ВРЕМЕ ЈЕЗА СЛАТКО
Права домаћица се некад могла препознати кад јој у шпајз завириш. На полицама прекривеним украсним или креп папиром стајали су под конац сложени низови тегли. У већим зимница, а у мањим џемови, мармеладе, компоти, слатка. На свакој етикета или налепница с натписом „слатко од...“ и годином, па се једе прво оно што је раније направљено. Ако је, неким чудом, преостало ишта од прошле године. А ако није, као што је обично и било, значи да је економисала добро и направила све оно што њени укућани воле и у количинама које су биле таман.
Од свега су најрадије кувале слатко. Слатко од белих трешања, вишања и малина, руже, шљива са орасима или без, јагода, шумских јагода, дуња (комади и рендане са орасима), смоквица, али и од купина, кајсија, лубендиња... И то редом, без прескакања, одкад с пролећа почну да пристижу прве воћке, па све до зиме. Тачно су знале кад је сезона појединог воћа и које сорте су одговарајуће. А свако од њих је имало своју рецептуру припремања, неки посебан састојак, па су се извлачиле велике шерпе на туфне и опасивале кецеље. Џак шећера од педесет кила је био на време припремљен. Воће се брижљиво бирало на пијаци. Често је стизало и од родбине из околних села. А каткад се и наручивало од оних који и подаље живе, па је стизало и по комшијином колеги који неким послом баш долази тих дана... Углавном, није се то доводило у питање.
После детаљног прања, воће се ножићем, специјалим за то намену, љуштило. Али је љуска морала бити сасвим танко и пажљиво скинута, а свако парче секло да буде једнаке величине. Одвајала се, обавезно, коштица шљива и кајсија, а унутра гурао комад ораховог језгра. Пре кувања обавезно су морале да одстоје у кречној води, како не би потамнеле. За вађење коштице трешања и вишања користила се укосница или хеклица. Комади лубендиња су сечени ножем са рецкастим сечивом. Воће се потом засипало тачно одређеном количином шећера, преливало водом и стављало на лагану ватру. Уз повремено дрмусање шерпе пратило се кување. Дужина кувања је зависила од више фактора, али уз често проверавање и скидање пене која се стварала. Захватао би се сулц кашичицом и сипао у тацну, па кад се ладне, процењивало зналачким оком како клизне с кашичице. Ако би се млаз формирао од више капљиц
а, онда је било готово. Водило се рачуна и о боји. „Да не буде сасвим лихт, а ни много дункл, јер је онда прекувано“, како су говориле. Додавали би се онда припремљени колути лимуна и шипка ваниле. У слатко од шљива и покоји лист резетле. Свуд около се ширио опијни мирис који је привлачио остале укућане. „Сад си нашао да ми се моташ овде! Бежи, морам да скидам шерпу!“ И тек кад би се сви довољно удаљили, врелу шерпу су односиле на хладан под у шпајз и прекривале је мокром крпом. У благо загрејану рерну ређале би онда добро опране тегле: мање или веће, са копчом и гумом, оне на штрафте или глат. Сутрадан би пажљиво ређале колутове лимуна уз зидове тегле и сипале слатко. Тегле су повезивале целофаном, претходно поквашеним, а понекад и украсном крпицом с извеженим рубовима, па утегле гумицом, која се маказама секла на шире од старе гуме за åбицикл. И увек је остајало довољно да има да се проба. Послужавник, шустикла хеклана, стаклена чинијица у металном оквиру са поклопцем, посуда са кашичицама и чаше са хладном водом или чаше са кашичицом одозго чекали су дегустаторе.
Слатко се обавезно служило гостима (из оне „лепше“ тегле), носило као специјални поклон миљеницима у фамилији а укућани су узимали сами, чешће и великом кашиком, кад нико не гледа.
Аутор: Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|