DIM OD RUŽE

Jedna ljubavna priča

Radio je nevoljno u centralnoj zgradi glavnog arhiva. Ni posle petnaest

godina nije uspeo da upozna sve budžake tog ogromnog i tmurnog zdanja.

Ako bi kojim zlom i morao da izađe iz svog odeljenja posle par skretanja više

nije bio siguran da li se nalazi u podrumu ili na nekom od spratova. Samo

dugi hodnici, mastan teraco i maslinasto zelena cokla u nedogled. Poneka

vrata koja verovatno niko nikada nije otvorio i redovi sivih drvenih sanduka

sa šablonima otisnutim rimskim brojevima u naj manje tri partije:

MDCCCXCVII / XXVII / XVI i slično. Oni su mu, pored skaradnih žvrljotina

izgrebanih ekserom na zelenoj cokli služili da se ne pogubi na takvim

ekskurzijama. Uostalom retko je i izlazio iz svoje prašnjave vasione. Ponekad

da preda rezime, na obavezni sistemacki pregled i vakcinaciju, a za vreme

epidemije se čak popeo i na limeni krov da se sunča, ali tamo nije bilo mira

od golubova.

Bio je samostalni referent za deziderate. Samostalni zbog toga što u tom

odeljenju sem njega nije bilo nikoga. Prethodni šef mu se utopio u Bari Revi

kada je ispao iz čamca na pecanju. Pošto nije bilo hauzmajstora da zameni

pločicu na vratima, unapređen je u samostalnog referenta.

Deziderati su odeljenje kojke se bavilo potrebama i željama istraživača i

arhivista za nabavku nedostajućih arhivskih dokumenata, koji su se mogli

naći u oglasima, starinarnicama, ili od privatnih kolekcionara, kao što su

stare menice, presude, međudržavni trgovački ugovori, carinske zaplene i

slično. Tu nije bilo mnogo posla, jer je centralni arhiv dobijao i onako

kontejnere požutelih pusula uglavnom iz propalih preduzeća i ustanova koje

su nestajale, pa ni njih prijemno nije uspevao blagovremeno da sortira ili

pošalje dalje na reciklažu. Ponekada bi poneko zatražio da se nabavi neki

almanah vatrogasnog društva, zapisnici sa suđenja banatskim trovačicama,

dokumenta o epidemiji svinjske kuge iz osamsto devedesetih ili nešto što bi

ko uočio u antikvarijatu preko puta glavnog arhiva.

Jedini uporan, ponekada čak i institentan je bio je neki Čaba Bator

Pištabači iz Instituta za proučavanje polnih bolesti u Segedinu, koji je oštro

molio da mu se pribave svi podatci o registrovanim kuplerajima od hiljadu

osamsto devedeset pete do kiljadu devetsto devadeset treće uz revidirane

spiskove svih medikusa koji su bili licencirani za obavezne sanitarne

preglede dama koje su pružale takve usluge uključujući i belogardejske

vendete i doktore. Prijemno je naj manje četiri puta kvartalno slalo internom

vakum poštom razvedenom po svim kancelarijama Pištabačijeve

zahteve. Vakum pošta naj češće nije radila, pa je pošta spuštala na sto i po

četiri zaostala Batorova zahteva. Kada bi vakum ipak proradio dešavalo mu

se da mu u ruke stignu zahtevi čak iz prethodna tri kvartala.

Takve dane je smatrao neobičnim i na neki način baksuznim, pa bi

uzimao pelir i indigo i odgovarao višim instancama zaduženim za

komunikaciju sa korisnicima arhiva i spoljnjom javnošću:

‘Poštovani, kao odgovor na zahtev Dr Bator. Pištabačija želim da vas uverim

da Odeljenje deziderata centralnog arhiva preko svojih spoljnjih akvizitera i na

druge načine ulaže poijačan napor da pribavi traženu retku dokumentaciju, verujte

da ćemo vas u slučaju da se ona pojavi blagovremeno obavestiti kako bi ona

bila pribavljena, obrađena i propisno arhivirana, te posle procedure u kopiji

prosleđena cenjenom tražiocu u svrhu daljeg naučnog istraživanja.’

