ARIJADNINA KRUNA

... koju je napravio Hefajst u obliku ružinog venca, nijje izmšiljotina; vrlo nežni zlatni venci ukrašeni cvećem nađeni su u riznici u Molu.

Nina Kocić je za života (1961-2002) imala samo jednu pravu samostalnu izložbu, u galeriji Doma omladine Beograda 1992. godine. Uprkos tome, ona je uspela da sredinom devedesetih godina, kao ni jedan umetnik ili umetnica te generacije, uzburka, uzbudi i inovira beogradsku vajarsku scenu. Njeni radovi na grupnim i tematskim izložbama bili su upečatljiviji i uticajniji od istovremenih samostalnih izložbi mnogobrojnih umetnika. 

Sve je počelo kada je Nina na Bijenalu mladih u Vršcu 1994. godine pokazala tri skulpture od sapuna — tri mirišljava, sfumatozno transparentna, obla i ćilibarski plemenito žuta sapuna u koje je utisnula fotografije Oskara Vajlda, Mate Hari i jedne nepoznate jevrejke, devojčice. Šta povezuje ove tri slike u sapunu (dve notorno poznats i jedne sasvim anonimne osobe koje vas mutno posmatraju iz starinskih mirihšljavih predmetića) i šta međusobno povezuje tri života u eteričnom životu Nininih ne-skulptura? Nekonvencionalnost, jeres, neprilagođenost? Autsajderstvo po meri teze Hansa Majera? Na izložbi "Tajni život predmeta", u galeriji Lada, 1995. godine, Nina je uz miršljave portrete (od "sapuna") izložila i sićušne plavocrvene "kule od sira", plastelina, staniola, glinamola (dakle, nematerijale, ili bar one koj potpuno marginalizuju kvalitet vekovne trajnosti umetnosti, i pokazuju subverzni pristup kulturi i kultu "materijala". ("Tek što odemo na svet, a već s nas počnu da otpadaju komadići", pisao je Barns o Žerikoovoj upotrebi bitumena za sliku "Splav meduze".)

Na izložbi "Soba s mapama" u galeriji Doma omladine Beograda, 1995, Nina uvodi neke elemente igre: "Priču o kapetanu Pamfilu" - strip izveden plavom bojom na knjižici od terakote.

Na izložbi "Scene pogleda" (Cinema Rex, 1995), Nina je napravila (izdubila) četiri ovalna medaljona u zidu ("4 fotografije, 1 ogledalo, 3 obična stakla, jedno katedralno staklo, 3 vrste draperije, nakit - zlato i poludrago kamenje, cipelice koje obrazuju kružennje, zlatna pertla, lutka dušebrižnica, nec kao baldahin"). U zidne otvore - medaljone smestila je fotografije i još neke efemerne predmete, po svom poreklu, izgledu i duhu takođe starinske, mutne, trošne, lepljive i svojom nepoznatom sudbinom hipnotišuće. Baš kao što su Oskar i Mata, koji vas gledaju kroz ćilibarsku opnu, kao prepotopski kukci spremljeni za postistorijsku autopsiju, i sada dostupni jedino pogledu. Dok su slike-u-sapunu mamile svojom "touch me" atmosferom, neverovatnom čulnošću i želljom za dodirom, dakle, svojim nespornim no suptilnim haptičkim kvalitetom, dotle je "Infanta" sa izložbe "Scene pogleda" zatvorena za dodir i otvorena za pogled, te samim tim bliža iluziji i čežnji no što je "sapunska serija".

Nina je svoje nedodirljive medaljone u zidu osvetlila, dodavši im tako scenski, teatarski, dramatični efekat prolaznosti sleđene u načetom zidu melanholičnog jevrejskog bioskopa. Pa ako je o nečemu moglo ovde biti reči, moglo je biti o trošnosti, prolaznosti, hladnokrvnosti ali i nežnosti sa kojom se (ne)udubljujemo u tuđe hude sudbine. O izgubljenoj plemenitoj nevinosti sveta. 

Nisam nikada videla kako radi Nina Kocić. Pretpostavljam da je rad pipav, sitan i minuciozan, kao bod u vezu. Posebni providni sapuni se seku po vertikalnom preseku, zatim se u taj šav umeće fotografija ili njen fragment. To je svakako više "ručni rad" nego energično oblikovanje - modelovanje. Podseća na "Pletilju čipaka". Donekle živi "u ženskom svetu iz tradicije i čitanja romana", otuda njeni sfumatozni portreti, koji poseduju retoriku "duplog" identiteta. Ova je retorika u biti demistifikujuća, što je očigledno i na planu umetničkog sadržaja i na planu umetničkog jezika.

Odricanje i izbor su, kao u slučaju Arijadne, ključne reči. Jer, Arijadna, povlačeći se iz igre moći - pronalaženja i ubijannja čudovišta - efektnu završnicu, katarzu, prepušta drugom. S jedne strane nalazi se svesno lišavanje pretencioznog saopštavanja ("spoznaje putem umetnosti"), s druge, izbor u prividno slaboj umetničkoj misli. Opet bez pompezne reprezentacije, jer je ova umetnost krhka, lomna, propadoljiva, nepostojana, labilana, taktilna, čulna, fragmetarna, trenutačna. I ona kao da dolazi iz onih "ženskih prostora" koji su pripadali Meri Kasat ili Berti Moriso.

Ninini dragulji od sapuna, komponovani kao wunderkammer na izložbi u Legatu Sekulić 2001. godine, danas predstavljaju amblem negovane poetike prolaznog i propadljivog, "traganja za izgubljenim objektom", nepronađenog vremena, slabe misli, spomenika efemernom, dokaza da površina stvari ostaje neiscrpno zavodljiva. U tom se pogledu zaborav znanja zanatskog, tehničkog umeća postavlja iznad znanja, kada je potrebno da "znanje ide uporedo sa isto tolikim zaboravom znanja."

Sapuni, nasuprot dragulju, žute, zgušnjavaju se, suše, ljuspaju, raspadaju, propadaju, dezintegrišu. Pločice od pečene zemlje, glazirane i one neglazirane, padaju sa Nininog bicikla u jednoj vršačkoj ulici i krnje se, pucaju. Terakota se lomi, drobi, odronjavaju njene krhke i osetljive ivice. Tako nekako se pred našim očima izdrobio život Nine K. Sporije, i vremenom, ali ipak, kao medaljon od sapuna.

Autor teksta: Lidija Merenik -Povodom posthumne retrospektive Nine Kocić (1961-2002), Galerija Beograd na Kosančićevom vencu, 2004.