Где год да човек намери да пође, вазда му треба некакав торбак да у њега убаци све што би му успут затребало. Или да у њему понесе штогод друго од ствари тамо где се запутио. И у многим другим приликама потреба да се са собом нешто носи или преноси, утицала је да настају торбе за различите намене. Сходно томе, прављене су махом од платна или коже, са додацима који би их учинили издржљивијим, јачим, лепшим, отменијим, сигурнијим, а украшаване су везом, копчама... Све их је морала одликовати, пре свега, практичност и функционалност, али се пажња посвећивала квалитетној изради и допадљивом изгледу. Иако су првобитно израђиване у домаћој радиности за мањи број људи, касније, како су потребе за овим производима расле, почеле су да се отварају специјализоване радионице, али и фабрике.
Прва таква на нашим просторија, под називом Прва краљевска српска повлашћена фабрика куфера Димитријевић и Алексић у Београду, налазила се у Фрушкогорској улици бр. 10-12. Покренули су је, домаћим капиталом, београдски трговачки ортаци Владимир Димитријевић (рођ. 1873. у Нишу) и Чедомир Алексић, а почела је да ради 1897. године.
Како су ондашњи законски прописи налагали, Димитријевић је најпре упутио молбу за добијање повластица за оснивање предузећа Министарству народне привреде. Било је то 1895. У мају исте године добија краљевски указ којим су потврђене деонице на десет година. Уз то, одобрене су му и олакшице за увоз потребног материјала који се тада код нас није могао наћи: лим у таблама, браве, кључеви, копче, ћошкови и други ситан материјал. Штавише, био је ослобођен царине на увоз у трајању од годину дана. За подизање фабрике имао је рок од годину дана, уз обавезу да запосли најмање 25 радника, Срба.
Почетком наредне 1896. Димитријевић је, увидевши да је у претходном захтеву за добијене повластице пропустио да наведе и свог ортака Алексића, замолио да се фабрика уведе под именом „Димитријевић и Алексић“, што му је и одобрено.
Како је у предвиђеном року за отварање фабрике било доста кише и олујног ветра, те водостај Саве био висок, грађа за подизање фабрике није доспела на време. Рок за почетак рада није могао да буде испуњен, те је Димитријевић тражио и добио продужетак рока. После свих перипетија, фабрика је започела рад у септембру 1897.
За фабрику је адаптирана постојећа зграда у Височкој улици. У приземљу су биле три радионице, а на спрату канцеларије администрације и магацини готових производа, материјала и прибора. Главно стоварише је било у Васиној улици бр.18. Фабрика је запошљавала 18 радника, који су у прве две године произвели 170 комада разних кофера, 24 торбе и неколико стотина фишеклија, а остварен је промет од 14.840 динара. Посао је у првој деценији рада добро напредовао. Добијене су и повластице за увоз кудељног платна и коже. Кожа за кофере се, истина, могла набавити и на домаћем тржишту, али су се ситни делови, које су израђивале занатлије, били лошијег квалитета. Зато су се лакиране, месингане, никловане бравице, кључаонице и ручице, морале увозити.
Производио се широк асортиман лежећих и ручних куфера, ђачке, путничке и ловачке торбе, торбе за разносаче писама и новине, торбе за пијацу, платнени и кожни кајишеви и камашне, ловачке фишеклије, кожне и платнене футроле за пушке, женско рубље и цилиндере, новчаници и буђелари разних сорти... Производи су рекламирани „све у најбољој изради, по повољним ценама, да је свака страна конкуренција немогућа“. О квалитету су сведочиле и сребрна медаља на Бечкој изложби 1894, почасна медаља на смотри Београдске изложбе 1895. а на Пожаревачкој изложби 1895. златна.
Пратећи захтеве тржишта и муштерија, фабрика је у наредним годинама почела са израдом и куфера за ратну спрему и кожних торби за војску. Ови војнички сандуци и официрске торбе били су првокласне израде, водонепропусни, а изнутра постављени и с преградама.
Фабрика је, сва је прилика, са радом престала избијањем Великог рата. Података о њеном раду у поратним годинама не бележи ни штампа.
Ново време није променило потребе људи за оваквим производима. Само су произвођачи били неки други, као и модели које је диктирала намена, мода и сваки други фактор усмерен ка постизању њене широке примене.
Аутор текста: Ивана Јaношевић
 | A guest post by
|