Pisaća mašina mu već, nekoliko meseci nije radila, kao ni rešo, ni vrata

rolo ormara, a nije se mogao otvoriti ni horizontalni, luftaš kakvi se redovno

nalaze u suterenskim prostorijama. Jednostavno nije bilo hauzmajstora.

Dok bi dovršavao dopis pojačavalo mu se osećanje da će ga jednom ovde

ubiti knjiški bacili koji decenijama vrebaju iz starih hartija, pa bi

anksiozan uzimao pauzu i izlazio na sporedni ulaz ogromne zgrade. Odlazio je

na topao zečiji gulaš, jedno od dva gotova jela na meniju bifea ‘Astronomija’

verujući da će mu topao obrok malo pokupiti svu tu prašinu koju godinama

guta. Nikada se nije začudio otkuda im tolika zečetina. A i Što bi?

Nedavno su i na taj izlaz postavili onu hromiranu rotacionu prepreku kakve

se mogu videti po metroima velikih gradova, kao i portal metal detektora. Ni

jedno ni drugo nije nikada proradilo, pa je morao da se uvlači i preskače

trozube šipke naprave za mučenje, što mu je delovala kao nos kosmičkog

broda zabijen u pećinu u kojoj su živeli praistorijski ljudi. Dok se provlačio

šipke bi se zarotirale i udarale ga, jedna pa druga, po podkolenicama i malom

stomaku, a treća bi ga pogurala otpozadi zavlačeći mu se ispod tvid sakoa

otkrivajući izlizanu postavu. Čistačica koja je tu, u drvenoj portirskoj kabini

od lamperije, uvek plela kape od grube vune bi ga letimično pogledala

mrtvim okom pa ravnodušno nastavljala da ukršta svoje igle. Padalo mu je

na um da je nikada nije video da išta čisti i da sem u tom drvenom kavezu

ona više nigde i ne obitava.

Bife ‘Astronomija’ je od zdanja Centralnog arhiva delila slepa ulica, koja je

bivši sa severne strane, čak i u vrelim letnjim danima uvek bila vlažna. Mesto je

u prethodnoj reinkarnaciji moralo biti neki dućan ili šusterska radnja o čemu

su svedočili grubo varena metalnavrata i jednodelni niski prozor do pola

zastrt požutelim makrameom i unutrašnjom plišanom zavesom koja je od

starosti dobila miš sive prelazne tonove što su se nemo stopili sa rđom i

oguljenom bojom slkepane stolarije. Bife kao bife. Hromirani šank iza koga

sa jeftine litografije riče crveni jelen, kuvana jaja i aluminijumske pepeljare,

singl WC pretrpan gajbama za pivo, prastari miris kuhinje i četiri stola sa karo

stolnjacima. Za četvrti se ne seda pošto za njim ordinira gazdarica nad

tablama kafetina koje zoba kao bombone i stenje dok popunjava tikete. Ako

za drugim stolom do šanka, nad vinjacima, ne sede dvojica mutavih

‘astronoma’ ostali su obično prazni. Teško da još neko zaluta. Tu se naj

češće ne razgovara da se ne bi remetio izveštaj o vodostanju u sve tri jezičke

verzije za redom dok dopire sa nevidlivog radio aparata. Ponekad se može

čuti i zunzara kako crkava malaksala u kugli trokrakog lustera što čkilji sa

previsokog plafona i ne gasi se čak ni kada je zatvoreno.

Po običaju je sedeo za stolom do prozora i buljio kroz uski prorez nabrane

miš zavese u prve kišne kapi koje su zurele niz prljavo staklo čekajući da mu

gazdarica podgreje gulaš dvoumeći se da li da oljušti tvrdo kuvano jaje,

jedno od onih koja su ko zna koliko dugo stajala u tacni pored pepeljare, ali

mu misao odluta za pojačanim ritmom kiše koja je svahnitije udarala u

staklo pretvarajući ga u mutan kalejdoskop.

Uletela je poput furije kao da joj je đavolji vetar otvorio vrata.

-Jebem ti, jebem, jebem… Psovala je otresajući vlagu sa sebe pravo za

njegov sto pa se sručila za susedni iza njegovih leđa, pipajući se po svuda

tražeči cigarete.

