НИЈЕ СВЕ ИСКОПНИЛО

     Тог дана опет је изгледало је да је све пало, само - на високо попели се сутерени. Као да је све вредно, племенито, скрупулозно, узвишено, васпитано, скромно, паметно - нестало, сасвим нестало.

     И да је све ваљано копнило, копнило и ископнило.

     А те вечери пут ме нанесе у једну штампарију. Двоје преводилаца, моји познаници, тамо су управо прегледали коректуру сопствених превода једног песника, за књигу. Било је седам, смркло се. Коректори су рекли да раде до осам. Грешака у тексту је било пуно. Двоје преводилаца су замолили да им допусте да остану у тим просторијама и дуже, да би завршли посао. Одобрено им је.

     Сели су за похабан сто, запалили по цигарету. Извучен на штампачу, после прве коректуре, рукопис је лежао пред њима, као мачка, на плекесигласу. Дремао је још топао, драг и ћудљив, тајанствен. То је њихов дугогодишњи рад, али сада у дуго очекиваном облику, а још мало, па ће се и укоричити. Па ће се појавити у књижарским излозима. Бокте.

     Лепа су слова, рекао је Преводилац. Јесу, рекла је Преводилица. Наслови су дати прејако, опет је рекао Преводилац. Она је ћутала и гледала у хартију као да га не чује.

     Онда су почели да раде.

     Словних грешака је било пуно, али тај део су брзо отаљавали. Наиђу, међутим, на реченицу која им се не учини прикладном. На реч којој, можда, није ту место. Да ли рећи припремљена или намењена; душници, или трахеје; битнијих или пречих?

     Да ли рећи својевремено је узвикнуо или у своје време је узвикнуо?

     Коректори су отишли, имају људи радно време.

     Двоје преводилаца седе у тихој, светлој просторији у којој су само сто и столице. Уместо пепељаре, тацна. Нема кафе, алкохола, сендвича, воћке. Има ваздуха, воде, цигарета. И рукопис на којем су радили годинама, а сада, када све треба да се закључа у књигу и после се више ништа променити не може - трепере над словима, умиру. А никад живљи нису били.

     Напољу, Београд уморан и болестан, блед, измењен, начет, дише у ноћи. Светли и хукће. Кафићи као кошнице, у отменим ресторанима гости отмено жваћу, склопљен је бизнис, клокоће вино, кикоће се кокета. Негде је запуцало, негде је неко заплакао, јекнуо, крв линула, живот утрнуо а звезда згасла, пала.

     Ништа од тога не постоји овде, у собици где двоје преводилаца  трљкају, гланцају и од невидљивих честица чисте гладак, чврст мост направљен од речи: преко њега ће се спојити људи два народа, који то буду желели, који то воле, да би се поново уверили како су заправо исти. Патња, сумња, љубав и смрт, бол и нада, глупост, меланхолија, хумор, лудост - свуда су исти, само се другачије изговара. Врхови умећа и лепоте исказа човекове суштине настали негде далеко, на непознатом језику, кроз главе ово двоје људи, кроз њихова бића, из њиховог живота, ево, указују се и пред нама.

     Присуствујем узбудљивом. Гледам настајање узвишеног.

     Гледам их.

     Преводиоци. То су, већином, они људи који за живот зарађују тако што постају сенке политичара и бизнисмена на важним скуповима, путовањима, посетама, на банкетима и такозваним радним обедима на којима остају гладни јер морају да преводе духовитости и паметне исказе својих послодаваца. Водају их по граду и показују знаменитости. У позоришту им на уво шапућу о чему се ради. Они су таквом послодавцу неопходни као аутомобил, као виљушка, наочари, тако нека важна ствар.

     И када се све то заврши, преводилац иде кући исцеђен као крпа, изгубљеног сампоштовања, озлојеђен на положај који има у друштву. Одмори се мало, па за радни сто. Извуче раскупусане речнике, распростре оно на чему је већ радио, чита... и тада, полако (улазећи у величанствен духовни космос), почењи да осећа како је живот леп. И како је то његова мисија.

     А када се сабере и одузме шта је остало од свих тих скупова, потписаних уговора, испијених здравица, ручкова, помпе (када време развеје привиде), шта је резултат? Шта ће се упамтити?

     А када се на свет изнесе оно што су (крадући време од сна, деце, шетње, пецања, картања, гошћења) урадили преводиоци?  Шта имају они од тога, пита се филистар? Док се паметни напаметују, луди се наживе, додаје.

     Шта имају?

     Када су око поноћи изашли из штампарије и упутили се низ улицу, требало је видети их. Ходали су као по води, лебдели. Кроз њихова тела кружио је живот сладак и омаман као прошек. Чела су им осветљавала пут. Београд је одмах оздравио.

     Као свитац улицом је минуо масарати (у делићу трена видео сам неко блазирано лице за воланом), али у ушима, у мени, звониле су преведене речи које су од малопре постале и моје:

     "Требало је да буде бољи од претходног наш  20. век. / Али неће стићи да то и докаже, / лета су му избројана, / корак несигуран, / дах кратак. / Већ је много тога било /  што није требало да буде, / а оно што је требало да стигне /  није стигло. / Требало је да се осети да долази пролеће / и срећа, између осталог. / Страх је требало да напусти горе и долине. / Истина је брже од лажи / требало да стигне на циљ. / Неке се несреће нису смеле догодити више, / на пример рат / и глад, и тако даље. (...)

     Ове ноћи све је постало некако другачије. Нека крше законе, лажу, подмићују, убијају, отимају, нека.

Није све пропало, иако, истина, требало је да буде бољи овај наш век, од претходног.

Аутор: Слободан Стојићевић