ПОСАО У ГРАДУ
Нико не обраћа пажњу на мене иако сам ту , додуше окренут леђима. Кад сам увештио посао, почео сам да ја обраћам пажњу на њих, пролазнике. Помислио сам да се разголитим да видим да ли ће да реагују, али сувише је хладно.
Кум Љуба има фирму која се бави маркетингом – опремање продавница, натписи, рекламе, разне озбиљне ствари и зезалице које помажу продавцу да убеди купца даје то то. Када му треба нешто од дрвета улећем ја. Тако сам правио кегле да се деца у неком тржном центру куглају док маме купују, па онда мету са износима горива у литрима, да се тате играју на некој пумпи, опет док маме купују, па држаче за плексиглас на ком ће у банци да пише узмите кредит данас и враћајте га остатак живота, итд. Сада се посао проширио и лепим фолије на стаклене излоге. Конкретно најаву да ће ту да буде одређена апотека. Али није им довољно да просто ставе свој лого и пригодно овавештење већ се мора читава стаклена ливада засејати зеленом фолијом ускоро, ускоро, ускоро, ускоро.....Чему то? А кажу да се у социјалистичко време расипало. – Ћути и лепи, не квари ми посо – каже кум . И у праву је.
- Добар дан!Извините да ли знате када ће да се отвори апотека? –
- Добар дан, ти си треће дете које ми је рекло добар дан, а сатима сам овде. Свака ти част. А не знам када ће да је отворе, ја само лепим фолије.
Дечаку је било мило што сам му то рекао. Срећан рад, загаламио је онда други, и отишли су. Заиста пре њега један дечак и мало после једна девојчица су, ничим изазвани, рекли добар дан, онако у пролазу. Одрасли нико. Понека старија госпођа би другој рекла да је добро што ће ту имати апотеку.
Мислим се шта је натерало оног дечака и ону девојчицу да се уљудно јаве кад су сви остали и млади и стари само пролазили. Није да сам очекивао слатко и воду,напротив, али пријало ми је кад су одцвркутали разговетно Добар дан . Мало се разбила ова кафкијанска суморна атмосфера. Можда су део програма инклузије адолесцената у отворено друштво, или пројекта за комуникологију младих и медијску писменост омладине под вођством тог и тог доцента а уз финансијску подршку НВО УСАИД ..., неког Сорошевог фонда љубави без граница... Мада, на памет ми пада онај архаични израз Домаће васпитање.
Хладно је. Није ово време за овај посао, али шта вреди. Да се утешим, погледам понекад на оближњу зграду. Изгледа као Гуливер онога јутра кад га је море избацило на обале Лилипута. Премрежена скелама, неким сајлама, над њом се надвио грбави кран а по њој се полако крећу радници са шлемовима и капама. Зграда нема прозоре, тек по неки, и не делује као привлачно радно место. Ја ћу ускоро залепити и последњи излог а ови ће до Божића да облећу око ових зидина... Можда да се утеше, један радник је прошао ка продавници са празним флашама пива и убрзо се вратио са пуним. Па и није баш за пиво, али кад Деда Мраз може да пије кока колу по ониј снежини што не може и мајстор армирач пиво у ветровитом новембру?
Ништа се не дешава, људи просто пролазе. Мајке са децом ушушканим у колицима, ужурбани пословни људи са ташнама, старији свет, школарци. Ускоро, ускоро, ускоро, ускоро.... Кад би ми се неко и обратио, вероватно бих рекао ускоро, ускоро, ускоро. Помишљам да фолију за врата са вертикалним натписом УСКОРО, ( а шта друго) зелепим наглавце. Био би то, мислим, добар маркетишки трик.
- Здраво драга, како је било данас? Јеси ли видела, доле ће да отворе апотеку.
- Да! Један натпис су залепили наопако. Замисли!. Мора да се радник напио. Данас је тешко наћи раднике.
- Стварно. То морам да видим. То треба сликати да покажем Мићи...
Вероватно би тако било. Али сумњам да би послодавац разумео фору, можда би ми и закинуо зараду.