Iako ga je prenula pravio se da je ne primećuje. Šta ga se ona tiče, poješće

svoj gulaš i kada kiša stane otići da cunja po antikvarijatima. Možda nađe

nešto zanimljivo i zaradi neki dinar da uloži u popravku ‘bube’ koja je već

godinu ipo trulila na parkingu ispred njegovog stana. I tu bubu, parking

mesto, kao i stan nasledio je od pokojne tetke koja je do smrti

verovala u njegov talenat. Stan je bio mali ukusno opremljen, na veoma

dobrom mestu, u kraju gde je stanovao otmen svet, sve sami starosedeoci.

Bio je podsvesno ponosan i na kraj i na stan i parking mesto, ali je ‘buba’ već

odavno bila za rashod do te mere da je ni hipik majstor Revolucija digao ruke

od nje. Setio se da bi možda ipak bilo pametnije da ode kod tetkine slepe

prijateljice Eleonore kojoj je redovno čitao Ciceronova dela dok bi ona slepim

pogledom buljila u daljinu i premišljala se da li da mu ipak da’ novac za

popravku prastarog auta kojim su prijateljice u davna vremena, dok to

‘običan svet’ nije mogao ni da sanja, ophodile najpoznatije evropske muzeje.

Dok je pomalo gord, razmatrao te mogućnosti, nebo se smrklo i poče prava

oluja, a njjena figura u prozoru mu se ocrtavala sve jače. Sedela mu je skoro za

vratom. Imala je preko mokre kose neku svilenu maramu vezanu kao traku i

veoma tamne naočare. Napokon stiže gulaš ona ga nemarno upita:

-Šta to jedete?

-Gulaš. Odgovori joj on. Hoćeš li i ti?

-Taman posla. Ja sam vegetarijanka. Uostalom otkada smo mi na ti?

-Ti Vi meni je svejedno.

Reče joj preko kašike i ona pređe za njegov sto.

-Od sada ćemo ovako, Ti ćeš sa mnom biti na Vi a ja sa tobom na ti.

On sleže ramenima.

-Rekoh meni je svejedno.

-Dobro, to smo usaglasili i nemoj da ponavljaš već rečeno.

Od crnih naočara joj nije video oči, pa nije ni podigao pogled. Bila je koščata.

Noge su joj bile ekstremno tanke, a oko njih su skoro landarale mokre najlon

čarape. To mu se donekle gadilo ali ga je i privlačilo, a ona kao da je imala

uvid u to njegovo ambivalentno raspoloženje.

-Ti si pesnik?

Upita ga gotovo zapovedno.

-Ko bi to mogao znati.

Reče on pomerajući tanjir u stranu ni naj manje zbunjen ali nekako

indiferentan.

-Ja. Odličan si pesnik.

Mirisala je na bajat lilihip. Neodoljivo i sve bliže.

-Ne piše mi ništa na čelu. Nnikada se nismo sreli.

-Sada nije nikada. Mogu da znam jer sam i ja pesnik.

I njemu se to svide i odjednom učini potpuno uredu.

-Hajde da pobegnemo iz ove rupe i pokisnemo do gole kože.

I ona ga uze za ruku i povuče za sobom.

Dok su ležali goli i mokri i buljili u plafon ona skide svilenu traku sa glave i

obrisa ga po bedrima.

-TI si pesnik i nediže ti se.

Nasmeja se ona pre oduševljena nego razočarana.

-Tako nekako.

Uzdahnu on sa olakšanjem.

-Ustvari uvek nekako pre vremena.

-Odlično, izuzetno.

Dodade ona puna puderastog entuzijazma.

-I nepišeš.

Upita ga zamišljeno.

- Bar dvadeset godina.

-Odlično. Daj mi da pročitam tvoje stare pesme.

-Nemam ih. Spalio sam ih.

-Nađi ih u časopisima, zbirkama. Rekao si da si arhivar.

-Nema ih nigde. Uništio sam im svaki trag.

Ona se zamisli pa se pridiže.

-Dobro. Onda ćemo ovako. Ja ću pisati, a ti ćeš čitati, doterivati i

recitovati mi doterano naglas kada ti naredim.

