ЖЕЛЕЗНИЦА, ХОТЕЛ, КОЛОВОЗ, ТРОТОАР, БРЗОЈАВ, БИОСКОП....
НОВИ ПОГЛЕДИ НА СЕНЗИБИЛИЗАЦИЈУ ”ПРОВИНЦИЈЕ”
Колико је од Ратхауса у Бечу до Бадена, толико је и од београдског ”Старог двора” до Обреновца, а и температура и квалитет лековите воде су исти. Обреновац спада у ред бањских вароши које су и пре Првог светског рата имале прилику да грађанству приуште забаву приказивања филмова.
Било је то у септембру 1912. године, свега пар година по оснивању првог сталног ”кинематографског позоришта” у Београду, 1908. године. Предузимљиви Светозар Боторић, који га је и отворио у престоничком хотелу „Париз“, постао је 1911. године главни заступник највеће светске филмске куће „Браћа Пате” (Pathe Freres) за Србију и Бугарску.
Тако су у Србију почели редовно да стижу свежи филмски материјали, преко Патеовог представништва у Будимпешти. Набављани су и пројектори и остала апаратура за приказивање филмова, те је једна таква стигла и у Обреновац. Заслуге се приписују обреновачким трговцима који су, сва је прилика, током својих честих послова у престоници присуствовали некој од пројекција у хотелу „Париз“.
Уз то, према неким непотврђеним подацима, Боторић је имао неког удела у зачецима развоја обреновачких индустријских предузећа и трговачке везе у пословима са стовариштем дрвне грађе. Но други, за ову причу важнији извори, сведоче о формирању биоскопа у варошком хотелу „Национал“.
Као жива варош, Обреновац је у то време био примамљиво место многим индустријалцима и трговцима, спремних да уложе у покретање већих и уноснијих послова. Неки су сами долазили да провере прилике, други слали поуздане и поверљиве сараднике, те је хотел увек имао доста гостију. Власник хотела „Национал“ Богољуб М. Видаковић реновирао га је и удесио модерно и отмено, уредио десет одлично намештених соба са једним или два кревета, велики салон за забаве, свадбе, концерте и друге скупове који се могао рентирати. У хотел је уведено електрично осветљење по свим просторијама. И, као права ексклузива, биоскопско позориште. Ова новотарија одмах је стекла бројну и сталну публику. Није ни чудо, јер друге забаве готово да није ни било. Биоскоп је имао електрично осветљење а представе у салону су текле добро а слике биле јасне и без осетног треперења. О њему је писала и ондашња штампа. Новинар листа „Самоуправа“, потписан као Pijasto, средином септембра 1912. године наводи и податак да је биоскоп давао електрично осветљење и суседним кућама и другим локалима. Током топлих летњих месеци филмови су приказивани и у пријатној хотелској башти ”Национала”.
Боторић је био свестан изузетног значаја рекламе па је своје активности оглашавао на све тада познате начине. Ангажовао је француског сниматеља Луја де Берија да снима важне догађаје, имао је властиту лабораторију и трговину кинематографским материјалом. Од 1911. до 1913, Де Бери је снимио за Боторића око 20 документарних репортажа, међу којима су „Свечана предаја застава”, „Одлазак краља, престолонаследника и принцезе Јелене у Петроград”, „Трке на Бањици”, филмовие из Балканских ратова… Уз Луја де Берија сниматељски занат је научио и Славко Јовановић, и тако постао први српски филмски сниматељ. Занимљиво је да је Боторић био продуцент и првог филма који је извезен у иностранство. Чича Илија Станојевић, је у његовој продукцији режирао документарни филм „Циганска свадба” , који је откупио Пате, за француски каталог за 1913. годину.Ови филмови су се поред Патеове редовне продукције сигурно нашли и на програму Обреновачког биоскопа ”Национал”, али детаљан репертоар нажалост није сачуван.
Уживање у покретним сликама прекинуо је почетак Великог рата. Хотел је своје капацитете уступио на располагање резервној војној болници, која ту има 60 болесничких кревета. Тешка времена доносе друкчије и племенитије захтеве. Све већи број рањених и епидемије заразних болести током периода затишја (од 8. децембра 1914. до 20. јуна 1915) збрињавани су у згради основне школе и кафанама ''Македонија'', ''Сувача'', ''Централ'' и хотелу ''Национал''. Октобра 1915. Обреновац је био засут непријатељским гранатама које су начиниле велика разарања на бројним варошких зградама. Ни хотел није остао поштеђен. Фотографије аустријског официра Вељка Грчевића, настале с пролећа 1916. године, сведоче о разрушеној хотелској згради која се није дала обновити. Ал, то је већ нека друга прича.
Ако се вратимо на почетак, и Богољуба који је први приказивао филмове у вароши Обреновцу, ред је да још понешто додамо.
Богољуб Видаковић, трговац из Смедерева и Јулијана – Јуца из Диваца рођена Крсмановић (рођ. 1888, отац Милија, мајка Смиљана) венчали су се у обреновачкој цркви у недељу 10. новембра 1903. године „тачно у 12 сати пре подне“, како је у позивници писало. Скуп сватова и игранку за своју синовицу припремили су у својој кући Јулка и Коста Крсмановић, гостионичари из Обреновца. Богољуб и Јуца су изродили три сина и кћер. Најстарији Милан рођен је 1903. у Смедереву, а Драгутин (рођ. 1906) Војислав (рођ. 1909) и и Персида /рођ. 1912) у Обреновцу. Нису нам познати подаци о години Богољубовог рођења и смрти, али је Јуца већ 1929. била удовица. Пратећи даље њихове потомке, долазимо до Војислављеве ћерке Љиљане (1937) и сина Милоша (1940) из брака са Даницом…
После Великог рата варош је имала чак три биоскопа: Златибор, Тесла и Бреза а репертоар је био богат и пробран. Пред почетак Другог светског рата, у Србији је радило 1514 биоскопа!
Аутот текста: Ивана Јаношевић завршила је основне и мастер студије библиотекарства и информатике на Филолошком факултету у Београду. Дипломирани библиотекар саветник библиотекар завичајног одељења Библиотеке „Влада Аксентијевић“ у Обреновцу. Аутор књига: „Обреновац и његова лиа са разгледница“ (2019) „Непокретно културно наслеђе Палежа и Обреновца: речи слике и прилике“ (2022)
 | A guest post by
|