ОСЛУШНИ МАСЛИНУ

Ko пође у Бар, а нарочито у Стари Бар, ваља најпре да сврти на Мировицу. Да се поклони старој маслини. Да је поздрави. Да јој се јави.

Засађена је када је почело да се мери време нове ере. Стара је колико и хришћанство, можда и времешнија.

Пред њом се људски створ своди на меру.

Мали и ништаван стајао сам испред живог споменика Времена.

Избраздано, чворновато, чаробно испреплетано стабло-постамент наткриљује озлелнела шапутава крошња.

Испред мене стоји и дише Време ћутљиво као мудрост.

Свака острашћеност, озлојеђеност, све међусобице или неумерене понесености сопственим или иним ликом и делом, важношћу историсјког, политичког тренутка, овде - пред суштином - клону, нестану у ништа одакле су и дошле.

Где год ко да се упути, ваљало би да не заобиђе Капију Времена.

Ко омрзне, ко се наљути, ко би да се свети, да превари на изборима, ко би да зарати, ко је заузет па не посећује стару мајку, ко је још заузетији па се ни са сопственом децом не поигра и поразговара, ко куму на славу не дође због послова, ко је заборавио величанствени мир моћног сунчевог изласка, ко је заборавио на пријатеља из младости, из времена док још није постао  што мисли да је сада, ко не прашта, ко је ситничар или кабадахија, ко не уме да застане, ко...

Свако такав и свако онакав и свакакав нека стане испред дрвета. Нека се суочи с дрветом, нарочито ако је то маслина и нарочито ако је у Црној Гори.

Маслина је отхранила Црногорце. Ако није било ничега да се жив створ заложи, нашла се по која маслинка. Она је пријатељ у невољи и неписана историја. Она може и да посаветује оног ко уме да је слуша.

И данас, када се поново многи гложе супротстављени у веровањима, интересима, виђењима, потребама, осећањима и визијама којом стазом, путањом, путем, друмом ваља поћи у будућност, најбољи ће савет дати ћутљива маслина.

Историја коју људи пишу није једна и неспорна, као ни приказивање друштвене свакодневице у гласилама. Из хрпе података, узаврелих страсти, бескрајних тумачења историјских догађаја, изјава, једва да инсан може разбистрити поглед, а камо ли мисао. Као да сви гракћу, као да свако чекета па и не постиже ишта да саслуша. А ако му штогод допре до слуха, у томе тражи зломислицу.

Шта је прошлост, шта садашњост и шта коме ваља чинити, најбоље ће посаветовати маслина.

Наспрам чудесног дрвета човек се мора замислити, чисто и колико уме и може. Нико га прекидати неће. То што ту схвати, право је.

Све друго је мање-више опсена, магла и шарена лажа.

Аутор: Слободан Стојићевић