ЗАБОРАB
Нема бољег времена за писање од оног које је најгоре Пише се и кад се брише. И крик је лаж кад реч га каже
Ко је Петар Илић?
Ако питате Гугл, излистаће вам једног глумца (са надимком Ћирило), једног фабриканта (1866-1927), друмског превозника из Бањана, фудбалера родом из Новог Сада, појавиће се и Музичка школа Петар Илић у Аранђеловцу … али нашег Петра Илића нема.
Чак и кад сузите претрагу на Петар Илић, новинар, не помаже. Одем на сајт Политике где је провео читав радни век, где је био запажени репортер, па уредник Београдске хронике и Културне рубрике Политике, Интервјуа (такође Политикино издање), Политике на енглеском, дописник Политике из Кине (у којој је и по окончању мандата остао пуних 20 година) – али ни тамо нема ни помена о њему. Нема га. Као да га није било. Као да је писао водом по плочнику а после сваког исписа, сунце га прогутало.
Чудно је то. Као да је његова тиха, ненаметљива природа учинила да такав буде, да га нема. Кога нема на Гуглу, друштвеним мрежама, интернету уопште - док је жив или као доказ да је живео - заиста га нема. Његово име урезано је само у камену бањалучког гробља Св. Пантелија.
МПН, наш интернет магазин за културу и уметност, ево овом скромном белешком скида прашину са заборава.
Политика, тада најугледније новине Југославије, попуњавала је своје редове попут фудбалских клубова. Посматрала је друге, мање клубове и меркала најталентованије. Те, 1971, у лето, објавила је први, јавни конкурс за новинаре-приправнике. Јавило се око 420 (по тврдњама других, око 600) млађахних кандидата из целе те Југославије. После два месеца тријаже, па годину дана приправничког стажа (када је још по неко отпао) – остало је нас шесторо.
Један од нас шесторо био је Петар Илић. Колико год сам био распустан, упадљив, необичан, толико је Петар био ненаметљив, плавушан тихог и смиреног говора, готово неприметан. (Када је са неким разговарао телефоном, чинило се да само помера усне.) Тако се поново показало да плус и минус чине плус. Зближили смо се. Од тада, па до сада. И ова моја постхумна белешка то потврђује.
Рођен у земунском породилишту, 1947, од оца Ловра и мајке Драгице обоје са Раба, Преминуо у Сарајеву, 30. марта 2014. у 67 години живота. Данас би имао 77.
У Пекингу сам боравио 2006. године. Тада сам се последњи пут видео са њим. Касније смо се дописивали извесно време, па је и то престало кад се преселио у Вашингтон. Најпре зато што је био веома заузет због пресељења и прилагођавања, а после… не сећам се. Вероватно да када се нешто прекине, теже се наставља. Жалим данас због тога.
Из тридесетак шлајфни сачуване преписке, издвајам поједине делове који би данашњем читаоцу могли приближити личност овог човека. А у следећим бројевима МПН ће спорадично објавити његове три литерарне приче које је требало да буду део будуће књиге. Ево извода из преписке.
