Corpus Hermeticum
Uticaj datiranja jedne knjige na istoriju novog doba
Kada je Kozimo Mediči osnovao prvu biblioteku u Firenci 1440. godine, broj knjiga koje je posedovao je bio mnogo veći od one tri, koje je, po predanju, uvek iznova čitao u mladosti. I dalje su, medjutim, postojala dva velika problema. Mnoge knjige za koje je znao da su napisane, bile su napisane na grčkom jeziku, koji nije razumeo, a pritom nije znao ni da li su se kopije tih knjiga uopšte više mogle pronaći.
To ga je nagnalo da pošalje armiju svojih ‘tragača za knjigama’ u sve evropske gradove, kao i u Egipat, Siriju i Grčku, a takodje da zaposli tim ‘literata’ koji su bili zaduženi da kopiraju i prevode pronađene knjige na latinski jezik. Nakon što je 1450. godine osnovao Platoničarsku akademiju u Firenci, koju je poverio Marselu Fićinu, jedan od osnovnih zadataka koje je postavio Akademiji je bio da obezbedi prevode svih Platonovih dela. Malo zbog toga što se Kozimo i sam osećao kao ‘prosvećeni vladar’, iz Platonove Države, a malo i jer je platonizam u to vreme prepoznat kao osnova novonastalog renesansnog humanizma, najveća preostala životna želja ostarelog Kozima je bila da pre smrti pročita sva Platonova dela.
Ta mu se želja neće ispuniti kako zbog toga što je Fićinu bilo teško da tom brzinom postigne zahtevanu količinu prevoda, tako i zbog činjenice da je, par godina pre Kozimove smrti, Leonardo da Pistoria, jedan od monaha angažovnih da tragaju za knjigama, pronašao u Makedoniji četrnaest (od sedamnaest) tomova legendarne knjige Corpus Hermeticum, koja je pripisivana egipatskom mitskom mudracu Totu (koga su Grci zvali Hermes), za koga se smatralo da je živeo pre Mojsija, Pitagore i Platona, a čije su mudrosti uticale na sve njih, kao i na rano hrišćanstvo.
Ciceron je izlistao pet različitih Božanstava sa imenom Hermes, od kojih je peti, koji je dobio titulu ‘tri puta najveći’, zapravo prorok, koji je izabran od Bogova da prenosi apsolutnu istinu. Važan element te istine je uvid u božansku priroda čoveka, što ljudima, koji poseduju određena, pažljivo čuvana znanja i koji dosledno primenjuju hermetička uputstva, omogućuje ne samo da čine čuda i ostvaruju ono što se smatralo nemogućim, već i da se zaista uzdignu do nivoa Bogo-čoveka. Zbog toga je hermeticizam smatran za osnovu ne samo magije, astrologije i alhemije, već i same nauke, kao i umetnosti, a njegovo datiranje, kao prve - ili jedne od prvih - božanskih objava ljudima, ne samo da je davalo legitimitet hermeticizmu, već i svemu onome što je iz njega sledilo, a to su, smatralo se, pitagoreanizam, platonizam, antički humanizam, pa čak i hrišćanstvo.
Koliko god da je Kozimu bilo bolno da zaustavi Fićina u prevodjenju Platona, prioritet su, dakle, morali da dobiju hermetički spisi, za koje se smatralo da možda sadrže najveće tajne života i smrti. Fićino je do duboko u noć čitao Kozimu na samrtničkoj postelji nedovršene prevode, ne samo kako bi mu povećao fond ovozemaljskih znanja, već i kako bi ga pripremio za zagrobni život.
Popularnost hermeticizma, kao i platonizma, tokom Renesanse, može se objasniti traganjem za izvorima vere, u cilju duhovne obnove, nakon erozije poverenja u doktrinu katoličke crkve, uzrokovane katastrofalnom klimom (‘mini ledeno doba’, sa veoma niskim temperaturama u Evropi, je počelo oko 1300. godine i trajalo tokom čitavog perioda Renesanse), kao i još katastrofalnijom kugom, koja je harala od 1346. – 1353. i koja je zbrisala više od pola tadašnje evropske populacije. Ovo se tumačilo kao božanska kazna ljudima zbog korumpirane i dogmatizovane Crkve, zbog čega su intelektualci toga doba tražili alternativu, vraćajući se ka antičkim uzorima.
