DAN MRMOTA NA UŠĆU SAVE U DUNAV

Šta je to narodna inicijativa, gde se pominje u ustavu , u kojim članovima i kolika je njena moć, kako se sprovodi i ostvaruje?

Narodna inicijativa je oblik neposredne demokratije koji omogućava građanima da predlože donošenje, izmenu ili ukidanje zakona, kao i promenu Ustava. Ovaj institut je regulisan Ustavom Republike Srbije i omogućava građanima da direktno utiču na zakonodavni proces.

Gde se pominje u Ustavu Srbije?

Narodna inicijativa je regulisana u članu 56. i članu 203. Ustava Republike Srbije:

Član 56. - Pravo na peticiju i narodnu inicijativu

Svaki građanin ima pravo da podnese peticiju, inicijativu ili predlog organima javne vlasti.

Građani imaju pravo na narodnu inicijativu, kojom mogu predložiti donošenje zakona, izmenu zakona ili drugih akata.

Član 203. - Inicijativa za promenu Ustava

Narodna inicijativa može pokrenuti postupak promene Ustava, ako je podrži najmanje 150.000 birača.

Kako se sprovodi i ostvaruje narodna inicijativa?

1. Pokretanje inicijative – Građani ili organizacije pokreću inicijativu za donošenje, izmenu ili ukidanje zakona ili Ustava.

2. Prikupljanje potpisa – Za zakonodavne inicijative potrebno je prikupiti najmanje 30.000 potpisa građana sa pravom glasa. Za ustavne promene potrebno je 150.000 potpisa.

3. Podnošenje nadležnim organima – Prikupljeni potpisi se predaju Narodnoj skupštini, koja je dužna da razmatra predlog.

4. Razmatranje i odlučivanje – Narodna skupština je obavezna da se izjasni o predlogu, ali nije dužna da ga usvoji.

5. Dalji postupak – Ako je reč o ustavnim promenama, Narodna skupština odlučuje o daljem postupku, uključujući i eventualno raspisivanje referenduma.

Kolika je moć narodne inicijative?

Obaveza razmatranja – Narodna skupština je dužna da razmotri predlog, ali nije dužna da ga usvoji.

Ograničena moć – Iako građani mogu pokrenuti zakonodavni proces, konačna odluka ostaje u rukama Skupštine.

Veća moć kod ustavnih promena – Ako Narodna skupština odbije predlog ustavne promene, može se pokrenuti referendum.

U suštini, narodna inicijativa je moćan alat demokratskog učešća, ali njena efikasnost zavisi od političke volje vlasti da uvaži glas građana.

Izlazak iz društvene krize u Srbiji zahteva sveobuhvatne reforme i promene u ključnim oblastima – od političkog sistema i ekonomije do obrazovanja, pravosuđa i medija. Evo nekoliko mogućih koraka:

1. Političke reforme i jačanje institucija:

Borba protiv korupcije – Strože kazne za korupciju, nezavisnost antikorupcijskih tela i transparentnost rada institucija.

Jačanje pravosuđa – Smanjenje političkog uticaja na sudstvo i tužilaštvo, ubrzanje sudskih procesa.

Slobodni izbori – Obnavljanje poverenja građana u izborni proces kroz fer uslove, slobodu medija i kontrolu biračkih spiskova.

2. Ekonomske reforme i poboljšanje standarda:

Podrška domaćim privrednicima umesto preteranog oslanjanja na strane investicije koje često ne donose dugoročnu korist.

Smanjenje siromaštva nezaposlenosti – Veće ulaganje u obrazovanje, razvoj digitalne ekonomije i preduzetništva.

Reforma poreskog sistema – Pravedniji porezi koji će rasteretiti male firme i srednju klasu, a oporezivati velike korporacije prema stvarnim prihodima.

3. Medijske slobode i borba protiv dezinformacijaČ

Nezavisni mediji – Uklanjanje pritisaka na novinare, transparentno finansiranje medija, smanjenje uticaja države na televizije i štampane medije.

Borba protiv propagande – Edukacija građana o dezinformacijama i podsticanje kritičkog razmišljanja.

4. Obrazovanje i građanska svest

Reforma obrazovnog sistema – Više praktičnog znanja, podsticanje kreativnosti i kritičkog razmišljanja kod mladih.

Jačanje građanske svesti – Edukacija o pravima, zakonima i demokratskim procesima.