Епистола
... и ја о теби често мислим, драги друже мој. Ма, полако, не брзај, увек камен на камен легне. Уосталом, и твоја и моја мајка су на нас чекале по девет месеци, зар не? Знаш ли да Кинези старост деце рачунају од тренутка кад су у мајци зачета? Њихова деца имају већ девет месеци кад први пут угледају дању светлост! Упркос томе, чудна ми мисао сад на памет паде - да на свету нико није прерано рођен.(…)
Школовање
... завршио сам средњу економску. Онда сам пошао на Војну академију, због другара Шишкета и Пупета. Ту сам издржао годину дана, што није било лоше јер ми се признало у војни стаж. Уписао сам Економски факултет, али је још током прве године отворен у Београду Факултет политичких наука са новинарским смером (дотад је то била Висока школа), тако да сам извесно време редовно студирао Економски, а ванредно ФПН. Први нисам завршио, а на другом сам дипломирао. (…)
Занат
Страшно патим што нисам изучио неки занат. Ето, ти би за столара. А моја два стрица су били столари приватници и узалуд ме целог живота молили да им помажем. Како се сад кајем! Били су и пчелари, имали десетине и десетине кошница. (…)
Биологија
Биологија ми је била јако привлачна. Мене је само одбојност према математици спречила да јој се не посветим. Али и сад, кад се докопам неке књиге о природи, не испуштам је из руку. Знаш ли да у свету постоји 350.000 рецентних врста биљака, 120.000 гљива и чак 1.300.000 врста животиња. А колико ли је тек врста људи! (…)
Свемир
То само ти мислиш да још ништа о Кини ниси написао. О, како се вараш! Пише се и кад се брише, и ствара - још како - и кад још ништа није на хартији. Код уметника стваралачки потези могу бити као у оних Кинеза који четкицом исписују карактере по плочнику а Сунце их брише. То ја зовем Трка са Сунцем. Мора се много избрисати да би се нешто написало. И нико не зна кад ће из тог твог згуснутог клупка доживљаја из Кине провирити први кончић. Зашто ми, уосталом, не чујемо звук свемира? Зар се у космосу тела не сударају, зар се не догађају свакојаке ерупције? Не чујемо јер је тај звук заглушујући. Тако је и са каткад заглушним доживљајима, импресијама и осећањима које човек носи у себи. Потребно је да крај нас падне метеор или комета, па да чујемо нешто од васељене. Потребно је и да се из душе и ума уметника откачи само једна грудвица, па да доживимо лавину емоција. Хајде - откачи се! Нема бољег времена за писање од оног које је најгоре.(…)
Клацкалица
Како се не бих сећао Наташе Јокић1*! Интелигентна, правдољубива, осетљива, начитана. Више пута (увек премало) разговарасмо; за мојих београдских дана смо и сарађивали, што у Политици, што у Интервјуу, што у Политици на енглеском језику. Претходни амбасадор БиХ у Пекингу Борисав Марић ми се пре скоро годину дана јавио из Стразбура, у којем има дипломатску мисију у Европском парламенту, и пренео ми, оданде, њене поздраве. Толико сам желео да јој пишем да сам одустао. Плашим се! Не могу ни да поменем име 2* (...) онога који ју је, као и мене, безочно изгнао из Политикине куће. У неком свом затуреном рукопису сам урезао слова: И крик је лаж кад реч га каже! Болна је ваша преписка 3*. Бекон је једном записао да пријатељи радост множе, а тугу полове. Пријатељство је као клацкалица на којој нико не претеже. (…)
Син
Када је почело бомбардовање СР Југославије први пут сам звао сина да дође у Кину. Одговорио ми је: Ћале, тек сад не бих дошао! Дотад сам га само волео. Постао је човек. Човек који воли. Избегавао сам све пекиншке разговоре о бомбардовању; разговоре великих патриота уз чашу вискија, на безбедној даљини од седам хиљада километара. Један од тих српских родољуба тад је у школу уписао сина под именом Алекс, иако се дете звало Александар. Он, који се српством бусао у груди, а буса се у Београду и данас, није хтео да остала деца знају да му син долази из Србије. Тад сам се сетио Дучићевих речи да има родољуба због којих би могао да се одрекне и сопствене отаџбине. Аотаџбина се одрекла њега и кости му једва прихватила, страхујући да међу њима није остао и који део његова језика. (…)