Ускоро, ускоро- повлачим пластичну лопатицу пресвучену филцом и истискам облачиће заосталог ваздуха. Ускоро ће мајстори опремити унутрашњост апотеке и ја ћу ускоро доћи поново и одлепити сво ово ускоро.Само пролеће неће доћи ускоро али глупо је да на апотеци која је прорадила пише ускоро. Уместо тога и унаточ хладноћи залепићу слике неког раздраганог декице који чежњиво погледује на исто тако раздрагану бакицу и у руци држи најбољи лек за простату. Залепићу и низ преслатких беба од којих је једно обавезно мало црнче , како се играју кремицама, вероватно и неку тинејџерку пресрећну што се курталисала акни и бубуљица са најновијим препаратом на биљној бази. Писаће да примају лекове на рецепт, да су најповољнији у граду, на вратима ћу ставити оно КЛОСЕ и ОПЕН уз сатницу. Биће много енглеских натписа, само неће ништа да буде написано ћирилицом, иако смо у Чачку а не у Загребу или рецимо Кенту.
Ооопс... за мало! Добро је, омаши ме. Радећи различите послове научио сам једно: кад радиш у граду, на јавном месту, пази на пролазника више него на себе. Овде срећом има места довољно, али пар њих је буљећи у своје телефоне умало прошло испод мердевина. Ја не знам шта ће овај градски свет кад се опет зарати. Уопште не знају да гледају око себе.
-Извините лепите ли плуту? Ко би то умео ? – упитале ме изнебуха једна госпођа.
Одговорио сам дипломатски, као у оном вицу о молеру у гинеколошкој ординацији да нисам стручан али могу да погледам. Није ни саслушала одговор, него се нешто пресабирала сама са собом и продужила.
Одлучио сам да паузирам и огрејем се у оближњем тржном центру. У великом празном холу било је топло. Кад ти је жена трудна онда по граду само срећеш труднице. Или кад ти је син у војсци примећујеш војнике. Тако ја сада загледам залепљене рекламе. Велика фотографија манекенке у натприродној величини. Тек изашла из продавнице, упртила вазда кеса, раздрагана. Одлична штампа, залепљено из два дугачка комада. Спој иде преко носа девојке , затим преко груди. Одлично је залепио, готово да се и не види. Беспрекорно испеглано, нигде заосталог облачића са ваздухом. Чек, мождасамо мало ту испод пупка, то може и да се истисне. На прелазу тамне сукњице и колена морао сам дасе сагнем и уверим се да ли је заиста спој. У милиметар, перфектно. Свака му част. Колега алал вера. Тад сам онако сагнут осетио бочни погледна себи. Девојка иза витрине за сладолед, ту у ходнику, шкиљила је у мене преко мобилног телефона и измађу дугачких црвених ноктију као преко нишана. Осмехнуо сам се, и скупљеним палцем и кажипрстом изустио нешто као перфектно.
- Какав первезњак, сачувај Боже – узвратила је и окренула главу. Исправио сам се и брзо удаљио. Чуј первезњак! Па барем не продајем сладолед у пустом тржном центру у новембру месецу.
Враћам се на мердевине. Ускоро, ускоро, ускоро завршавам.
- Долази овамо! Одмах долази – умало не слетех с мердевина колико је јако дрекнуо. Млађи човек викао је на пса.
- Хуго долази одмах!! – опет му подвикну бесно, кроз зубе. Хугу се то није допало. Или патуљасти шнауцер, или штене крупног шнауцера , мрзи ме да загледам, узеће ме за сведока кад падне крв, па ко да се развлачи по судовима. Сав као бибер и со. Човек је киптео од беса. Хуго стругну под његов велики бели ауди. Овај мораде да клекне и да извлачи куче. Људи су пролазили не обраћајући пажњу. Један стаде.
- - Комшија треба ли помоћ, гума а? – упита
- - Не, кисело се насмеја онај и устаде. У наручју је држао пса који је дрхтао и то не од зиме. Н,е не, хвала- рече и замаче у зграду.
Последња клапа пада. Сад се цео излог зелени као мајска ливада посута заставама Саудијске Арабије. А моји прсти су бели од хладноће. Пакујем мердевине, скупљам остатке папирног лајнера и бежим у Хонду да се огрејем.
Аутор: Драголјуб Петковић