ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК

МИСЛИО САМ ДА СУ...

Обреновац 1916. godine.

У јесен 1904. године збио се занимљив догађај у Обреновцу о коме је и ондашња штампа известила. Иако је реч о ванредној обешењачкој досетки, пуче брука а Обреновац изби због ње на подругљив глас.

Била је субота. Два млада каплара, питомци пешадијске подофицирске школе, Михаило Трифуновић и Миленко Рајчевић, реше да направе себи авантуру и побегну из команде у Београду негде у провод. Зашто су се определили за Обреновац није нам познато, али се баш тамо упутише. Свратили су најпре на Умку, да попију кафу и мало предахну. У кафани су одмах привукли пажњу присутних. Сви су их с уважавањем поздрављали, јер им се један од њих учинио истим престолонаследником, који, ето, инкогнито путује. Џаба је он негирао, није му свет поверовао. Кад су стигли у Обреновац, исто чудо би. Поче око њих народ да се окупља, а они не одолеше кад су увидели да провод може испасти и бољи од очекиваног.  Нађе се ту и неки локални жандарм, тобоже службено а изразитом личном знатижељом гоњен, те упита да ли је то престолонаследник, што они и потврдише. Тек тад наста пометња. Окупи се силан свет, месне власти... те спремише очас формалан дочек, све вајкајући и извињавајући се што све није онако како доликује. Срески начелник је телефоном известио и Управу у Београду и тражио даља упутства. Али, одговор је стигао доцкан, свечана вечера и банкет су већ увелико трајали...

Но, обешењаке ипак спроведоше у Београд, где их је чекала казна. Одоше двадесет дана у „фијоку“ и с тим читава ствар наизглед би завршена. А у Обреновцу остадоше да „се гложе: ко ће да плати онај „банкет““, како написа новинар „Правде“. Ако је за утеху, исти „престолонаследник“, из Ниша, иначе, родом, предузимао је сличне авантуре и после у неким другим варошима, те су га гониле и војне власти.

Прича о овом догађају и „престолонаследнику“ који је њиме стекао „славу“ добила је наставак неколико година касније. „Авантуре обреновачког престолонаследника“ је у петнаестак наставака преносио београдски „Мали журнал“. Будући да написи нису потписани, не можемо потврдити да ли је реч о догађајима који су се збиља десили или је, могуће, реч о узбудљивом литерарном штиву за каквим је вапило тадашње читатељство. Како год, главном актеру остаде приписан епитет – обреновачки, а догађаји кренуше неким сасвим другим током.

„Сама је судба ... њега упутила да буде славан догађајима, који би послужили романтичару као добар материјал, нарочито оно што се у најновије доба догодило.“ А догодило се све баш као у авантуристичком роману. Најпре је уследио бег из затвора, па потом ступање у циркус негде у Влашкој, где је као акробата задобио симпатије публике. Окретан, лукав, умиљат а леп, у Букурешту је лако склапао познанства и слушајући приче о богатом свету, раскоши и сјају Париза, маштао да тамо оде.

Указала му се згодна прилика да опкладом дође до позамашне суме новца, те се убрзо нашао у Паризу, спреман да га освоји. Најпре је купио ауто и обезбедио шофера који га је по читав дан возикао по монденским местима где се окупљао добростојећи докони свет. Folies Bergère, Olimpia, Comédie-Française, Bois de Boulogne, трке на Longchamp-у и коцкарнице била су места која је редовно обилазио. Убрзо је постао омиљена личност, нарочито међу дамама.

Наклоност кћери богатог банкара олако је стекао, али равнодушнa ниje билa ни њена maman. Редовно су обилазили позоришта, слушали оперу и ишли на излете. Трајала је та двострука веза све до часа када се њему учини одвећ љубомором зачињена, те тако и неподношљивом.

Но, већ га је била нова добростојећа дама привукла. Енглеска авантуристкиња беше му спас и за отањене финансије, теје за њом побегао у Италију. Када је пронашао у хотелу у Ђенови сазнаде да је она, заправо, Немица, именом Јозефина, и да покушава да завара траг како је отац не би вратио кући.

