Росом попрскан свет

То је свет Предрага Петровића Пеце из Паштрића, посланика биљака и животиња, творца живог музеја несталих врста, стручњака за слепе мишеве и обневедиле на дражи и лепоту Природе.

Предраг Петровић Пеца

- Овде постоји само моје мишљење и – погрешно, - рекао ми је Пеца полушаљиво када сам изразио сумњу да је дрво које ми је показао баш оскоруша.

Јесте, оскоруша је и то стара око двеста година. Има их још три на имању од седам хектара, у комаду. На чудесном имању на којем упоредо расту и Панчићева оморика и шљиве ранке и крушке караманке и десетине ретког дрвећа, цвећа и биљака, о којима ће тек бити речи.

Понесе ме прича па не стигох да вас упознам са мојим домаћином, ни са местом у које сам управо пристигао. Тако је и он мене дочекао. С капије ме засуо причом и подацима, као бисерима. Где има, ту се и расипа.

Крштено Пецино име је, елем, Предраг Петровић (69), дипломирани је биолог који живи у Паштрићу код Мионице, као сељак. Али не као обичан сељак, ако такав уопште постоји.

Предраг Пеца Петровић је најпре у свету постао познат, као познавалац слепих мишева. У Рибничкој пећини, у којој је провео 118 ноћи, открио је 15 врста, што је јединствено на Балкану. Проучавао их је и у Јужној и Средњој Америци, као члан међународне научне екипе.

Ипак, скрасио се у свом селу. Уместо у светлима велеграда више је уживао у свићкању свитаца који у топлим летњим ноћима играју љубавну игру.

Његово ухо чезнуло је за жубором Рибнице. Журио је да бос ходи по њеним хладовитим облуцима. Ноћу је хтео да слуша хук сова, лавеж паса и прве петлове, да устаје са сунцем и гледа како се пресијава росом попрскан свет.

У њему, у таквом свету, Предаг Петровић осећа да живи. Он осећа Природу и покушава да је разуме, а не да је мења. Љути је противник потоњих. Само Велика Глупост умишља да је умнија од Природе која му је пријатељ само док живи у складу са њом.

Предраг Петровић Природу открива у сваком смислу те речи. Открива је и брани. Њега су биљке и животиње прогласиле за свог посланика и он штити њихове интересе.

Препун је идеја и пројеката али га свет моћних (новцем) још не чује

.

Најпре је осмислио ,,Мишићево село”, еко насеље од старих магаза. Ту би живели природњаци свих фела у славу Природе и Живота које би проучавали. Уз рибничку школу и цркву, уз Рибничку пећину, замислио је да се пренесу и конаци кнеза Грбовића из Санковића и Петра Читака из Мушића, првог судије Карађорђеве Србије. У конаку првог српског судије, замислио је да се оснује први Еколошки суд. Ако убијеш сокола, да одговараш! Био би то морални суд. Да осуђеног буде срамота онога што је починио-

Идеја овог пројекта не може се овде подробније описати али је за њу, написану, добио међународну награду у португалском граду Портоу (изабран од 550 кандидата), као човек који се не само залаже за очување природе, већ и живи у њој. Тамо је отишао у српској ношњи, јер сматра да сваки човек кад пређе границу треба да иде у оделу свог народа. Шљивине колачиће, суве шљиве, делио је као жваку из Србије. Засенио је Јапанце, Индусе, Мексиканце...

За Мишићево село добио је само подршку општине Мионица, али она је била недовољна-

Зато се Пеца окренуо сопственим снагама.

На сопственој окућници, на имању, подигао живи музеј. Ту гаји стада изумрлих врста домаћих животиња. Има свиње мангулице и моравке, 33 грла буше, које се зову Мургуља, Белавка, Зекуља, Цветуља, Спасенија... Е, па Спасенија, елитна сива буша  управо је сат пре мог доласка отелила здраво лепо теле. О томе није било вести у ни у једном телевизијском дневнику, ни у новинама. А требало је, када би се вести бирале по стварном  значају за све нас. Спасенија је оплођена семеном чувеног бика Буша (ја нисам помислио ни на кога, нарочите не на неке бивше председнике). Оно се чува у Центру за вештачку оплодњу у Великој Плани.

Говеда су у штали. А има их и у коралу, ограђеном простору који захвата и део шуме где се говеда склањају од сунца. Под управом кнеза Милоша Обреновића, укрштањем буше и мађарског подолца настало је Колубарско говече, али је, временом, затрто. А управо оно, Колубарско говече, помогло је да опстане овај народ. Издржљиво да тегли по планини, плугове и топове, камен и јапију, отхранило је и нејач, боне и рањене, давало снагу младима. Зато ће Предраг Петровић овом говечету да подигне музеј.

Предраг Петровић живи свој сан. И сан многих који у томе нису истрајали. Живи га са вилама. Са женом Даном и кћеркама Јеленом и Иваном. Дана је службеница, запослена у Мионици, а кћерке успешни академски грађани. Јелена је  инжењер прехрамбене технологије, докторирала и асистенкиња на Пољопривредном факултету. Ивана је завршила, најбоља у генерацији. На тату.

Жена и деца деле Предрагова уверења. Они су целина. Све три трче само у Паштрић. Кћерке су у Београду колико се мора, два-три дана, па натраг. Оне себе виде као део мисије коју је започео њихов отац.

То сам сазнао од њих, док смо седели за каменим столом, у дворишту уоквиреном родном кућом Предраговом коју је 1938. изградио Илија Ђурђевић из Кључа, где су греде изнад подрума узете из куће подигнуте 1830. године, и још држе грађевину, а са друге стране новоизграђеном чардаклијом која може да прими комотно педесетак људи. У њој се за невремена и зими одржавају промоције књига, књижевне вечери, предавања прирдњачка, а лети у дворишту које је са треће стране омеђено брегом, узвишењем у чији ,зид је уграђена хлебна фуруна од камена и цигле, поред ње фонтана. На четвртој страни пуца видик у даљину, на брегове и обронке, ка школи и цркви рибничкој.

Мезимо сир и кајмак који су нам подариле краве из музеја, млевени парадајз, дуван чварке и лепињу, пијемо ракију од шљиве ранке и маџарке. И једну која на дну боце има шкорпију. Она посусталим мушкарцима подиже морал. Таквих Предраг произведе само сто годишње. Јер ни шкорпије не ваља уништити. После пијемо купиново вино. И изворску воду. И водљику. Водика је, вели, српска кока кола. Прави се од сушене стрекње (накиселе јабуке) сушене крушке такуше и шљиве. Налије се вода у кацу од тону, илити десет лампека. И има за целу годину.

Данас Предраг има визију да на Маљену створи Нојеву барку, односно попуни га ретким биљкама и животињама, да их сачува од нестанка. Али о томе други пут.

Аутор: Слободан Стојићевић