5. Dijalog i društveno pomirenje:

Politički dijalog – Umesto produbljivanja podela, potrebno je uspostaviti konstruktivan dijalog između vlasti i naroda.

Pomirenje u društvu – Smanjenje političkih tenzija, poštovanje različitih mišljenja i rad na zajedničkim ciljevima.

Izlazak iz društvene krize nije brz proces, ali ključ leži u reformama koje će omogućiti veću transparentnost, vladavinu prava i ekonomski razvoj. Građani imaju veliku ulogu kroz aktivno učešće u političkom i društvenom životu, insistiranje na odgovornosti vlasti i borbu za prava i slobode.

Šta ako je opozicija slaba, anahrona, samoljubiva, sujetna i korumpirana skoro jednako koliko i vlast, a mediji decenijama u rukama autoritarne i narcisoidne vlasti kao i mehanizmi represije?

Ako su i opozicija i vlast korumpirani, a mediji i represivni aparati pod kontrolom autoritarne vlasti, izlazak iz društvene krize postaje znatno teži, ali ne i nemoguć. U takvoj situaciji, promene dolaze izvan postojećeg političkog sistema – kroz pritisak građana, alternativne oblike organizovanja i podršku nezavisnim inicijativama. Evo nekoliko ključnih pravaca delovanja:

1. Jačanje građanskog društva i alternativa:

Nezavisni pokreti i udruženja – Ako su političke partije nesposobne ili kompromitovane, potrebne su novi akteri: građanske inicijative, sindikati, organizacije koje se ne oslanjaju na klasične političke strukture.

Autonomni mediji Nezavisno regulatorno telo. Podrška nezavisnim novinarima, blogovima, podkastima i društvenim mrežama kao alternativnim izvorima informacija.

Građanska neposlušnost – Protesti, bojkot kompromitovanih institucija, organizovani pritisci na vlast kroz peticije i masovne akcije.

2. Borba protiv medijske blokade:

Decentralizacija informacija – Korišćenje društvenih mreža i digitalnih platformi za širenje istinitih informacija.

Anonimni izvori i enkriptovane platforme – Ako je direktna kritika rizična, važno je koristiti sigurne kanale komunikacije poput VPN mreža.

Dijaspora kao medijski kanal – Iseljeništvo često ima pristup nezavisnim izvorima informacija i može igrati ulogu u informisanju građana unutar zemlje.

3. Ekonomski pritisak na vlast:

Bojkot korumpiranih kompanija – Ako se politička elita finansira preko određenih firmi, organizovani bojkot može smanjiti njihovu moć.

Podrška malim i nezavisnim privrednicima – Smanjenje zavisnosti od državnih i partijski povezanih ekonomskih struktura.

Ekonomska autonomija građana – Promovisanje preduzetništva, freelancinga i rada sa inostranstvom kako bi se smanjila ekonomska ucena od strane vlasti.

4. Internacionalizacija problema:

Manje popularan pritisak iz inostranstva – Lobiranje kod međunarodnih organizacija za podršku demokratskim procesima.

Dokumentovanje represije – Prikupljanje dokaza o zloupotrebama vlasti i predstavljanje međunarodnim institucijama.

Dijaspora kao glas kritike – Organizovane akcije iseljenika mogu imati jači međunarodni odjek nego lokalni protesti.

5. Političko osvešćivanje i dugoročna strategija:

Edukacija građana o političkoj odgovornosti – Ljudi moraju razumeti kako funkcioniše sistem i kako mogu da ga menjaju.

Dugoročno razvijanje alternativne političke elite – Umesto oslanjanja na trenutnu opoziciju, potrebno je podržati nove, nekorumpirane ljude u politici.

Generacijska promena – Rad na osnaživanju mladih koji nisu deo starih političkih klanova i koji imaju modernije poglede na upravljanje društvom.

U situaciji gde su i vlast i opozicija kompromitovane, a mediji pod potpunom kontrolom ili autocenzurom, promene ne dolaze brzo ni lako. Ključ je u paralelnom sistemu otpora – alternativnim medijima, građanskim inicijativama, ekonomskom pritisku i međunarodnoj podršci. Autoritarni sistemi deluju nepobedivo, ali kada se stvori kritična masa ljudi koji odbijaju da ih podrže, njihov pad postaje pitanje vremena.