Počela je da piše besomučno neverovatne količine stihova, katkad rimovanih

katkad prozne lirike. Nedeljama nije izlazila iz stana, danima ne bi čak

razmenili ni reč. Naj češće su to bile neartikulisane bujice nagomilanih reči i

nebuloznih asocijacija, ali ih je on dok bi ona spavala uz litre hladne kafe i

napola ugašenu zaboravljanu cigaru postepeno pretvarao u sve bolje

stihove, katkad i odličnu poeziju. Dok je ujutro iscrpjen odlazio u Centralni

arhiv, uvek sa novim i novim papirima po kojima je precrtavao, kratio,

dodavao i obrtao reči sve dok se iz se iz tog galimatiasa njenih misli ne pojavi

solidno strukturisana pesma, ili dok mu glava ne klone na pokvarenu pisaću

mašinu, ona bi se razvlačila po stanu taman dok se on ne pojavi, a onda bi

ga gonila da joj iznova naglas recituje uređeno. Prosto mu nije davala priliku

da sklopi oči.

Vremenom se izveštio da svojim kanalima kojekuda pronađe i vešto proda

kolekcionarima retka dokumenta, ne često ih nalazeći i među onim što je

arhiv odbacio za reciklažu. Ni prašina mu više nije smetala. Prodao je na

otpadu iznemoglu bubu i tako skupio dovoljno novca da kod pijanog

štampara u garaži na otpisanoj jednobojci počne da štampa sveščice sa

novonastalim njenim stihovima. Ostavljao ih je svima, slao suvuda,

redakcijama za književnost i kulturu. Malo po malo poneko bi ih i objavio. I

onda mu se sve činilo kao nekada. Počeo je i da gostuje po književnim

večerima provincijskih biblioteka i neretko dobijao burne aplauze pronoseći

slavu njenoj poeziji.

Ona za sve to nije marila. Tvrdila je da je to tek zagrevanje. I sve ređe mu je

ostavljala priliku da se naspava. Živeći tako na vodi, kafi i cigaretama izgubio

je na težini, a lice mu se smežuralo i dobilo desetine dubokih bora, ali je i

dalje bio zadovoljan, gotovo ushićen.

Onda se ona zaključala u spavaću sobu i više mu nije dozvoljavala da joj

priđe. Hranu je morao da joj ostavlja pred vratima. Bila je ljuta i tvrdila da piše

kapitalnu poemu. Zahtevala je da joj pred zatvorenim vratima recituje najbolje

od urađenog i da ide među svet da recituje. Iako ga je svojski mučila on je

bio sve strpljiviji i prihvatao sve njene hirove.

Posle dva meseca, otključala je vrata i zašla triijumfalno raspuštene

kose, bez trake oko glave i tamnih naočara noseći u naručju ogromnu hrpu

aljkavo složenih papira. I onako mršava, ozbiljno iscrpljena već je izgledala

kao hodajući leš. Plamteće oči duboko upale u koščato lice su gledale negde

kroz njega u nedokučivu daljinu. Pružila mu je svežanj, lako posrnula i rekla

samo:

-Imaš čast.

On se pun strepnje dohvatio papira, a ona je sela preko puta njega i motrila

na svaki njegov pokret. Prvo je pokušao da numeriše strane. Preko pet

stotina listova, neki su bili izgužvani, na nekima je bilo tragova kafe ili kapljica

krvi. Rukopis se gubio, postajao kriv i nečitak, na nekim stranama su to bile

nepravilne linije ili crtice, a na pojedinim nevešti crteži zečeva. Hteo je da

fotokopira rukopis da bi na njemu mogao da radi, ali mu ona to nije dozvolila.

Sedela je preko puta i motrila na svaki njegov potez:

-Šta to radiš? Nediraj to. Ne razumeš ti ništa?

Bunila se. Uspevao je ponešto da sredi, tek kada bi uspeo da je namoli da

nešto pojede i kada bi ona padala u celodnevni san. Tekst je bio nebulozan,

isprekidan i pretenciozan, bio bi to veliki bezobrazluk da nije potekao iz uma

duboko rastrojene osobe. On se ipak trudio i trudio da u njemu poetski

artikuliše bar smisao besmisla, hronologiju rastrojstva ali je i to bilo skoro

nemoguće. Uzeo je godišnji odmor, više da bi brinuo o njoj, ali je ona

postajala sve agresivnija, gađala ga je pepeljarom, ružila na sve

načine, popila je celu bocu konjaka Leone i teško se otrovala. Kada joj je bilo

koliko toliko dobro, insistirala je da on pređe u njen stan i i tamo dovrši

započeto jer joj je muka da ga gleda. I na to je pristao.

