DEJAVU U SVETU KVANTNE ESTETIKE
Sinteza reda i haosa u arhetipskoj umetnosti Dejane Vučković
DejaVu nije samo umetnički pseudonim kreiran od fragmenata imena i prezimena Dejane Vučković, skulptorke i vizuelne umetnice iz Beograda, koja već skoro tridesetak godina živi i radi u Amsterdamu. To je i šifrovana poruka koja, onima koji umeju da je protumače, razotkriva i samu suštinu njene umetnosti. Potrebna je izvesna hermenutička veština da se značenje reči ‘dejavu’, kao i činjenica da je za pseudonim izabran fragment nečega drugog, postave u pravi kontekst. U pitanju je višeslojna metafora koja enkapsulira stav prema estetskom, pogled na istoriju umetnosti kao i način posmatranja sveta oko sebe.
Sve je počelo samostalnom izlazbom, pod nazivom Urobor, koja je bila postavljena u Galeriji Stare Kapetanije u Zemunu, 1989 godine. U umetničkim krugovima Beograda verovatno će se i dalje naći poneko ko ovu izložbu pamti kao fascinantan umetnički dogadjaj, upečatljiv po istovremenoj modernosti i arhaičnosti izloženih skulptura. Ta izložba je postavila jedan potpuno novi pravac umetničkog razvoja. Umesto ranijeg ekspresionističkog pristupa, kada se bavila modelovanjem glava koje su izgledale kao keramičke replike Munkovog Krika, izložbom Urobor, Dejana Vučkovic je započela proces otkrivanja apstraktnog u primitivnom, skulpturama koje podsećaju na Afričke maske, zvona i rogove, ali u jednoj modernoj umetničkoj interpretaciji.
U godinama nakon ove izložbe potpuno se iskristalisala specifična estetika koju Dejana i danas sledi, ne samo kao skulptor u keramičkom medijumu, već i kao umetnik koji se takođe izražava kroz fascinantne crteže i fotografije. Najnovija izložba, koju u ovom trenutku priprema, uključiće i crteže glinom, čime se na jedan novi način spajaju njena strast prema keramici i grafička interesovanja.
Ono sto Dejanu razlikuje od mnogih drugih umetnika je činjenica da, još od najranijih dana, ona, u bukvalnom smislu te reči, veoma često sanja svoje skulpture. To je verovatno i glavni razlog sto se u njenim radovima prepoznaju arhetipske forme i motivi koji na posmatrača ostavljaju utisak bliskosti i prepoznatljivosti, iako je jako teško locirati tu bliskost kako u prostoru tako i u vremenu.
Taj dejavu osećaj, utisak kao da je posmatrač već negde video ove radove, istovremeno praćen jasnim znanjem da se radi o zaista autentičnim umetničkim delima, upravo proizlazi iz univerzalnosti izraza koji je zasnovan na dubinskom podsvesnom prepoznavanju odredjenih formi i sadržaja. S jedne strane, njene skulpture deluju primordijalno i arhaično, a sa druge krajnje moderno i grafički sofisticirano. Time se rekurzivno povezuju sa čitavim nizom objekata i impresija koje pripadaju našem kolektivnom pamćenju, koje se nalazi u pozadini našeg današnjeg osećanja estetskog.
Dejana je počela da se bavi crtežima upravo da bi još više proučila šta suštinski odredjuje naš odnos prema nekoj formi ili sadržaju. To je, naravno, tema kojom se moderna umetnost bavila još od samih svojih početaka. I dva osnovna odgovora do kojih je došla su RED i HAOS. Red se ponekad svodio na geometriju i povezivao sa Geštalt principima koji su definisali načine na koji vizuelne forme provociraju odredjene kognitivne i emotivne reakcije kod posmatrača. Haos se tumačio kao konačni izraz slobode, koji je umetnost dostigla emancipacijom od različitih pravila i ostalih stega koje su joj nametnute tokom istorije.
Dok gledate Dejanine crteže, medjutim, imaćete osećaj kao da istovremeno posmatrate i Mondriana i Kandinskog. Istovremeno i red i haos.
To nije slučajno. Dejana duboko veruje da ono što ostaje, kada redukujemo figurativni deo neke vizuelne celine, ono što zapravo omogućuje naše čisto estetsko iskustvo, oslobodjeno narativnih sadržaja, nije ni geometrija nekih magičnih proporcije, niti nestrukturirani haos. Ono što pronalazimo su arhetipske forme koje proističu iz našeg kolektivnog nesvesnog, koje nam ’titraju pred očima’, kao u snu, i koje povezuju, kao neki zajednički imenitelj, mnoštvo najrazličitijih vizuelnih sadrzaja. Ova, nazovimo je, kvantna estetika, koja se sastoji od arhetipskih formi na osnovu kojih gradimo svoje osećanje estetskog, je tako zasnovana na idealnoj sintezi reda i haosa, koju Dejana Vučković zaista vidi kao dejavu, kao prepoznavanje nečega sto smo već oduvek imali u našoj podsvesti.
Taj pristup suštinski estetskom, koje se pronalazi na ’mikro nivou’, u detalju, u fragmentu, je ono sto je uopšte i motivisalo Dejanu da počne da se bavi fotografijom. Ona jednostavno vidi art u svemu oko sebe. Ali ga samo ponekad vidi na ’makro nivou’, na nivou neke scene, na primer pejzaža, ili kompozicije nekih predmeta, dok ga apsolutno uvek vidi na nivou detalja, fragmenta, elemente neke scene. Kvantna estetika DejaVu tipa, kao percepcija suštinski estetskog, otkriva se samo onima koji su izvežbali svoje oko da je vide unutar nečega što na prvi pogled ne budi estetske asocijacije. Detalji, sakriveni i nevidljivi dok su uklopljeni u makro svet nekog objekta ili scene, razotkrivaju se samo sposobnošću fokusiranja i pravilnog kadriranja. Dejana ih čuva od zaborava svojim fotografijama, pokazujući da umetnost koju otelotvoruje u svojim skulpturama i crtežima nije ništa drugačija od estetike koju možemo da uočimo, kada se fokusiramo na detalje spoljašnjeg sveta, bilo da se radi o urbanim objektima ili o prirodi.
Na taj način, Dejana Vučković zatvara krug prepoznavanja svega sto nikada ranije nije videla, kako u svetu oko sebe, tako i u sopstvenim snovima, u kojima pronalazi neiscrpnu inspiraciju za svoje umetničke kreacije. Njene skulpture, crteži i fotografije vode nas kroz magični svet jednog autentičnog umetničkog izraza, koji nam je istovremeno nov i provokativan, koliko i blizak i jasno prepoznatljiv.
Autor teksta: Slobodan Simović
 | A guest post by
|