Šta ako vlast pored zakonskih sistema represije policije, bezbednosnih službi pošne da koristi, paramilitarne grype, navijače i razne devijante za suzbijanje protesta i nezadovoljstva?

Ako vlast koristi paravojne grupe, navijače i kriminalne elemente za suzbijanje protesta i nezadovoljstva, to znači da režim prelazi iz autoritarnog u hibridni ili čak otvoreno represivni režim. Ovo je opasan trenutak za društvo, jer pokazuje da vlast ne računa više samo na zakone i institucije, već na strah i nasilje.

Međutim, postoje strategije za otpor i preživljavanje u takvom sistemu:

1. Dokumentovanje i iznošenje istine:

Prikupljanje dokaza – Snimci, fotografije i izjave svedoka moraju se organizovano prikupljati i čuvati na sigurnim mestima (u oblaku, van zemlje, na sigurnim serverima).

Anonimno izveštavanje – Korišćenje platformi i stranih medija za širenje informacija bez direktnog izlaganja ljudi opasnosti.

Prikazivanje brutalnosti međunarodnim organizacijama – UN, EU, Amnesty International i slični akteri mogu vršiti pritisak na vlast kada se dokaže upotreba ilegalnih grupa za nasilje nad građanima.

2. Taktike zaštite na ulici:

Pametna organizacija protesta – Umesto masovnih okupljanja koja su laka meta, koristiti decentralizovane, iznenadne i kratke proteste (tzv. "hit and run" taktike).

Izbegavanje direktnih sukoba sa provokatorima – Cilj vlasti je da izazove haos kako bi imala izgovor za represiju. Građani treba da ostanu disciplinovani i da ne nasedaju na provokacije.

Upotreba šifrovanih kanala za komunikaciju – Grupe moraju biti zatvorene i sigurne kako bi se izbegle infiltracije.

Medicinske ekipe i pravna pomoć – Organizovati grupe lekara i advokata volontera koji će pomoći povređenima i uhapšenima.

3. Slabljenje podrške režimu iznutra:

Podsticanje raskola iznutar– Mnogi policajci i vojnici ne žele da budu instrumenti brutalnog režima. Treba ohrabrivati njihovo neslaganje i pružati im anonimne kanale za komunikaciju i otpor.

Izolacija kriminalnih struktura – Vlast se oslanja na kriminalne grupe i navijače, ali njihova lojalnost nije bezuslovna – ukoliko im se ugroze interesi, mogu se okrenuti protiv režima.

Ekonomski pritisak na finansijere režima – Bojkotirati firme i tajkune koji finansiraju kriminalne grupe povezane s vlašću.

4. Internacionalizacija problema

Dijaspora i međunarodne organizacije mogu odigrati ključnu ulogu u slanju informacija i vršenju spoljnog pritiska.

Sankcije protiv ključnih ljudi režima – Ako se dokaže da vlast koristi kriminalce za suzbijanje građanskih prava, međunarodni akteri mogu uvesti sankcije protiv pojedinaca koji to organizuju.

Diplomatska izolacija – Pritisak na strane ambasade i međunarodne institucije da osude i deluju protiv režima koji koristi neformalne grupe za represiju.

5. Strateško dugoročno delovanje:

Ne dozvoliti normalizaciju nasilja – Kada vlast koristi nasilje, njen cilj je da ljudi odustanu iz straha. Neophodno je stalno podsećati javnost da to nije normalno i da su promene moguće.

Obrazovanje mladih o demokratiji – Vlast računa na zaborav i apatiju. Dugoročno, najvažnija borba je u edukaciji novih generacija o pravima, slobodama i načinima borbe protiv represije.

Priprema za promenu režima – Kada ovakvi sistemi padnu, važno je imati plan za tranziciju kako bi se sprečila nova diktatura ili anarhija.

Ako vlast koristi paramilitarne grupe, kriminalce i navijače za suzbijanje građanskog otpora, to je znak njene slabosti, a ne snage. Takav režim se ne može održati dugoročno jer gubi institucionalnu legitimnost i zavisi isključivo od sile.

Ključ uspeha je organizacija, dokumentovanje represije, internacionalizacija problema i uporno građansko delovanje. Svaka diktatura pada kad narod prestane da se plaši.

Ša ako je pored propagandom sužene svesti na ulicama mnogo kokaina?