Taj stan je bio vlažna dvorišna potleuša u ubogom dvorištu, kakva su jedva

preostala u gradu. Trula vrata koja se ne zaključavaju, majušni prozor, Jedna

prostorija i inprovizovano kupatilo, Buđjav dušek, ormar bez vrata, sa nešto

nabacane garderobe i klimav sto. Ni to mu nije smetalo. Seo je nad

izmoljenom fotokopijom i prionuo na posao. Okretao je i obrtao. Probao da

učita neko značenje, da se poigra formom, ritmom, tempom, kao i svim

drugim veštinama koje ozbiljnom pesniku nisu tajna. Nije išlo, ludilo je vrištalo

iz rukopisa. Na kraju je od svega izabrao desetak naknadno skrojenih koliko

toliko solidnih pesama između kojih je ostavio poneki crtež i pokoju linearnu

brljotinu. Sklopio je urađeno i na naslovnoj strani napisao: DIM OD RUŽE.

Obrijao se, sredio, prikupio misli i snagu i pošao joj u susret. Zatekao ju je

skoro veselu u prilično dobrom stanju. Nije više bila tako mršava i malaksala

a pogled joj je bio skoro pribran. Najveća novina je bila to što je u

međuvremenu nabavila dva para zečeva koji su imali mlade. Ni to mu nije

smetalo, čak se i obradovao, verujući da je to ispunjava . Zečići su

skakutali okolo i srali na sve strane. Ali I to je bilo uredu. Ponudila ga je

čajem i on je bojažljivo izvadio sređeni rukopis i stavio pred nju. Ona je koso

pogledala naslovnicu.

-Šta je ovo. Neko tvoje sranje?

Upita zlurado pa onda skloni prvi list i poče da prelistava.

-Ne to je tvoje sređeno delo.

Ona podiže obrve?

-Sereš!?

-Kvintesencija onoga što si stvorila. Izbrušeno do dijamanta.Trebalo bi

da budeš ponosna. Dobre pesme. Za velike poeme još je rano.

Ona odgurne rukom tekst koji se rasu po podu među zečijim govnima.

-Dim od ruže kažeš?!

Prosikta gubeći dah.

-Saslušaj me molim te.

-Slušaj ti mene pičkin dime.

Obruši se na njega svom snagom i obori ga sa stolice udarajući da i rukama

i nogama.

-Govno jedno impotentno. Govno obično. Ko si bre ti uopšte i šta

hoćeš od mene.

Zečevi u panici pobegoše u plakar u kuhinji , a ona nadošlom ludačkom

snagom poče da baca i krši sve oko sebe dok je on rukama štitio lice da ga

ne unakazi. Kada je slomila sto, razbacala stolice, odvalila vrata kuhinskih

elemenata i šerpom razbila dvorišni prozor, ona zadinana sede na

prevrnutu fotelju i dekompenzovana mirno zapali cigaretu, gurkajući ga

štiklom, dok je on očaju jecao na podu šakama prekrivenog

lica. Kada odbi prvi dubok dim obrati se više samoj sebi:

-Klečaćeš ti meni u ćošku golih kolena na ljuskama od jaja u mraku

okrenut prema zidu.

I klečao je. Dok je ona na oko mrtva hladna skupljala zečiće i zaključavala se

u spavaću sobu. Da li je od tog momenta u njemu počelo da tinja preneseno

morbidno zadovoljstvo ili je samo i dalje pokušavao da je spase teško je reći. Ali sve posle toga vodilo je u naj dublju patologiju.

