Трпеза je сложена просторна ликовна инсталација уметнице Снежане Вујовић Николић. Састоји се од седам уско повезаних независних радова (Агапе, Четрдесет мученика, Мана-храна божија, Вишњик, Мевлеви, Континентални доручак и Симпозијум ), који изложени заједно чине смислену целину. Целина, доводећи у сложене међу-односе појединачне радове гради шири контекст инсталације, даје јој наративни оквир. У жижама тог оквира, темама, налази се човек и оно што га храни, односно оно што њиме постаје, што га очовечује. Инсталација је простор сусрета, трпеза за којом се срећу идеја уметника и осећања и мисли посматрача потакнутог понуђеним.
Човек је друштвено биће. Понекад друштво постане нечовечно, разчовечи се, па је питање свих питања шта је оно што га увек, изнова, очовечује.
Рад пита да ли је обед, навика и ритуал заједничког узимања хране, један од фундамената заједништва кроз који се човек очовечио и друштво хуманизовало, у дубокој вери да је до тог одуховљења дошло најпре захваљујући духовној храни: складу, миру, љубави, дијалогу, лепоти, с тим да под лепотом не подразумева само естетски лепо, или предмет који обрађује естетика, већ задире и у њене конституте, као што су облик, боја, форма, ритам, темпо, ритуал, чин, обред, давање, размена, итд. и непосредно и изван равни традиционалних естетика.
Аналитичка филозофија, антропологија, естетика, историја уметности су се бавиле овом темом и доносиле инспиративне, парцијалне, рационалне увиде у њу, али једино је уметност увек чини живом. Одржава њен пламен. Од јапанског обреда пијења чаја до Тајне вечере. Од Реноаровог Доручка на трави до Ворхоловог хамбургера. Од Буњуела до Питера Гриневеја.
Седам самосталних радова: Агапе, Четрдесет мученика, Мана-храна божија, Вишњик, Мевлеви, Континентални доручак и Симпозијум дати су различитим наративима, у различитим епохама и контекстима. Свих седам су опште познати појмови и широм отворена врата за интеракцију са посматрачем.
Рад Агапе, рано-хришћанска вечера на коју сте добродошли, дубоко хуман чин заједништва и милосрђа, представља једноставан дашчани сто са урезаним дрвеним чинијама. Скромна смиреност, доброта… Мукотрпни, архаични начин израде округлих посуда од тврдог дрвета сугерише осећање стрпљења и напорног рада, а истоветност посуда, непрокламовану али присутну једнакост свих људи који би се нашли за трпезом, везу породице са ширим друштвом, несебичност.
Рад Четрдесет мученика, оригами-скулптура, картонски сто са убушеним празним, индустријским тањирима од папира, бели фидија, или сто у експрес-ресторану бензинске пумпе завејане у недођији. Обед за којим се ћути. Сугерише размену неизреченог.
Континентални доручак, више асоцира на слику. Има чврст алуминијумски оквир. Поставља се вертикално као конвенционална уметничка слика. Икс - Окс. Црно - Бело. Логичан, јасан, геометријски, хладан, чврст. Тањири су заливени у моћан бетон. Сугерише стање пост-прагматичног дијалога. Охлађену уљудност пост-историје.
Мана-храна Божија је клиритни сто у који су урезани пластични тањири који су уметнику служили као палете. У њима су мешане боје за друге уметничке радове, превасходно слике. Они су својеврсни негативи, биографије тих не присутних слика. Невероватне апстрактне структуре наслага мешане боје изгледају стохастично, али се из њих може, у натраг, очитати уметников рад, процес и намера. Рад нуди боју као храну за чула, а траг процеса стварања и увид у уметникова стања као главно јело за осећања и мисли посматрача.
Вишњик и Мевлеви, такође уоквирене ‘слике’, од дрвета и пиљевине, керамичких тањира и полиуретан масе који су заливени провидном смолом. Керамички тањири настали индустријским поступком, вртећи се невероватном брзином, као дервиши што у ротационом трансу савлађују гравитацију или се дижу кластирани као јато лептирова у више сфере духа. О заједништву у вишим сферама, разумевања до подразумевања, блискости, синхроницитету, идеалном кластеру какав познају јата неких риба у океану или поједине птице у лету, па и понека друштва и културе … Постављају се вертикално као зидна слика.
Симпозијум, камени сто са убушеним порцеланским тањирима. Проблематизује, па и велича дијалог, размену мишљења на одеђену тему као духовну храну умних, несебичних људи у уравнотеженом друштву, у уверењу да дијалог продубљује релевантност различитих углова и ставова, комплексније осветљавајући предмет или проблем. Да се мисао бруси уљудном, смисленом разменом артикулисаних мисли, осећања и интуиција. У монашкој традицији, камене столове у трпезаријама, имали су само они манастири где је ниво дискусије, генерација високо продуховљених претходника, створио значајан зборник релевантних мишљења и закључака који као светионик светле на даљину и кроз време.
Од Платона, Аристотеловим путем, до Видгенштајна и Хајдегера, од Мирчеа Илиадеа до Бодријара, питање како настаје заједништво и заједнице и какве су им особине у односу на конституте, усложњено је у небројене фрактале. Овај рад цитира неке од њих као уводна полазишта, не претендујући, сам по себи, да буде превасходно наративан. Да монтажом цитата сложи мозаик, исприча причу, склопи слику. Тај аспект рада је постојећа потка, а дијалог са текућим уметничким праксама његова рационална основа. Однос и продубљивање степена интервенције у случају reаdy mаde-a и рециклаже предмета друге намене са асоцијативним потенцијалом, дијалог са моделом конструкција - деконструкција, преиспитивање вокабулара минимализма, концепта, сиромашне уметности, перформанса и инсталације су нити те рационалне потке. Централну фигуру, шару ткања, његову мелодију, чине, само њему иманентне, аутохтоне ликовне вредности произашле из личног искуства, напора и задовољства уметника да горућу, вечну тему, изнесе и сервира на заједничку трпезу, несебично, пред потенцијалног гледаоца и обнови трпезу духа која је основа људског заједништва. У извесном смислу овај рад је и заједничка молитва уметника и посматрача за очување људског у друштву кроз обред узимања насушне духовне хране за чула, и дух. Љубави и дијалога.
Геометријски гледано рад структуришу оивичене квадратне основе столова и рамова насупрот облим динамичним посудама кружног облика са видним траговима интензивног окретања у њима или њих самих уграђених у мирне квадратне површине. Посуде носе у себи трагове својеврсног рада, извесног напора да се обликује дело или мисао и понуди за дијалог. Ти трагови њихове истрошености, напуњености вртлогом, апстрактне празнине неизговорености, формализоване уљудности, асоцирају на атмосферу и емоционални талог претходно вођених дијалога уметника са самим собом, уметника са материјалом и светом и позивају посматрача на учешће у заједништву кроз ритуал наталожених искустава.
Снага, формална строгост, геометрија и консеквентно спроведена логичност рада само на први поглед прикривају чињеницу да га је осмислила, доживела и извела уметница, жена, потврђујући Платонову замисао о женској хемисфери, месту зачетка, способности рађања, пожртвовања кроз давање и заједништво, извору креације, маште и љубави.
Аутор текста и фотографија: Милан Пеца Николић