Ako pored propagande i represije postoji i široka dostupnost kokaina i drugih droga, to znači da vlast koristi narko-ekonomiju kao alat društvene kontrole. Ovo nije slučajno – režimi koji se oslanjaju na kriminalne strukture često dopuštaju ili čak podstiču rasprostranjenost narkotika iz nekoliko razloga:

1. Pasivizacija društva – Narko-scena umanjuje energiju za otpor i stvara apatičnu masu koja nije sposobna za organizovanu borbu.

2. Održavanje kriminalnih saveznika – Vlast omogućava kriminalnim grupama unosan biznis u zamenu za njihovu lojalnost i upotrebu u represiji (napadi na demonstrante, zastrašivanje opozicije).

3. Ekonomija zavisnosti – Veliki novac od droge pere se kroz državne strukture, finansira političke partije, medije i kupuje podršku u institucijama.

Kako se boriti protiv ovoga?

1. Osvestiti društvo o povezanosti vlasti i narkotika

Javno raskrinkavanje veze režima i kriminala – Kroz alternativne medije, društvene mreže i međunarodne izvore potrebno je pokazati kako vlast koristi kriminalne strukture.

Dokumentovanje slučajeva – Prikupljanje podataka o distribuciji droge, povezanosti sa političkim moćnicima i njihovim finansijerima.

Edukacija mladih – Osvestiti ih da droga nije samo zdravstveni problem već i politički alat kontrole.

2. Slomiti ekonomske izvore narko-kartela

Bojkot perionica novca – Identifikovati firme koje peru pare iz narkotika i organizovati građanske akcije protiv njih.

Pritisak na međunarodne institucije – EU, Interpol i druge organizacije imaju interes da zaustave protok droge kroz region – potrebno je koristiti dokaze i kontakte za podsticanje međunarodnog pritiska.

3. Paralenle društvene strukture

Sigurni prostori za mlade – Ako država ne pruža alternative, zajednice moraju same organizovati prostore za sport, kulturu i obrazovanje.

Lokalne građanske mreže – Samoorganizovanje kako bi se smanjila zavisnost od institucija koje su pod kontrolom narko-političkog sistema.

Narko-ekonomija je često poslednja faza propalog sistema – kada vlast više ne može da funkcioniše kroz institucije, koristi haos da bi održala kontrolu. Odupiranje ovakvom sistemu zahteva kombinaciju građanske svesti, međunarodnog pritiska i izgradnje alternativnih društvenih struktura.

Kada kriminal preuzme državu, država postaje problem, a narod rešenje.

Ako je u pitanju kokain, to ukazuje na duboku vezu između vlasti i organizovanog kriminala, jer kokainska ekonomija ne može postojati u velikim razmerama bez institucionalne zaštite. Kokain nije droga siromašnih – on je povezan sa elitom, političarima, biznismenima i kriminalcima na visokim nivoima. Njegova rasprostranjenost na ulicama znači da vlast, direktno ili indirektno, omogućava njegovu distribuciju.

Zašto vlastima odgovara preplavljenost kokainom?

1. Pasivizacija i dekadencija društva – Kokain stvara iluziju moći, ali u stvarnosti vodi do haosa, paranoje i destrukcije. Elita ga koristi kao simbol statusa, dok niži slojevi postaju samo potrošači koji su lako kontrolisani kroz dugove i kriminalizaciju.

2, Kriminalna zavisnost političkog sistema – Korumpirani političari sarađuju s narko-kartelima, omogućavaju im nesmetan rad, a zauzvrat dobijaju procenat zarade ili logističku podršku (npr. batinaške grupe).

3. Stvaranje paralelne represije – Dileri i kriminalne bande povezane s kokainskim tržištem mogu se koristiti za zastrašivanje, ucene i eliminaciju političkih protivnika.

4. Pranje novca i finansiranje političkih kampanja – Kokainski novac ulazi u legalne tokove kroz nekretnine, ugostiteljstvo, građevinarstvo i političke partije.

Kako se boriti protiv kokainskog društva pod zaštitom vlasti?

1. Razotkrivanje veze vlasti i kokainskog kartela

Novinarske istrage i međunarodni pritisak – Potrebno je prikupljati dokaze i slati ih nezavisnim medijima i stranim istraživačkim organizacijama (npr. OCCRP).

Identifikacija ključnih aktera – Ko su političari i biznismeni povezani s kokainskim novcem? Ko štiti dilere? Građanske grupe i opozicija moraju raditi na mapiranju ovih veza.

