Najčuvenija living sculpture beogradske neformalne-novotalasne scene osamdesetih ovekovečena je fotografijom Dragana Dangubića: "Gera, Dragan Srdić i Vlada Radojčić, 17. 04. 1986, Akcija Triglav, pešačko ostrvo ispred SKC-a, Beograd". Bio je to remake, ne bez generacijske duhovite ironije i razuzdanosti, "Triglava" grupe OHO iz 1969. godine. Pre lavirint no krug Gerzićeve umetnosti zatvara se, simbolički, slikom "Crni čovek III" iz 1997, jednom od poslednjih koje je naslikao. Ona je njegovo "Žitno polje sa gavranovima" ili "patos čoveka na kraju veka bez heroja", kako na jednom mestu kaže Srđan Đile Marković. To je odlična slika, koja u suštini pripada seriji srodnih, ljudi BEZ LICA. Njena osobenost je skoro potpuni gubitak boje, negiranje identiteta, odricanje od taštine, dostignuto stanje anti-narcisoidnosti, ništavila, reklo bi se. Ona je neka vrsta autoportreta, precrtavanja samog sebe.
Neposredno posle otvaranja izložbe Dušana Gerzića u galeriji Francuskog kulturnog centra, čula sam komentar kako je "sad i Gera postao veliki slikar": kao da se (velikim) slikarem postaje tuđom dozvolom. Činilo se da tvorci komentara misle kako je bolje da "Gera" ostane (samo) urbani mit, nepopravljivo nemoguće dete beogradske umetničke scene osamdesetih o kome će se, dok ima živih aktera, iznova prepričavati pričice. Slični komentari su glavni sporedni motiv nastanka ovog teksta. Glavni glavni povod tekstu jesu dve konačne istorizacije Gerzićevog do nedavno rasutog i nesistematizovanog opusa: retrospektivna izložba u Galeriji Francuskog kulturnog centra u Beogradu i monografija "I, Myself and Others", koju je priredio i štampao Borivoj Gerzić, a dizajnirao Talent Factory 2003. godine. Izložba i monografija izdižu se iznad memorijalnog i sentimentalnog, i po prvi put, sabiraju svu raspoloživu građu i dela Dušana Gerzića. Zasluga za oba istrajna poduhvata pripada Borivoju Gerziću i, kad je reč o izložbi, FKC-u. (I otvara pitanje, za čije razmatranje ovom prilikom nema prostora, zašto neka beogradska galerija nije imala interesa da priredi ovu izložbu?) Iako u "biti mit i simbol" nema ničeg lošeg osim laskanja, retrospektivna izložba je podsticaj da se otkrije kakav je to UMETNIK bio Dušan Gerzić, i ŠTA je on to, u stvari, radio? I da vidimo možemo li mu napokon "dozvoliti" transfer iz gradske legende u istoriju umetnosti. Inteligentno sastavljena monografija "pokriva" životnu i umetničku teritoriju Dušana Gerzića, javno i ekstrovertirano, žurke, dim i maskerade; i privatno, introvertirano, pisma, kofer sa tubama i četkama, platno okrenuto licem prema zidu, tamnu stranu Meseca - na kojoj, sasvim sigurno, nastaju slike i crteži koji omogućuju da i on jednom "postane veliki slikar".
Gerzićevo delo odlikuju najvažnije karakterološke odrednice postmoderne: od samoće i progonstva do izrazitog životnog, umetničkog i cerebralnog nomadizma. Nomadska nesmirenost dala mu je performerski, transformerski, aktivistički imidž multimedijalca, gde su, kako na jednom mestu navodi Biljana Tomić, umetnost i život zaista JEDNO. I to je ona najosvetljenija, javna i harizmatska strana Gerzića - lepog dečka osamdesetih - umetnika koji radi body painting ("Inicicijacije" i EKV "Tattoo" iz 1985), fotografije, grafički dizajn i kratke filmove. Druga strana i drugo lice Dušana Gerzića jesu slike, crteži, kolaži ili asamblaži koji nastaju od sredine osamdesetih godina i koje nikada nismo imali prilike da, sakupljene, vidimo na jednom mestu. One su danas doprinos za detaljnije čitanje osamdesetih, kad ove jednom opet "uđu u modu". Slike, crteže i kolaže odlikuje intelektualni nomadizam, neudobno putovanje, često i hirovito traženje po različitim istorijskim i osećajnim fundusima.
Posle transavangardnog i citatnog "Celestial Skies" (1987), za koji njojorški kritičar piše da su "pravi istočnoevropski radovi" (što god sve to značilo), sledi slikarsko sazrevanje i pravo oslobođenje, bez nategnutih citata i lokalizovanja identiteta. U Parizu, tokom prve polovine devedesetih, nastaju mnogobrojni, uzbudljivi, nespokojni "Humanoidi", "Figure", "Figure-ratnici", "Lebdeća bića", "Portreti", "Crni čovek"... Čak i kada neke slike, naročito one oko 1996/97, kao "Čovek sa ordenom" i slične, sadrže kritički podtekst, one nisu plakatske, i kao da još jače naglašavaju svojstva imanentno umetničkog izraslog iz sopstvenog etičkog kodeksa. Uprkos dinamizmu, daru i strasti ovih slika, pravu predstavu o potencijalima njegovog talenta zaokružuju i potvrđuju radovi malog formata u tušu i akvarelu. Oni sabiru neke moguće Gerzićeve uzore, Bejkona ili Pikasa, njegove simpatije i antipatije prema svetu (i umetničkom svetu), odluku da izvan velikih modnih umetničkih sistema sledi sopstvene sisteme vrednosti, uznemirujuću nesigurnost u sigurnosti sopstvenog dela. Uz njih, kolaži kao "Dečak pred kapijom", "Čovek pred kapijom" ili "Dva anđela" (nepoznate godine nastanka), u spoju simbolizma, nadrealizma i metafizike "magritizma", predstavljaju najbolje radove koje je Dušan Gerzić uopšte stvorio.
Verovatno je tačno da nas, kako Merlo Ponti piše, život jednog autora ničemu ne uči, a ipak – kada bismo znali da ga čitamo – našli bismo tu sve, pošto je on otvoren prema delu. Istina je da nekada mit o umetniku zaseni smisao njegove umetnosti. Neretko je to slučaj sa harizmatskim ličnostima, kakav je Dušan Gerzić nesumnjivo bio. Jednako su umesna i neumesna poređenja sa Van Gogom, Baskijatom ili, zašto da ne, Džefom Baklijem. Sve su to različite tragedije, drugačije umetnosti. Zajednički im je dar rasut kao pesak što curi kroz stisnutu šaku.
Dokumentarni film Ivana Anđelkoviča Gera
Dušan Gerzić Gera (1961-1998): Povodom monografije "I, Myself and Others", Istar, Beograd 2003. i retrospektivne izložbe u galeriji Francuskog kulturnog centra, Beograd, 27. april - 22. maj 2004.
Autor: Lidija Merenik - Remont Art Magazin 11, Beograd, 2004.
 | A guest post by
|