Nije da je mini ledeno doba bilo loše za Firencu. Hladnoća je uticala na promenu oblačenja u Evropi, kada je neminovno opala popularnost svile dok su se dramatično povećali zahtevi za vunenim proizvodima. Firenca, koja je bila centar ruralne teritorije sa velikim brojem ovaca, odjednom je prosperirala nakon organizovanja masovne proizvodnje džempera, čarapa i kapa od vune koju su imali u ogromnim količinama. Novac koji su zarađivali u kontinuitetu doprineo je jačanju države kao i postepenoj sofistikaciji Fiorentinskog plemstva, koje je onda investiralo u razvoj umetnosti, filozofije i arhitekture.
Porodica Mediči je imala poseban uticaj na dešavanja u Firenci pre svega zbog toga što je posedovala banku, koja je dodatno umnožavala prihode, ionako već bogatih, Fiorentinskih aristokrata. Tako je Kozimo Mediči i mogao da postane glavni mecena renesansnih intelektualaca i umetnika, kao najuticajniji čovek Firence i jedan od najuticajnijih ljudi na Apeninskom poluostrvu toga doba. Njegovi naslednici su nastavili da održavaju i čak uvećavaju ovakav uticaj porodice na evropska zbivanja, barem u narednih stotinu godina, a medju njima se mogu pronaći i budući vladari nekoliko država, kao i jedan od budućih poglavara Katoličke crkve.
Corpus Hermeticum je, nakon prevođenja na latinski, odlučujuće uticao na Renesansni amalgam alhemije, astralne magije, nauke i humanizma koji su praktikovali gotovo svi najznačajniji Renesansni mislioci, počev od Fićina i Piko dela Mirandole pa sve do Kampanele i Đordana Bruna. Hermes-Tot, mitski autor hermetičkih spisa, je proglašen i za ‘prvog oca teologije’, koji je najavio istinu Hrišćanstva, razotkrivajući božanski karakter ljudske prirode. Time je, na odredjeni način, iznova utemeljena hrišćanska vera, na nečemu što se moglo posmatrati kao ‘prva objava’, a karakter te objave je bio takav da je omogućavao koegzistenciju vere sa naučnim i umetničkim dostignućima Renesansnih intelektualaca. Đordano Bruno je čak smatrao da Kopernikovo otkriće heliocentričkog sistema potvrdjuje magijsku, hermetičku, platoničarsku ideju beskrajnog rasprostiranja Božanstva kao jedinstva svih duhovnih bića, medju koja je ubrajao i planete.
‘Kopernikanizam’ je za Bruna značio povratak na ‘egiptizam’, odnosno ‘hermeticizam’, koji ‘ono božansko’ posmatra istovremeno kao ‘jedno’, kao ‘nešto živo’ i kao ‘beskonačno’. Drugim rečima, uvide nauke i ezoterije, po renesansnim misliocima, nije bilo moguće razdvojiti. To je vrlo precizno prepoznala katolička inkvizicija, koja je proganjala i spaljivala ove intelektualce mnogo manje zbog njihovog naučnog angažmana, a mnogo više zbog heretičkih, teoloških konotacija koje su proisticale iz povezanosti njihove nauke sa hermeticizmom, magijom, pa i gnosticizmom.
1614. godine, medjutim, Isak Kazabon je detaljnom lingvističkom i semantičkom analizom grčkog teksta pokazao da hermetički rukopisi nisu napisani u egipatskom periodu, već u periodu ranog hrišćanstva, što znači u prvim vekovima nove ere. Time se može objasniti i sličnost sa platonizmom, pošto je u intelektualnim krugovima Rima toga doba, neo-platonizam bio jedna od dve dominantne filozofske doktrine.