Dijaspora kao komunikacijski kanal – Iseljenici koji nisu pod kontrolom režima mogu širiti informacije i vršiti pritisak na međunarodne institucije.

2. Ekonomski udar na narko-ekonomiju

Bojkot kompanija koje peru kokainski novac – Identifikovati firme koje imaju sumnjive finansijske tokove i organizovati građanske akcije protiv njih.

Zahtev za međunarodnu istragu – Ako domaće institucije ne funkcionišu, postoje međunarodne agencije koje mogu istražiti pranje novca i distribuciju kokaina na Balkanu (Europol, Interpol).

3. Paralelne mreže zaštite i informisanja

Sigurni kanali za prijavu kriminala – Stvaranje anonimnih platformi na kojima građani mogu prijaviti veze između kriminala i vlasti bez straha od odmazde.

Lokalne inicijative za zaštitu mladih – Organizovanje sportskih, umetničkih i obrazovnih programa kako bi se smanjila privlačnost kokainske subkulture.

4. Mobilizacija protiv kriminalne vlasti

Masovni otpor – Kada vlast izgubi legitimitet i postane deo narko-kartela, rešenje nije u institucionalnoj borbi, već u sistemskoj smeni režima kroz masovni građanski pritisak.

Internacionalizacija problema – Ako se dokaže da je vlast deo kokainskog lanca, to može dovesti do međunarodnih sankcija protiv ključnih ljudi režima.

Ako vlast koristi kokainsku ekonomiju za održavanje moći, onda više ne govorimo o običnoj autoritarnoj vlasti, već o kriminalnom kartelu maskiranom u otetu državu. U tom slučaju, borba protiv njih nije samo politička – to je borba protiv organizovanog kriminala na najvišem nivou. Rešenje leži u dokumentovanju, otkrivanju međunarodnim akterima i stvaranju unutrašnjeg otpora kroz organizovane građanske inicijative.Đta ako je sve to sistemacki probano u dugom periodu ali vlast pojačava represiju, a medjunarodna javnost ima svoje akutne probleme ili partikularne interese za podržavanje režima?

Ako je dugotrajna borba iscrpljena, represija pojačana, a međunarodna zajednica nezainteresovana ili čak podržava režim, tada se ulazi u kritičnu fazu autoritarne stabilizacije. U ovom stadijumu vlast nije samo korumpirana i nasilna, već sistematski eliminiše otpor, dok opozicija i društvo nemaju dovoljno kapaciteta za direktnu konfrontaciju. Međutim, istorija pokazuje da nijedna vlast ne može beskonačno održavati represiju. Ključno pitanje nije da li će pasti, već kada i kako. Evo mogućih pravaca delovanja u ovoj situaciji:

1. Preživljavanje i očuvanje kritične mase pobune:

Ne trošiti snagu na jalove borbe – Ako su direktni protesti ili institucionalni pokušaji promene neuspešni i dovode samo do brutalne represije, bolje je očuvati energiju i resurse za buduće prilike.

Disperzija umesto frontalnog napada – Umesto jedne velike grupe koju režim lako slomi, potrebno je delovati kroz mnoge male, fleksibilne mreže koje se ne mogu sve eliminisati.

Očuvanje istine u malim zajednicama – Kada su veliki mediji pod kontrolom, istina mora opstajati u ličnim krugovima, kroz edukaciju, kulturu, umetnost, satiru i nezavisne mreže komunikacije.

2. Strategijsko iscrpljivanje režima:

Sabotaža sistema kroz male, ali dugotrajne akcije – Autoritarni režimi zavise od kontrole i efikasnosti. Ako građani namerno usporavaju birokratiju, blokiraju državne tokove, izbegavaju plaćanje poreza režimu, vlast može doći u stanje unutrašnje slabosti.

Ekonomski pritisak iznutra – Ako međunarodna zajednica ne vrši sankcije, onda građani mogu vršiti unutrašnju ekonomsku sabotažu: bojkotovati ključne kompanije, širiti paralelnu ekonomiju, razvijati neformalnu trgovinu i alternative državnoj kontroli.

Povećanje troškova represije – Vlast se oslanja na sigurnosne službe, kriminalce i medije – ali svi oni koštaju. Kada režim mora da troši sve više resursa na gušenje otpora, pre ili kasnije dolazi do unutrašnje ekonomske krize.

