CYBER JUGA

Prva država u kojoj su svi građani bili ministri

’Cyber Juga’, ili, na engleskom, ’Cyber Yugoslavia’ je prva ikada napravljena cyber država, zvanično osnovana 9.9.99. godine.

Adresa države je bila 212.19.196.57, a URL www.juga.com. Kao što je njen idejni tvorac, Zoran Bačić (dramaturg-programer, koji je u to vreme pisao na srpskohrvatskom, engleskom,  u C++-u i Visual Basic-u, a čija se drama „Ljubavno pismo“ i posle skoro 30 godina još uvek igra u Ateljeu 212), objasnio u intervjuu Feral Tribune-u, datum je izabran zbog sledeća četiri razloga:

1.    „Lako se pamti, a deljivo je sa 3“

2.    „Što da ne“

3.    „Baš sam to učio a sad ne mogu da se setim…“

4.    „To je u vezi onog Egipta i tih misterija sa piramidama. Voja je bio u Egiptu, pitajte njega.“

Cyber Juga je imala svoj grb, svoju himnu (koja se menjala jednom nedeljno), svoj Ustav, kojim je predviđeno da svaki građanin ima pravo i dužnost da bude ministar nečega. Zoran je bio Ministar Webmaster, a ja sam, kao prvi sledeći registrovani građanin, izabrao najbolje ministarstvo: „Ministarstvo za sve drugo“ pošto mi je to davalo najšire ingerencije, štagod da ostali gradjani izaberu kao svoje resore. A bili su tu i ministarka za žene sa prošlošću, ministarka za spavanje, ministarka za solarne znake, ministar za paradajz je važan, ministar za marsovce, ministar za ludilo, ministar za fotografije Marka Novosela, ministar za viša stanja svesti, ministarka za beli hleb i još preko 16 000 drugih uvaženih ministara i ministarki. Najviši organ države je bio ’Algoritam socijalnog uređenja’, čiji je source-code bio javno dostupan svim građanima države, koji su slobodno mogli predlagati modifikacije algoritma. Svi stanovnici sveta su dolazili u obzir za stanovništvo Cyber Juge, a zvanični jezik je bio svaki jezik koji neko predloži, pod uslovom da obezbedi prevod Ustava na taj jezik.

Excerpt iz Ustava Cyber Jugoslavije

U trenutku osnivanja, ova virtuelna država nije imala svoju teritoriju, ali je bilo predviđeno da se, nakon što broj građana premaši 5 miliona, aplicira za članstvo u Ujedinjenim nacijama i dodelu teritorije od 20m², bilo gde u svetu, na koju bi se postavio sopstveni Internet server. Čast i dužnost svakom građaninu koji je vičan HTML-u, Javi, Java Script-u, VBScript-u, COM objektima, IIS filterima i serverskim ASP aplikacijama, kao i digitalizaciji muzike, filmova i fotografija za web, je bila da učestvuje u građenju Cyber Jugoslavije.

Na početnoj Web stranici, moglo je da se pročita i sledeće:

„ Ovo je Cyber Jugoslavija. Dom Cyber Jugoslovena. Mi smo izgubili državu 1991. godine postajući građani Atlantide... Mi dozvoljavamo dvostruka i trostruka državljanstva, a svaki građanin, koji to želi dobiće državljanstvo Cyber Jugoslavije i njen pasoš.“

Cyber Juga je izazvala veliko medijsko interesovanje. Tekstovi o ovoj prvoj cyber državi objavljeni su u gotovo svim delovima biše Jugoslavije, kao i u Holandiji, Engleskoj, Škotskoj, Italiji, Francuskoj, Švedskoj, Americi, Kini, Portugalu, Nemačkoj, Indoneziji, Slovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Turskoj, Austriji, Grčkoj i Indiji.

Feral Tribune je objavio intervju sa Ministrom Webmasterom, koji zaista vredi pročitati u celini, ali iz koga ovde želim da prenesem Zoranov odgovor na pitanje kako je nastala Cyber Juga.

„Osnivač i duhovni otac Cyber Yugoslavije je Milojko Vrdoljak, auto-limar iz Brizbejna. Ova ideja mu je pala na pamet jednog dana kada je zalivao karter na Cortini pa mu je mali ispustio okastu osamnaesticu na teme. Tada je pomislio istorijsku rečenicu: ’Kao što ja zalivam ovaj karter, tako bi trebalo i sam da se zalijem’. Četiri dana i tri noći nije izlazio iz restorana Pula u Brizbejnu. Kada su mu uši napokon zasvetlele od Viljemovke, shvatio je da više ni jednoj mušteriji neće moći da kaže ’naiđi od srede’ i da mu je tu nekako i kraj.

Na samrtnoj postelji rekao je malom (isti onaj što je ispustio osamnaesticu) ’E, što nisam malo mlađi pa da i ja uđem u taj svet kompjutera i da imam email i sve prednosti moderne tehnologije’.

Tako je i dušu ispustio. Međutim, njegovo delo, za razliku od mnogih drugih, nije ostalo odmah zaboravljeno – ostalo je zaboravljeno malo kasnije.

Mali je probao nešto da petlja sa kompjuterima, pa mu to nikako nije išlo…nije mogao da shvati šta da radi sa config.sys-om, da napokon vidi CDROM iz DOS-a…Tako je nazvao svog druga Andriju u Tokio, koji je tamo radio u DEC-u kao čip dizajner i pitao ga, ali je ovoga bolelo dupe da mu pomogne. Na kraju mu je rekao: ’Pa ako nećeš da to uradiš za mene, uradi zbog uspomene na Milojka i na njegovu ideju Cyber Jugoslavije’ (iako Milojko nikada nije čuo za reč ’Cyber’). Andrija mu na to zalupi slušalicu i pomisli ’kakva budala’, ali mu Cyber Jugoslavija odzvanjahu još dugo u glavi. I tako, malo po malo, valjda se osetio usamljenim, ona je bila tu, dok je njegova žena bila stalno zauzeta sastančenjem na feminističkim kružocima, ’one thing led to another’, približiše se on i Cyber Jugoslavija. Posle ih je žena uhvatila i njemu izvukla uši, ali je mala Cyber Jugoslavija već bila rodjena.

Profesor teorije filma na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, pokojni Dušan Stojanović je ovako objašnjavao šta deli fikciju od stvarnosti: ’Film je umetnost zato što je kraći od života. Kada bi film, umesto 2 sata trajao 80 godina, a ostatak života na primer 10, onda bi film bio stvarnost, a život fikcija. Fikciju određuje samo trajanje, ništa drugo. Nema drugog parametra.’.

Da li je nešto fikcija ili ne - odredjuje količina života koju toj fikciji poklonimo. Količina vremena koju želimo da budemo u zatvoru fikcije.

Milojko, mali i Andrija nikad nisu razmišljali u ovom smeru. A ipak su napravili Cyber Jugoslaviju… Obrazovanje samo uništi pametnog čoveka.“

Dušan Stojanović, 1927. – 1994.

Negde oko 2011. Cyber Juga je prestala da postoji, što zbog neaktivnosti članstva, što zbog kompletiranja 12-godišnjeg ciklusa, što zbog toga što nikada ništa nije bilo naplaćivano a trošeno je ne samo vreme, već i novac. Trajala je skoro 1/6 ukupnog trajanja Kraljevine Jugoslavije, plus Socijalističke federativne republike Jugoslavije. A bila je kudikamo jeftinija…

Sa Zoranom sam proveo više od deceniju u uvek lepo zadimljenoj sobi na čijim je vratima pisalo upozorenje: „ZABRANJENO ZA NEPUŠAČE!“. Ne samo što smo bili CEO i CTO naše softverske kompanije, već smo toliko slično razmišljali o svemu da sam se ponekad pitao šta sam ono ja rekao, a šta on. A štagod da je to bilo, ’ladno’ je moglo da bude i obrnuto. Da li je to zbog toga što smo obojica blizanci, sa Merkurom u trećoj kući i Mesecom u strelcu, ili iz nekog drugog razloga, ali nikada nisam sreo nekoga čiji je način razmišljanja, širina interesovanja i brzina donošenja odluka toliko slična mojoj sopstvenoj. Najlakše nas je bilo razlikovati po obliku veoma teškog hardvera koji smo nosili u rukama. Jednom kada smo išli na prezentaciju u Philips, došli smo na ulaz: ja sa desktop kompjuterom u rukama, a Zoran sa ogromnim monitorom.

Vratar nas je pitao ko smo, na šta mu je Kiza odmah odgovorio: „Ja sam Lap a on je Top“.

Zoran Bačić – Kiza, na amsterdamskim kanalima života

Autor: Slobodan Simović