Kazebona su mnogi smatrali za jednog od najobrazovanijih Evropljana kasnog šesnaestog i ranog sedamnaestog veka a njegovo detaljno i precizno pobijanje renesansnog datiranja Corpus Hermeticum predstavljalo je prvi korak ka uspostavljanju jednog (kako će to kasnije biti nazvano ‘prosvetiteljskog’) modernizma, potpuno netolerantnog prema magijskim, alhemijskim i mističkim sadržajima koji su bili toliko karakteristični za Renesansu. Ovo bi sasvom sigurno delovalo šokantno Brunu ili Kampaneli, da su imali prilike da se upoznaju sa Kazebonovim argumentima. Medjutim, nisu. Bruno je spaljen četrnaest godina pre objavljivanja knjige, dok je Kampanela već bio u zatvoru potpuno izolovan od dešavanja u spoljašnjem svetu.
Uticaj Kazebona na promenu duhovne mape Evrope, pa tako i na istorijske dogadjaje koji će uslediti, koliko god nesumnjiv, nije bio neposredan i momentalan. Ipak, vremenom, njegova analiza je sve više uvažavana što je doprinelo da se renesansni duh razdvoji od misticizma i hermeticizma i protumači kao osnova egzaktno naučne a pritom istovremeno i humanističke orijentacije Moderne. Koliko god neadekvatna, ovakva interpretacije dominirala je evropskom duhovnom samosvešću sve do današnjih dana.
Hermeticizam, medjutim, nije nestao sa lingvističkim pobijanjem njegove drevnosti. Robert Flad, Atanasius Kirhner, Mur, Kadvort kao i (ostali)
Rozenkrojceri, direktno su se nadovezivali na magijsku, alhemijsku, hermetičku tradiciju Renesanse. Iako su neki od njih imali prilike da pročitaju pa čak i prihvate Kazebonovu analizu kada se radi o konkretnim rukopisima koji su pronadjeni i sakupljeni u Corpus Hermeticum, svi su oni i dalje smatrali da je poreklo znanja koje ta knjiga prenosi veoma drevno. Po njima, ono što je zaista napisano tokom prvih vekova nove ere, predstavlja delimični prevod ili parafrazu praiskonske egipatske mudrosti koja je zaista uticala na Pitagoru i Platona.
Postoje dva osnovna argumenata za ovakav stav. Kao prvo, stari Egipćani su koristili papirus za zapisivanje tekstova, koji je lako propadljiv, pa tako nije mogao biti sačuvan u neophodnoj meri, kao što su bile sačuvane, recimo, Sumerske glinene tablice. Kao drugo, egipatski način prenošenja znanja je bio zasnovan na direktnoj verbalnoj komunikaciji sa pažljivo odabranim sledbenicima, pa tako na memorisanju, a ne na zapisivanju. Razlog je u verovanju da je znanje moć koja ni u kom slučaju nije smela doći u ruke onih koji je nisu dostojni. Baš zato su Pitagora i Platon proveli mnogo godina u Egiptu, obrazujući se u zajednicama hermetičkog kulta. Oni su morali da prodju kroz transformaciju koja ih je pre svega učinila dostojnim egipatske mudrosti, a onda i sposobnim da je razumeju.
Izgleda kao da je duh renesanse, koji se sastojao od hermeticizma, magije, alhemije i misticizma, kao i od nauke, umetnosti i humanizma, nastavio da živi tokom svih ovih vekova Moderne, ali podeljen u dve, sada medjusobno sukobljene, celine. Od kojih je ona ‘naučno-humanistička’ postala sveobuhvatna, dominantna, javno prihvaćena i promovisana, dok je ona hermetičko-mistička naterana da se krije unutar tajnih društava i ezoteričkih škola, prokažena, odbačena i ismejana, kao ostatak neke primitivne i krajnje neobrazovane prošlosti čovečanstva.
Što je, na kraju krajeva, datiranje knjige Corpus Hermeticum danas učinilo potpuno irelevantnim…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|