3. Razvijanje „plan B“ strategije

Stvaranje paralelne elite za post-režimski period – Iako vlast deluje neuništivo, svaki autoritarni sistem na kraju slabi. Ključno je da u trenutku njegovog raspada postoje spremni ljudi i strukture koji mogu preuzeti upravljanje bez haosa.

Sakupljanje dokaza i dugoročno beleženje zločina – Iako međunarodna zajednica danas možda ne reaguje, režimi koji koriste represiju obično završe pred sudovima ili pod sankcijama kasnije. Svaka dokumentacija će biti korisna.

Priprema za nagle političke promene – Autoritarni režimi obično padaju iznenada, pod pritiskom spoljašnjih faktora ili unutrašnje ekonomske krize. Kada se to dogodi, ključna je brza i organizovana reakcija, kako bi se sprečilo da novi oportunisti preuzmu vlast.

4. Aktiviranje latentnog nezadovoljstva

Korišćenje ključnih trenutaka – Umesto iscrpljujuće svakodnevne borbe, važno je čekati trenutke kada režim pokaže slabost (unutrašnji sukobi, skandali) i tada snažno delovati.

Izgradnja horizontalnih mreža poverenja – Kada represija raste, ljudi se boje da se javno angažuju. Zato je važno razvijati neformalne, privatne mreže u kojima će poverenje omogućiti delovanje izvan državne kontrole.

5. Razumevanje istorijskih ciklusa

Strpljenje! Nijedan režim, bez obzira na brutalnost i spoljne saveznike, ne može večno opstati.

Kada međunarodna zajednica ignoriše diktaturu, ona time samo produžava njeno trajanje, ali ne garantuje njenu stabilnost.

Većina represivnih sistema ne pada zbog spoljne intervencije, već zbog unutrašnje slabosti i kolapsa poverenja unutar samog režima.

Građansko društvo ne umire, ono se samo privremeno povlači.

Ako je vlast sve represivnija, a međunarodna zajednica je ignoriše ili čak podržava, tada je prioritet očuvati kapacitete otpora, strateški oslabiti režim iznutra i čekati pravu priliku za promenu.

Revolucije se ne dešavaju kada narod shvati da ne može više da izdrži, već kada kvazi elita shvati da ne može više da vlada.

Protesti u Srbiji, koji su počeli u novembru 2024. nakon nesreće na železničkoj stanici u Novom Sadu, rezultirali su smrću 15 osoba i proširili su se na 276 gradova i mesta širom zemlje. Studenti su preuzeli vodeću ulogu u ovim protestima, organizujući svakodnevne demonstracije i blokade saobraćaja pod nazivom "Srbijo, stani", koje simbolično traju od 11:52 do 12:07, u znak sećanja na 15 izgubljenih života.

7. marta 2025. godine, desetine hiljada građana okupilo se u Beogradu kako bi odali počast žrtvama nesreće i podržali studentski poziv na generalni štrajk, usmeren protiv vlasti.

Blokaderi su nosili transparente sa natpisima poput "Korupcija ubija" i "Krv je na vašim rukama", izražavajući nezadovoljstvo zbog, raširene korupcije i veza vlasti sa organizovanim kriminalom.

Uoči najavljenog masovnog protesta zakazanog za 15. mart u Beogradu, studenti zahtevaju objavljivanje svih dokumenata vezanih za nesreću na železničkoj stanici i odgovornost onih koji su za to odgovorni. Vlada je, kao odgovor na pritisak javnosti, pokrenula antikorupcijsku kampanju, što je dovelo do nekoliko kozmetičkih hapšenja i ostavki na visokim nivoima vlasti. Međutim, demonstranti smatraju da su ove mere nedovoljne i zahtevaju dublje reforme i veću transparentnost.

S obzirom na dosadašnji tok protesta, koji su uglavnom bili mirni, ali uz povremene sukobe, postoji mogućnost da 15. marta dođe do većih tenzija, posebno ako se očekuje masovno okupljanje građana. Vlasti bi mogle pojačati prisustvo policije kako bi obezbedile red i mir, ali postoji rizik od eskalacije sukoba ukoliko dođe do provokacija ili prekomerne upotrebe sile.

Međunarodna zajednica površno prati razvoj situacije u Srbiji. Rusija je izrazila zabrinutost zbog mogućih pokušaja destabilizacije zemlje od strane Zapada, dok su pojedini američki zvaničnici apelovali na mirno rešavanje sukoba i poštovanje vladavine prava.