Умиљата млада дама лако је успела да га убеди да јој буде саученик и да се заједно упуте у Аустралију, на једно само њој знано место – „богато златно поље, где има и дијаманата“. Ту би се могли скрасити, живети срећно и на високој нози. За тај подухват им је, осим одважности, био потребан и новац. Она је већ имала и осмишљен план: док она буде у друштву богатог руског кнеза, опијеног њеним чарима, он ће из његове собе украсти новац. Имала је спреман и калауз и објаснила му како да га искористи.

Из собе је узео потежу торбицу, коју је њој те се вратила у своју собу. Убрзо Рус диже пометњу због крађе, дође директор хотела и истражитељи. И „престолонаследник“ је био испитан, али се држао убедљиво те им не беше сумњив. Кад су Руса упитали на кога сумња, штавише сумња ли на даму из суседне собе, он се нађе на великом искушењу, на сваки начин трудећи се да их одврати од замисли да и њу треба испитати и собу јој проверити. Притеран у безизлазну неприлику, кнез у строгој дицкрецији дошапну иследнику да је био с њом. На инсистирање да му све потанко и до најситнијег детаља исприча, невољно пристаде. Са ње је свака сумња тако скинута, а даљи рад ђеновске полиције, иако енергичан, настави у рђавом правцу. Но, сутрадан иследник дође к њој. Дражесна кокета беше више него искушење за њега. Рекао јој је да све зна, али да ће тајну сачувати, те све зачинише пољупцима и уздасима. За то време, престолонаследник је размишљао о Јозефини, желео је да је види, али је у свом немиру отишао до пивнице. Виде тамо богатог Руса, снужденог и јадног. Кад је био већ припит, одлучи да му приђе. Желео је да дозна колико је новаца узето. „Колико? То се не да исказати. Две су ствари тамо биле драгоцене. Један прстен, света успомена моја, и један тестамент без кога сам пропао. Остале су вредности ништавне.“– рече. Испричао је то после Јозефини и предложи да му драгоцености врати. Како није могао заспати, касније је поново к њој дошао, но ушавши без куцања, затече је с иследником...

Сутрадан, немајући више куд, Јозефина директору хотела саопшти да се враћа у Берлин. У соби је отворила Русову торбицу, у њој нашла накит, документ (не знајући да је тестамент) и новац. Вредности тутну себи у недра а торбицу поново сакри. Напуштајући собу одлучи да ипак сврати до „престолонаследника“. Био је љут, назвао је дрољом, но она му исприча све онако како је и било у тој незгодној ситуацији у којој се нашла. И све драгоцености му је дала. Он је упита за документ, те онда мораде да јој исприча за свој разговор са Русом. Тако се некако и измирише и договорише да му тестамент пошаљу поштом, из неког другог града. Она оде, али он тек сутрадан дознаде да је напустила хотел. У бесу помисли да читаву ствар открије полицији и врати све драгоцености. Но, одустао је. У хотелу је поново била полиција истражујући траг неке француске преваранткиње, чланице велике коцкарске дружине. По опису је схватио да је то била Јозефина, али је о томе ћутао. Дознао је убрзо да у Берлин није допутовала а да је Рус добио свој тестамент. Све му је указивало да се запутила у Америку.

„Престолонаследник“ је одлучио да се врати у Париз. Пре него што је и почао, пратио га је нарочити детектив јер јеполицији био сумњив. При претресу открише код њега све драгоцености, па је све признао. Како није било доказа да је он извршио крађу, беше проглашен саучесником, прикривачем. Осуђен је на два месеца затвора. По изласку, продао је аутомобил, те се упутио у Париз.

Прича се завршава овако: „Ну, Бог срећу дели! Лажни Престолонаследник је данас испросио у Паризу једну ванредно лепу девојку, која му доноси мираз – 120.000 динара годишње ренте.“ Ништа се више о њему не зна. Ако неко дозна, нек јави.

Autor teksta: Ivana Janošević