Terala ga je da joj klečeći satima pred vratima recituje sve njeno što je znao

napamet, vređajući ga naj gorim epitetima Posle par dana počela je da izlazi u

skaradnom dva broja većem korsetu iz koga su joj kosti ispadale, sa

previsokim stileto potpeticama rukavicama preko lakata i šeširom sa crnim

velom preko, našminkana kao zombi. Oduzela mu je lična dokumenta i

novac, zabranila mu da išta polomljeno dira i izlazila iz zaključane sobe da ga

ubada štiklama ako bi zaspao na podu. Onda ga je uslovljavala skokom sa

terase da svako jutro ide na pijacu i kupuje zelenu salatu za zečeve. Ni on ni

ona nisu jeli ništa sem dve kifle dnevno i supu od korenja i ostataka salate

začinjenu kurkumom i kojekakvim sušenim drangulijama. Od gladi je počeo

da malaksava, ali je ona odnekud dobijala sve veću snagu. Vremenom je

počela da se relativno normalno odeva i izlazi zaključavajući sve tri brave

za sobom. Kada bi se ponovo pojavila pristizala je sa hrpom starih novina i

velikim teglama za za turšiju koje je unosila u spavaću sobu i tamo ponovo

zaključavala vrata. Jednom je nije bilo dugo a kada se pojavila zadihanaje u

plastičnim džakovima vukla desetine boca sa formalinom. Njega je

povremeno zaključavala na terasi i nešto vršljala po kupatilu. Bio je suviše

izgladneo i slab da joj pruži bilo kakav otpr. Dok bi klečao u ćošku počeo je

da šapuće uveren da se razdvoio, a onda se onesvestio. Kada je sledeći put

izašla, skupio je snage da u plakaru pronađe nekoliko kocki šećera i malo se

okrepi. Pokušao je da telefonira i pozove nekoga, policiju, zapravo bilo koga

ali je telefon bio isključen pošto mesecima nije bio plaćan. Hteo je da viče,

lupa na vrata, uzalud balkon terasa je gledala u slepi svetlarnik. Onda je

našao kalauz i otključao spavaću sobu. Na podu je zatekao dva mrtva zeca, a

ostali su bili u još gorem stanju, drhteći krastavi i ošugani. Pošto je začuo

otključavanje ulaznih vrata pobegao je i napravio se da spava. Stan je

mirisao na formalin dok je ona u kupatilu satima nešto nerazgovetno

mrmljala. Bojao se da proviri kroz ključaonicu. Slutio je da ona to davi polu

mrtve zečiće uveren da i sam ludi.

Smrad formalina ga je probudio iz ošamućenog stanja. Postepeno je uviđao

da je sam, pribrao se i okrepio poslednjim kockama šećera, isčeprkao je

panično sakrivani kalauz i jedva stojeći na nogama otvorio vrata spavaće

sobe. Tapeti su bili izguljeni, perje iz jastuka razbacano na sve strane, a na

podu je zatekao desetak velikih tegli sa formalinom u kojima su plutali mali i

veliki zečevi. Učinilo mu se da im sekutići i dalje rastu. Klonuo je od užasa na

pod među tegle zanemevši, a počepo je da jeca tek kada mu je, sakriven

ispod kreveta, prišao i počeo da ga njuška naj manji slučajno preživeli zečić.

Suze su potekle same od sebe ali mu nisu donele nikakvo olakšanje.

Kada su komšije zbog smrada tražile od komunalaca da obiju stan, zatekle

su ga u polu mrtvom stanju. Od nje nije bilo ni traga.

Dokumenta i novac je ostavila u sudoperi. Kada se povratio počeo je da je

traži. Po ulicama su krenule masovne demonstracije. Gnevni ljudi su duvali u

pištaljke i vulvuzele, skandirali parole i vukli transparente. Nije joj znao ni

prezime, niti bilo šta konkretno o njoj. U njenom stanu je pronašao jednu

njenu sliku na kojoj jedva da je ličila na sebe. Tražio ju je uporno svuda

danima. Svraćao u njenu potleušu, poturao je njenu sliku svakome i svi su

sumnjičavo odmahivali glavom. Raspitivao se u policiji, po zatvorima,

bolnicama, svratištima, i svi su mu zatvarali vrata. Uspeo je jedino da mu

neki pijani obducent sa patologije za nešto novca pokaže leš neke

utopljenice, ali to nije bila ona. Nije odustajao, tražio je i tražio, ali je nikada

nije više našao.

Autor: Milan Peca Nikolić