ПЕТНАЕСТИ СПРАТ
Пиши, пиши, али тачно, немој да додајеш!
Политика је имала а изгубила петнаести спрат. Мада и данас слови да их има седамнаест, петнаести недостаје.
И кад се споља гледа између 14. и 16. зјапи празнина. Два последња спрата лебде над њом. Нико веровати могао није да је то могуће, нарочито негде осамдесет пете или шесте прошлог века, када је нестао.
Овај неприродни феномен, наравно, не може видети сваки пролазник, па ни новинари ни остали запослени, ни гости, који на Петнаестом никада нису били, док је постојао. Од овог тренутка пишем га великим почетним словом, јер није тек један од спратова, већ институција од немерљивог друштвеног, културног, па и политичког значаја.
На петнаестом спрату био је Клуб Политике, који смо најчешће звали – Петнаести. На пример: Дођи на Петанаести, чекам те.
Чим ко обави посао, ено га, стуштио се ка лифту.
Уредницима, онда, нису били потребни мобилни телефони да би дозвали новинара и упутили га на изненадни догађај. Само позову локал Клуба. А када је лист склопљен, горе су се пели и поједини уредници. Да се препиремо што нам је неки део текста избачен, или неће бити објављен.
На Петнаестом су седели и полетарци и препечени списатељи. Ови први су с поштовањем гледали у правцу мајстора прижељкујући да ће им се једнога дана приближити и изблиза слушати.
Тако смо се, временом, измешали па смо, млађани, отворених уста слушали шта је негда било – као у давна времена што су деца уз огњиште слушали бајке, приче и песме уз гусле. Тако су се с генерације на генерацију преносиле приче о легендарним предратним и послератним уредницима и новинарима. Њихов се живот, кроз нас, настављао. Као да смо и ми познавали Чика Дишу, Добрицу Кузмића. Тихомира Лешића... Као да смо и ми гледали како Бранко Пешић, градоначелник, кофом с водом помаже да се угаси пожар који је захватио Политику...
Ту су хваљени и куђени текстови нас савременика, ту смо се препирали па и свађали око поједних стилских и занатских зачкољица, моралних и етичких принципа професије, учили једни од других и шта и како треба и шта и како не треба. Редакцијски састанци су у том погледу били од неупоредиво мањег значаја.
На Петнаестом су биле две одвојене сале. Једна је била, рецимо, кафана, а друга претежно намењена званичним или свечаним службеним ручковима и вечерама, где смо током дана доводили саговорнике за будући текст. Ту су их сликали фоторепортери, ту је било све.
Многи су се келнери измењали, а најдуже и до краја су остали Мића и Љиља.
Кад је гужва, а често је гужва, са свих страна смо довикивали Мићу који је непрестано понављао: Дођем, није гужва!
Ту се јело и пило и без пара, на кредит. Па кад пристигне плата, трк на Петнаести да се врате дугови и троши до дубоко у ноћ, све док Мића не преврне и последњу столицу и почне да гаси и пали светло. Но и у мраку су нам горели зажарени образи и усјајиле очи.
Када сам у лето седамдесет прве први пут ушао у Политику, грешком сам уместо на пети, изашао на петнаестом. Сам ме лифт тамо одвео. Грешио сам и касније, стално. Не би ја, него лифт...
Баш тада негде седамдесет прве или друге, први пут сам угледао Зуку Џумхура. Било подне. Празна кафана. Седи Зуко, на рамену му мајмун. Прави мајмун, мали. Довео га с неког путовања. Пред писцем и живописцем бокалче од пола литре с меком ракијом и шприцерска чаша. Отпија полако, пред њим вечност.
Седнем у ћоше, гледам. Попијем и ја, мада, полетарац, на рамену ни папагаја нисам имао.
Ту сам видео Милоша Гојковића, писца легендарних прича из судница, пасионираног сакупљача револвера (као што неко скупља маркице) који је убрзо, можда баш те године, умро. Те се не деси да се подружимо.
Али сам годинама седео са старијима, учитељима новинарства и околоновинарства као што су Влада Булатовић Виб, Васко Ивановић, Павле Косин, Рајко Чукић, Мишко Стојановић... са Олгом Васиљевић, дугогодишњом уредницом Женске стране... А често је ту, као у пролазу, овлаш (а остајао до краја), био Влада Бумбар, Политикин курир, најдуховитији човек наших, тадашњих времена.
Виб је на Петнаестом правио и «салату од ништа». Рецепт: потребно је да на столу постоји карафиндел. У њему, као што се зна, је уље и сирће које с мером усипа у тањир, бибери, соли и дуго виљушком меша. Док се прави Вибова салата од ништа, пију се кратка пића.
Кад је салата готова, поручује се хлеб и умаче, једе, па се може прећи и на вино, а са вина на песму која је почесто са Петнаестог излетала кроз лети широм отворене прозоре и нестајала над богато осветљеним Београдом.
Био тамо, као што рекох, телефон, локал.
Зовеш централу, па им кажеш са киме да те повежу, ако нећеш, посредством нуле, сам да бираш бројеве.
Зовем Шебац, дописника Јову Радосављевића.
«Политика овде, тражим Јову.» Јави се Јова. Представим се, лично се нисмо познавали, кажем: «Полазим паробродом за Шабац, сачекај ме.»
Јован, човек озбиљан, верује Политици, колеги из «централе», сумња у себе. Не зна да смо ми у облацима.
- Чекам, каже.
Ама, Јово, нема пароброда из Београда.
Није било, али ако Политика каже, не сумњам.
И одосмо ми паробродом у Шабац. Кад тамо, ми још увек у клубу.
Свануло. Пре подне, у том ће и подне, дошла делегација Норвешке. Један члан Владе, двојица парламентараца и још по неко. Домаћин Вукоје Булатовић, директор и главни одговорни уредник Политике. Ја ту у својству новинара који је већ био у њиховој земљи. Једе се, пије се, а шеф клуба (тада, обавезно је било, поверљиво лице) поред сточића у углу, решава, кобајаги, укрштене речи.
Добаци му Вукоје: « Пиши, пиши, али тачно, немој да додајеш!»
Норвежани не схватају, мисле да је реч о укрштеним речима а не о полицијским пословима . Не разумеју да је реч о укрштајућим интересима. Па их пита Вукоје: «Зар код вас шефови кафана не решавају укрштене речи?» Они се збуњено осмехују, слежу раменима. Код њих можеш причати шта хоћеш, никог није брига. Код нас се свако слуша. Па кад кажеш – има да те кошта.
И тако, рекох, негде осамдесет пете-шесте, директор седамнаест спратова одлучи да избрише Петнаести. Да се новинари, ваљда, не би окупљали и роварили.
Нисмо веровали да ће толика зграда моћи да опстане кад јој се измакне, извуче, укине Петнаести.
Но, стоји и даље, или нам се тако чини.
(5. januar 2005)
Аутор: Слободан Стојићевић
 | A guest post by
|