BIO SAM NA KRAJU SVETA

Monolog sela Repušnica

U napuštenim vodenicama tuguju nesrećni, bledi i usamljeni vampiri, u vodi venu vodene vile, a na raskršćima seoskih puteljaka karakondžule i kukumije uzaludno čuče iza žbunova čekajući odocnelog putnika da mu naskoče na vrat i gone ga u kas do zore…

Isluženim džipom, sa vodičem Ratkom Micićem za volanom, truckam se i poskakujem kvrgavim usponima uz Staru planinu, ka Repušnici, selu sa jedanaest staraca. Bilo je to pre dvadeset godina Tada je nastao ovaj zapis.

Oni tamo žive pri kraju sveta i života. Odatle putevi ne vode nikud.

U jednoj kući žive Borivoje (64) i Borinka (69) Božinović. U drugoj Tihomir (63) i Živica (61) Pešić, u trećoj Trivun (80) i Zagorka (80) Živković, u četvrtoj Ratomir (70) i Dunovka (70) Velojić. U petoj Vojin (60) , Malenka (60) i Kamenka (64) Rajković.

To su imena i prezimena svih stanovnika sela Repušnice.

Kuće stisnute, načičkane, zbijene uz Papratsku reku, oko nje gusta kopriva i korov. Tamo gde su bile bašte nadiru, osvajaju, stežu obruč mladice bukve i već ojačala stabla. Kao ukleto, napušteno selo. Na zidovima kuća izlepljene, uramljene, u najlon uvijene umrlice: imena, datumi i godine smrti.

Vlada tišina, zjape tamne duplje prozora iza kojih se niko ne pomalja, na štalama katanci zarđali od kiše i besmislice postojanja. Iza i ispred naprslih, izlokanih zidova kuća od blata i kamena ista praznina: nikog ni unutra ni spolja. Iza duvara se, kad sunce ovlada, sklanja samo mrak. Tu se legu miševi i guje, kroz vlagu mile slepe bube.

Odnekud se pomoli neka prilika. Pa druga, treća.

Repušničani se u predvečerje skupljaju ispred kuće Božinovića, Celo selo tu stane na jednu klupu i tri tronošca.

Starci svečanim ćutanjem prisustvuju smiraju prirode. Zastao je i pas na sokaku: u njegovim žutim vlažnim očima trne poslednji Zvezdin zrak. Starci sede s one strane dobra i zla, na klupi kao u nekoj čekaonici prirode. Oni znaju šta čekaju. Nisu nestrpljivi ni oholi, ni tužni.

Monolog sela Repušnica glasi:

„Za nas se ne zna. Od lovaca čujemo šta se dešava u drugim selima i u Knjaževcu. Kod nas niko od vlasti ne dolazi niti nas išta pita, niti mi odlazimo do nji' da bi i' nešto pitali. Mi mislimo da oni računaju da smo izumrli, ali kada dođe da platimo porez, vidimo da znaju za nas. (Smeju se.) Mož' da se živi ovde samo da ima s koga. Za našu decu je dobro što smo ovde. Za Trojice odneli šest jaganjaca, doći će i za Ilindan.

Nas je ćumur rasturio. Za jednu rupu izgorelog ćumura mogao se kupiti plac u Knjaževcu, a gde su tu još drva, rezana građa, bandere i ovce. Tako su nam deca otišla u grad. Repušnica je pred rat bila malo ama živo selce. Bilo je sedamdeset sedam domaćinstava pa je došlo da nema da se napravi više nijedna nova kuća. Patio se narod. I po desetoro je živelo u jednoj kući. Selo je imalo stolara, kovača i potkivača. Igranke su trajale po celu noć. Harmonikaš, trubač, pleh muzika, svi su bili Repušničani. Seoska slava je bila Sveta Trojica. Po celu noć se točilo pivo iz burića. Svako domaćinegvo je klalo po jagnje dnevno. Slavilo se tri dana, klalo se po tri jagnjeta. Svi smo imali naše, domaće vino, a niko nije imao vinograd. Grožđe smo kupovali. Tako je bilo i posle rata. Živelo se onda sto deset godina. Danas su drugi paligrafi. Živi se od 80-85 godina.

Do 1950. imali smo kafanu, do šezdeset pete školu. Ne pamtimo kada se poslednji put rodilo dete. U poslednje vreme dolaze ovde naši iz Knjaževca, pa pritežu kuće, gaje bašte, kao da će da počnu da se vraćaju. A zimi je ovde bolja ugodnost. Tu su drva, seno u plevnji, stoka u štali i šta nas briga. Podložimo kube (peć bubnjara) sučkom (suvo drvo za potpalu) i bukom (bukvom), čatmara zamiriše, a kube bukće i odi po sobi k'o živo. Jedemo sir i mleko, suvo meso, pasulj i krompir. Leti jedemo pečurke, vrgane, ljutače, lisičarke, jaječarke, gljivu skripac koja raste u krošnji buke. Zovemo je drveno meso... Jedemo iz panice (činija od bukovog drveta). To je najzdravo posuđe. Od porcelana, otpadne gleđ pa se razbole creva. Nema ništa zdravije od drveta...."

Iz mraka beli se zova, zrikavci, mlad mesec.

U kući Borivoja Božinovića gori lampa. Jedemo današnji presan, neslani sir i mladi beli luk, pijemo rakiju od 25 gradi. Borivoje, Tihomir, Ratomir, Ratko i ja. Reči odzvanjaju kao da su događaji. Oživela je kuća Božinovića, a lica staraca se rumene.