Безобзирност
Твоја ме данашња колумна подсетила на то колико штампа може бити безобзирна. Давно је једна певачица - да ли Лепа Лукић? – тражила исправку јер су у неком листу написали оно што, уверавала је, није рекла. Тврдила је да је невина. После силног натезања, лист је објавио њену исправку, и испод исправке дометнуо П.С, с овим редакцијским коментаром: Ето, поштовани читаоци, ако досад нисте знали, сад знате - Лепа Лукић је још невина. (…)
Гласине
… Знаш ли за оног човека што је ишао улицом, видео неки ред, а кад су га пролазници упитали шта се дешава, какав је то ред, он им је у шали одговорио: Ма, бесплатно деле одела и женске костиме. Враћајући се после сат-два, виде да је тај ред још већи, стотинама метара се отегао, па промрмља себи у браду: Можда стварно бесплатно деле одела и женске костиме и - стаде у ред. (…)
Истина
Питаш ме, да ли је истинито да сам ону (из приче) Шпањолку срео у Пекингу? И с дражесним обешењаштвом кажеш: Ма не... Видиш, живео у Кини цар, који је, једном, уснио да је лептир. Кад се из сна пренуо, запитао се, да ли је он лептир који сад сања да је цар, или је доиста цар који је само сањао да је лептир. Хајде, испружи своју руку, хајде, слободно издужи своје прсте: добио си длан за руковање, зар не? Хајде, склопи сад те прсте, тако, још их свини, стисни: добио си песницу, зар не!? Исто и различито - а и једно и друго истинито! Снови су стварност, сећања су и садашњост, делом и будућност. Казаљке времена нису време; оне су слушкиње наше глупости, ћутљиве робиње наших навика и потребе да све меримо одмеравањем и поређењем. Опиши ми бело. Рећи ћеш да то није црно, или да је слично снегу и млеку. Стани испред дрвета које у крошњи с леве стране има три плода. Рећи ћеш: ово дрво има три плода са своје леве стране. Истинито? Шта ако станеш иза тог дрвета. На којој су онда твојој страни та три плода? Са десне! А дрво ће остати исто и истинито! Као и моја Шпањолка... Ха-ха (…)
Испит
Честитам на положеном возачком испиту. Кажеш: Видећу шта ћу са животом. Како - шта ћеш? Па исто што и са возачким испитом! Још лакше: није ти потребан ауто. (...)
Чекање
… помишљам на тебе, али... Не замери ми што се не јављам... Још нисам прочитао причу... Као да она чека нешто, а то што она чека ја морам да сачекам...(…)
Приче
Данас сам завршио радну верзију приче Сика до које ми је веома стало. Гледаћу да је сутра, најкасније прекосутра, испеглам, па ћу ти је, ако желиш, послати. До руку ми је дошао роман Орхана Памука Зовем се црвено - занимљиво штиво. (…)
Шаљем ти данас своју другу причу Семе шаргарепе и очекујем твоју оцену. И она, и Заједнички отац требало би да се с временом уткају у збирку прича Пекиншки водич коју намеравам ове године да завршим. Али, сад сам заокупљен …
Изгледа да није стигао да заврши књигу.
Поменуте приче читајте у наредним бројевима МПН.
Post scriptum
Из као по палца мале чауре свилене бубе танушна се нит и осамсто метара протегне. У стара времена беху узгајалишта њихова једино место на ком ни кинески цар није говорио. У та су доба жене пажљиво, попут попутнине, о пасу свијале свилене бубе и трбусима их свуноћ грејале. Цареви ћутали, да свилених буба мир не помуте. Данас, у пекиншкој Улици хране, крај Вангфуђина, Кинез узе три, онда још пет чаура свилене бубе и, задовољан, поједе. Неста осамсто метара древног Пута свиле. У она времена, прве записе о својој цивилизацији Кинези урезиваше у кости животиња. Кад би сујеверни и неуки такве кости нашли, справљаше од њих супу, верујући да је мелем. Појеше добар део своје историје. Ајнштајн, отац теорије релативитета, побоја се пред смрт да ће светом господарити бахати, бучни и глупи, јер таквих је, горко рече, од других много више. И релативност је релативна. Можда је постојан страх људски од смрти. Да тог страха није, да ли би Бога било? (… ово сам, друже мој, записао јуче, подстакнут твојом речју тихујем у прошлом писму. Пекинг, 19. октобар 2007)
Аутор: Слободан Стојићевић
 | A guest post by
|