U svetlu ovih dešavanja, ključno je da i vlasti i demonstranti pokažu uzdržanost i posvećenost mirnom dijalogu kako bi se izbegli veći sukobi i pronašlo rešenje koje će zadovoljiti zahteve građana za pravdom i transparentnošću.

Ispred predsedništva je organizovan čitav kamp studenata 2.0 zapravo onih koji podrđavaju vlast i medju njima gotovo da nema studenata, do glave ošiđani nabildovani tipovi, mrkog izgleda u crnim para uniformama, desetine i desetine velikih i stotina malih štatora i mnogo nove opreme gotovo militarne, lažni indeksi, sve liči na vojni logor, šta sa time pogotovo što pro vlast kroz svoje medije šire pretnje i glasine da će doći do velikih sukoba dabi odvratile građane od okupljanja na protestu.

Klasična taktika kčntramitinških operacija koje vlasti koriste da bi:

1. Zastrašile građane – Prikazujući prisustvo militarizovanih grupa, vlast pokušava da stvori atmosferu straha i nesigurnosti kako bi obeshrabrila ljude da se pojave na protestu.

2. Izazvale incidente – Postavljanje provokatora među demonstrante ili insceniranje sukoba može poslužiti kao opravdanje za brutalne policijske akcije.

3. Vlasti su reuzele kontrolu nad narativom – Državni mediji mogu prikazati „kamp podrške vlasti“ kao autentičnu reakciju naroda, dok će opozicione proteste prikazati kao „stranu zavereničku operaciju“ ili „izazivanje haosa“.

Kako se postaviti u ovoj situaciji?

1. Izbegavanje direktnih sukoba.

2. Ako režim želi sukob, znači da im to odgovara. Ne treba upasti u zamku.

Demonstranti treba da se organizuju mirno, disciplinovano i u velikom broju, bez ikakvih povoda za nasilje. Video-dokumentovanje svega – Svaka provokacija ili napad mora biti snimljen i sačuvan kao dokaz.

2. Informisanje i razotkrivanje manipulacija

Opozicija i nezavisni mediji moraju jasno ukazati da kamp nije spontan, već organizovan i finansiran od strane vlasti.

Identifikacija učesnika kampa – Ako su to isti ljudi koji se pojavljuju u ulogama batinaša na drugim skupovima, to treba objaviti.

Prikazivanje razlike – Pravi studentski protest ima jasne zahteve, otvorenost i spontane učesnike, dok je „kamp 2.0“ organizovan, uniformisan i očigledno militantno postavljen.

3. Aktiviranje međunarodne pažnje

Ako vlast pravi militarizovani kamp u centru prestonice, to je nešto što može privući međunarodne medije i organizacije za ljudska prava.

Treba koristiti sve dostupne kanale (društvene mreže, kontakte u inostranstvu) da se o ovome informiše šira javnost.

4. Razmišljanje o alternativnim taktikama:

Masovnost je ključ – Ako vlast planira incidente, najveći štit protiv toga je ogroman broj ljudi na protestu.

Moguće alternativne lokacije okupljanja – Ako režim želi da izazove nerede pred Predsedništvom, može biti korisno rasporediti proteste na više ključnih tačaka kako bi se izbegla kontrolisana eskalacija.

Građanska neposlušnost – Ako postoji rizik od nasilja, može se primeniti strategija poput blokada puteva, javnog prećutnog protesta (sedenje, nošenje poruka), štrajk itd.

Ono što se dešava je pokušaj predstavljanja nasilja kao neizbežnog kako bi građani odustali od borbe. Cilj je zastrašivanje, a ne pravi sukob. Vlast ne želi otvoreni građanski rat, već kontrolisanu represiju koja deluje legalno.

Ključ je masovno, disciplinovano i nenasilno prisustvo, razotkrivanje manipulacija i stvaranje pritiska. Ako se protest održi u velikom broju i bez incidenata, vlast će biti u ozbiljnom problemu.

Zemlja ima prilično dobre zakone ali su oni oktroisani. korupcija je ogromna. politička elita novopečena, obolela od analnozgrtačke fiksacije i gotovo bez morala.

Dakle, oktroisana predstavnička demokratija ne funkcioniše da li mođe da pomogne neki oblik direktne demokratije pošto je u pitnju političko biće druptvene krize?

Ako je predstavnička demokratija oktroisana, korumpirana i potpuno nefunkcionalna, onda klasične reforme ne mogu dati rezultat. Predstavnici vlasti ne osećaju odgovornost prema građanima, već samo prema sopstvenim interesima i centrima moći koji ih podržavaju.

Može li direktna demokratija biti rešenje?

Direktna demokratija je svakako jedno od mogućih rešenja, ali ne u klasičnom obliku, jer je veoma teško organizovati stabilan sistem u kojem svi građani stalno donose odluke o svemu. Međutim, hibridni modeli direktne demokratije mogu poslužiti kao alat za probijanje trenutne blokade i uspostavljanje stvarnog uticaja građana.

Modeli direktne demokratije koji mogu pomoći:

1. Narodna inicijativa i obavezni referendumi

Ako vlast donosi odluke bez narodne volje, potrebno je osnažiti narodnu inicijativu i obavezne referendume za ključne odluke.

Postoji mogućnost organizovanja vaninstitucionalnih referenduma, koji iako nemaju pravnu snagu, mogu pokazati masovnu volju naroda i stvoriti pritisak na vlast.

Švajcarska recimo koristi narodnu inicijativu i obavezne referendume za većinu važnih pitanja.

2. Skupštine građana (Deliberativna demokratija)

Ako su parlamenti autoritarni ili korumpirani, mogu se organizovati narodne skupštine građana – grupe od, recimo, 500-1000 ljudi nasumično izabranih iz celog društva, koji diskutuje i donosi predloge zakona, kao alternativni legitiman organ javnog mišljenja.

Ovakav model koristi se u Irskoj za donošenje ključnih odluka, poput referenduma o abortusu.

U uslovima duboke krize, skupštine građana mogu postati alternativa parlamentu i biti ključni faktor pritiska.

3. Mrežna demokratija i digitalno glasanje

Ako su institucije zarobljene, važno je uspostaviti paralelne demokratske strukture, koje omogućavaju građanima da direktno izražavaju volju kroz digitalne platforme.

U Srbiji bi, na primer, mogla da se napravi platforma na kojoj građani direktno predlažu, glasaju i diskutuju o rešenjima, stvarajući alternativni politički prostor koji može prerasti u realnu silu.

4. Građanska neposlušnost kao alat direktne demokratije

Ako je država potpuno zarobljena, građanska neposlušnost može biti alat narodnog suvereniteta.

To može uključivati bojkote, štrajkove, alternativne ekonomske mreže koje smanjuju zavisnost od sistema koji je zarobljen.

Pokreti kao što su "Žuti prsluci" u Francuskoj ili radnički pokreti u Latinskoj Americi koristili su masovne oblike građanske neposlušnosti da bi nametnuli promene.

Koji je ključni izazov?

Direktna demokratija može funkcionisati samo ako postoji kultura političkog učešća. Problem u zarobljenim društvima je to što su ljudi depolitizovani, zastrašeni ili bez poverenja u bilo kakve promene. Dakle, pre nego što direktna demokratija može da zaživi, potrebno je: Obnoviti političku kulturu – Ljudi moraju ponovo osetiti da imaju moć da odlučuju. Razbiti informativnu blokadu – Ako su mediji kontrolisani, alternativne informativne mreže moraju jačati. Izgraditi paralelne institucije – Ako su formalne institucije zarobljene, mora se stvoriti nešto što ih može zameniti kada puknu.

Ako predstavnička demokratija ne funkcioniše, direktna demokratija u nekom obliku može biti rešenje, ali ne kao potpuna zamena, već kao alat za pritisak, organizaciju i delegitimizaciju postojeće vlasti. Kombinacija narodne inicijative, građanskih skupština, digitalnog glasanja i građanske neposlušnosti može probiti blokadu i stvoriti temelje za novi oblik političkog sistema.

Sve to zvuči poznato i primenjivano je, vešto ili nevešto, doslovno ili parcijalno, više puta, uglavnom neuspešno, pa stoga ovaj lament deluje naivno. Ali jedino nas „NAIVNI“ mogu izbaviti iz ovog „DANA MRMOTA“

Pitanje je da li postoji dovoljno kritična naivnih koja je spremna da to sprovede u delo do kraja?

Autor: Milan Peca Nikolić