Ratko im priča da treba da sagrade hidrocentralu od četrdeset kilovata. Oprema će da košta tri, a građevinski radovi milion dinara. Opština će pomoći. Oni slušaju i odobravaju.

Zašto da ne. Tihomir je u šezdeset trećoj godini života pored potoka, ovog leta, posadio četiri sadnice topole. Još će se on nauživati njihovog hlada.

Spavamo u napuštenoj kući sela Repušnica.

Tri škripava drvena kreveta sa slamaricama, sto, peć usred sobe, mali kredenac i zarđala dvocevka obešena na duvaru.

Preko otvorenog prozora presvučeno parče crnog neba progorelo zvezdanim žiškama. Ptice noćobdije, pevačice, ptice nesanice, nesmajnice, veselnice, iz čiste besposlice po vascelu noć cvrkuću, kriče, pevaju u horovima i drugačije, dok potok huči, presamićuje se, pada i peni po koritu od kamena, vrti se sam oko sebe u viru dok mu se ne zamuti u hladnoj vodenoj glavi, pa tetura dalje kroz tminu.

U napuštenim vodenicama tuguju nesrećni, bledi i usamljeni vampiri, u vodi venu vodene vile, a na raskršćima seoskih puteljaka karakondžule i kukumije uzaludno čuče iza žbunova čekajući odocnelog putnika da mu naskoče na vrat i gone ga u kas do zore.

Nema više dece koja raširenih zenica u ovakvim noćima slušaju zabrađene babe tajanstvenih glasova koje izvode unučiće u šetnje na krilima čarolije, među vilenjake, veštice, džinove, patuljke i bauke, čarobnjake. Deca su negde daleko.

Jutro u Repušnici nestvarnije je od noći. To je lepota od koje mora da se ćuti.

Na sunčanom sokaku ispred oronule kuće čekaju nas Trivun i Zagorka. Ulaze u devetu deceniju života, a žive kao u mladosti po uslovima života sudeći. Ova kuća ni pre dva veka nije bila drugačija. Sa trema, gde leti spavaju, ulazi se u prostoriju sa kominom. Komin je ognjište sa verigama i otvorom za dim. Hleb peku u crepulji. Kuvaju na vatri, drvene su kašike i tanjiri. U sledećoj prostoriji se spava, slavi, tu je skladište hrane. Godišnje troše hiljadu kilograma brašna. Zar toliko?

Zagorka:

- Nas je četvorica. Nas dva i dva psa: Garča i Džeki.

Džeki laje ali ne vidi. Psi su u Repušnici drugačiji od ostalih. Više vole selo od gospodara koji su ga napustili. Beže kada ih odvedu u gad, sami se vraćaju u zavičaj. Jedan je čak iz Zaječara našao put do Repušnice.

- Krave godišnje pojedu džak soli, mi pedeset kila šećera. Duga je godina. Trivun sve na vreme nabavi, odjednom. Imamo pet ovaca, dve krave i dva praseta. Ovo jagnje je za zeta.

Uz trem i kuću posađena kandilka, devojačko srce, božur i božurika.

Dok pišem ovu sitnu knjigu, tamo, na Staroj planini, u Repušnici, sneg mora da je do prsa. Počinje da se topi tek u maju. Verujem, znam da niko od ovih ljudi odavno nije više živ. Ipak, žive u mom sećanju.

Gledam ih kroz zamišljenu staklenu kuglu Možda je neko i umro, ali se, pouzdano znam, niko rodio nije. Tamo je sve staro, naročito planina.

Ali, šta ih briga.

Sada je, zar ne, tamo bolja ugodnost. Tu su drva, seno u plevnji, stoka u štali, mir božji. Podlože kube sučkom i bukom, čatmara zamiriše, a kube bukće li bukće i odi po sobi k'o živo.

Jedu sir i mleko, suvo meso, srču pasulj i krompir, a za praznike, bogme, zgotove golovar i belmuž, starinska, carska jela koja će sa njima izumreti...

Teško mi je poverovati daih nema.

Ipak... Preksinoć, na jednoj književnoj večeri upoznam etnologa koji izučava život ljudi na Staroj planini. Bio je prošle godine tamo.

- Ne, ne - rekao je. - Tamo više nema nikog. Svi su pomrli...

- Ali...

- Ne postoje... ne... Sve je mrtvo.

Antrfile:

Izumrla jela i bajke

Prvi put sam ovde jeo golovar: kuvana pšenica s mlekom, ali slana. Jeo sam i belmuž. Kažu da ko jede belmuž teško da posle može nešto još. To je neka vrsta kačamaka. Priprema se od kukuruznog brašna mlevenog u vodenici i određene vrste ovčijeg sira koji se, kao maslac, meša za vreme kuvanja, dok se potpuno ne sjedini sa brašnom. U ovom kraju se jede i podrobica: stari hleb se udrobi u vrelu vodu, pospe tucanim orasima i posoli se. Jedinstvena kuhinja raznih krajeva Srbije, postepeno nestaje sa ljudima kojih je sve manje. Dolazi (ili je došlo?) vreme kada ćemo svi jesti američke hamburgere i hot-dogove, bečke i pariske šnicle, italijanske pice, pekinške patke, grčke girose, piti koka kolu, votku i viski, pa šta nam Bog da.

Sa Davidom Savićem i baba-Misom, koja je umrla u stotoj godini, nestali su i poslednji znalci starih pesama, legendi, bajki ovog kraja. Baba Misa je do pred smrt na raznim seoskim veseljima udarala viljušku o kašiku, priređivala sebi muzičku pratnju, i pevala. A umela je i da gusla.

Tekst i fotografije: Slobodan Stojićević