DIMITRIJE (MITA) DIMITRIJEVIĆ MID

U traganju za zaboravljenom avangardom

A detektivi traže i traže

novine pišu o njoj

a detektivi traže i traže

pazite, ljudi, ona je tu

(Videosex – Detektivska priča)

Avangarda u svojoj suštini predstavlja beg od svakakvih normi, udaljavanje od svih ustaljenih tokova, pa bih se usudio da kažem čak i samih avangardnih pravaca koje su pojedini pisci koristili kao pomoćno sredstvo da se suprotstave matici, establišmentu, visokoj kulturi…

Zenitizam je možda najoriginalniji domaći pravac avangardne književnosti, koji u svom manifestu pokušava da se sa jedne strane uklopi, a sa druge distancira od korpusa evropske avangarde. Branko Aleksić u svojim dadaističkim tekstovima ni ne sakriva zapadne uzore. Posle Prvog svetskog rata nekoliko mladih ljudi počelo je da objavljuje nešto što bismo danas zvali fanzinima sa tekstovima bliskim avangardnim stremljenjima. Sa druge strane jedna druga, bogatija mladež priklonila se nadrealističkom pokretu i počela da kreira posebnu vrstu avangarde, ubrzo je napuštajući i odlazeći u drugu krajnost.

Međutim, jedan čovek na ovim prostorima krenuo je svojim putem negde 1925. godine i objavio dve knjižice koje su sačuvane u po jednom primerku da svedoče o tome da je sredinom dvadesetih godina prošlog veka postojala i druga opcija. I, u pravom avangardnom maniru, bukvalno nestao.

Bio je jednako nerazumljiv gotovo svima. Javio se Zenitu i čestitao mu jubilej. Posle je u njemu objavio i jedan odlomak iz svoje knjige, toliko izmenjen da i danas nije jasno zašto.

I da nije bilo Gojka Tešića, tog upornog tragača za avangardnim tekstovima, radovi čoveka koga poznajemo kao Mita Dimitrijević MID i dalje bi nam bili praktično nedostupni. Vasilije Milnović, uzima barjak koga je poneo Gojko Tešić i u knjizi Rezervna kultura daje neka nove uglove iz koga se može posmatrati avangarda. Navodi i MID-a, sa napomenom da njegov identitet nikada nije utvrđen.

Pa, da pokušam da pomognem…

Policajac - kritičar

Ja sam na MID-a naišao radeći nešto slično što je Gojko Tešić radio za avangardnu književnost, tragao za ranim javljanjem naučnofantastičnih motiva u srpskoj književnosti po umetnički „nižim“ časopisima, romanima u sveskama, ilustrovanim listovima, takozvanim „feljtonima“ u dnevnim novinama…

Da bih sasvim slučajno naleteo na tekst u dnevnoj novini Vreme, objavljen 15. novembra 1925. godine.

DUVANDŽIJA U KNjIŽEVNOSTI

Pisac kome policija piše kritiku

Pre neki dan šef opšte policije Uprave Grada g. Ljubiša Lazarević, prevrćući po gomili novih knjiga koje mu se svakodnevno podnose na razgledanje, gotovo je sa prezrenjem pogledao jednu knjigu na čijim je koricama pisalo:

Trgovinska prepiska o valutnom pitanju

- Šta će nam ovo da pregledamo? pomislio je g. Lazarević, znajući da trgovinska prepiska nema ničeg ni komunističkog, ni antidržavnog, ni pornografskog, i bacio je knjigu na gomilu već pregledanih, ali se veoma začudio, kada je knjiga, okrenuvši se u padu, pokazala korice sa druge strane, jer je i ovde bio naslov i to crvenim slovima i natraške:

Seksualni ekilibr novca

G. Lazarević je uzeo knjigu u ruke i još više se začudio kada ju je otvorio.

Prva strana prazna, druga strana prazna, treća strana prazna i na njoj samo pri dnu broj 40 označavajući stranu, četvrta strana prazna i samo pri dnu reči pola crvenim pola crnim slovima:

Knjiga okušajna o negativizmu.

Strane su išle u natrag: 39, 38, 37... Svaka druga strana bila je potpuno prazna, a na onim drugim bila je vrlo često samo po jedna reč: „Bankokratija“ ili „Otvaranje trgovinskih veza“, a zatim na sledećoj 32. strani:

Ponuda robe

Gospodinu Edizonu, Nju-Jork.

Gospodinu Greju-Snaudenu, London.

Gospodinu Flamarionu, Berlin.

Gospodinu Hauptmanu, Pariz.

Gospodinu Ujeviću, Zagreb.

Gospodinu Gorkom, Moskva.

Gospodinu Tagori, Delhi.

Na sledećoj strani nepoznati pisac se vrlo često sa gorčinom izražavao o Narodnoj Banci, koju je svugda štampao prevrnutim slovima.

Na 34. strani je pisao:

Upravi Narodne Banke

Sve ličnosti u Narodnoj Banci koje me poznaju očevidno se nalaze u groznoj zabludi, jer kako sam pouzdano zapazio, one shvataju mene kao nervno rasturenog. Međutim ja sam pod sadašnjim novčanim okolnostima i zbog sadašnjih okolnosti samo valutno rasturen...

Odmah iza 30. strane, na onim praznim nenumerisanim stranama, pojavljuju se pri dnu reči:

Slobodno krasti

Ključ!... Ključ!!!

I tako iz strane u stranu samo:

Ključ!!! Ključ!!!

ili Ključ!!! Ključ!!!

ili K..lju...č!.. Klju...lju..u...

ili K...lju...lju...

ili lju...lju...

Negde u knjizi nailazile su partije po šest sedam strana opet apsolutno praznih, na kojima je bilo samo nekoliko tačkica.

Na 12 strani:

Orgija

Veliki izbor

spreme

za

pogrebe

Na 8 st.

Razume se da devojaštvo,

„nesrećno u svojoj sreći nepoznavanja

nagona“,

nema ništa da ispituje.

Kada je okrenuo i poslednju stranu, na kojoj je bio jedan veliki crni krst i velika crveno povučena horizontalna linija, g. Lazarević je zazvonio po pisara vičući:

- Ovde je neko lud!

Pošto na knjizi nije bilo nigde pisca, to su poslali detektiva u „Narodnu Misao A. D.“ koja je knjigu štampala.

Kada je štampar došao, šef policije pokazao mu je knjigu gde na svakoj korici ima drugi naslov i upitao:

- Šta je ovo?

- Ma, kazao sam ja njemu, g. Lazareviću, da ćemo mi zbog te knjige imati posla sa policijom, a on mi daje napismeno da on preuzima svu odgovornost. Dao mi je 3000 dinara da mu samo štampam knjigu pravdao se štampar.

- Ma ko je on? pitao je g. Lazarević.

- Mid sa Save, Mita Dimitrijević, duvandžija, objašnjavao je štampar, kome ceo ovaj razgovor nije bio najprijatniji.

Pozvali su i Mida, t.j. