ТАЈНЕ КОЦКАРНИЦЕ У ПРЕДРАТНОМ БЕОГРАДУ

ЗА КОЦКАРСКИМ СТОЛОМ ДО ЗАДЊЕ ПАРЕ

Драж за на брзину стеченим новцем, изазов тренирања растројених живаца и жеља за недостајућом срећом учинили су да коцкарнице у Београду почну да ничу као печурке после кише. Било је ту и других мотива, али је играчима и сама коцкарска страст била довољна. Онима који су ту видели прилику за сигурну зараду и знатно више. Сумње београдске полиције да иницијаторе оваквих порочних работа треба тражити међу руском емиграцијом, показале су се тачним. Прве модерно уређене коцкарнице откривене су у становима неких руских генерала још 1924. године. Оне су, дабоме, убрзо растурене и затворене, али су се нове појављивале на другим местима и то у просторијама престоничких клубова. Коцкарских седељки је било и по отменијим локалима, па су се жетони и рулети вртели на отворене и позамашне суме. Полиција је покушавала да им стане на пут вршећи на препад претресе свих таквих клубова истовремено, али без нарочитог успеха. Било је, истина, и успешних акција, када су играчи, међу којима је било и угледних личности, затицани на делу. Они који су покушали да се спасу бегом на споредна врата, задржани су. Новац није налажен, јер је већ био претворен у жетоне.

О откривању коцкарница у просторијама бившег варијетеа у Палати „Метропол“ (Дечанска 23) и Српско-руском клубу (у Призренској 3) штампа је извештавала подужим написима, с подоста сензационалистичких детаља, описима домишљатих планова и енергичних истрага полицијских инспектора и неизоставним указивањем на погубно дејство коцке и згражавање јер постаде „живот затрован неморалом, нервним перверзијама и потпуно огрезао у сва неваљалства“.

Још од свршетка Великог рата и повратка наше војске, у Београду су почеле да се окупљају и организују коцкарске дружине. Од картања и коцкања створиле су веома рентабилну професију, представљајући се у јавном животу као најимућнији део грађанства, и то под угледним фирмама великих трговаца и извозника. Сваке зиме би изабрали неку од београдских кафана за коцкарско гнездо, обезбедивши је претходно од полиције. Вртели су се ту силни новци, прелазећи из руке у руке, из буђелара у буђелар. Главна мета су били увек случајни дилетанти, који би наивно и лако упадали у њихово друштво и непрестано губили, док су професионални коцкари у свакој игри редовито добијали, што је већ позната ствар. Коцкарско друштво је имало и своје агенте – кибицере. Главна дужност им је била да налазе по Београду придошлице жељне коцкања и доводе их на утврђено сигурно место где би остављали све паре које су код себе имали. Имали су чак и везе са иностранством. Због тобожњих трговачких послова по западној и средњој Европи, стизали су до тамошњих коцкарница већег стила. Но, и ова су коцкарска гнезда откривана. Тако је, рецимо, током зимске сезоне 1923/24, коцкарско друштво непрестано заседало у кафани „Бели орао“ у Краља Милана улици. Затечено друштво свих боја и народности, појачано петорицом врло угледних трговаца и извозника, легитимисала је и привела полиција на даљу истрагу, а знатна сума новца са коцкарског стола је конфискована.

За време лета чланови коцкарског друштва највише су оперисали по бањама, где су вешто хватали наивчине, најчешће оне тек пристигле. Без много пардона, лака мета су им постајали одреда ситни чиновници, студенти, уметници, адвокати, трговци, сумњиви типови, па чак и удате жене, девојаке које су у бању дошле без родитеља, лепушкасте плавуше и црномањасте распуштенице. Многи су се неизлечени и без пара враћали кућама. Жељу да макар неколико часова буду попут мондена и коцкара из Монте Карла, скупо су плаћали. Већ сутрадан су се првим возом клацкали ка својим варошима, још не схватајући шта их је снашло и све смишљајући како да својима објасне изненадни и преурањени повратак.

Тајне коцкарнице откриване су по целом Београду, а скривале су се у кућама посве обичног изгледа. Многи Београђани су у томе налазили решење за животне или пословне неприлике и живели од тога сасвим добро и удобно. О њима се с почетка говорило с пуно презрења, осуде и ниподашатавања, али су таква говоркања недуго потом прерастала у истицање њихове сналажљивости, окретности и довитљивости. Било како било, беше то уносан посао.

Тако се у једној забаченој улици изнад Славије под прозорима куће са тешким завесама кроз које се тек назирала светлост, свако после подне већ око пет заустављало неколико аутомобила. Увече је било још живље. Под окриљем ноћи, сваки час би понеки елегантни господин зазвонио на вратима. Власник куће је, кажу, био неки трговац коме су послови кренули рђаво. И раније је често у својој кући приређивао карташке вечери из чисте пасије и љубитељства. Окупљали су се ту најбољи престонички бриџисти и покеристи. Само је наставио да позива старе госте и кућне пријатеље, али им је стављао до знања да у овим околностима наплаћује пикслу.

Шта је све од реченог истина, а колико је још тога остало непознато, не можемо поуздано знати. Но, оно што остаде забележено на страницама водеће међуратне штампе, сведочи о неким поривима вазда истим.

Аутор: Ивана Јаношевић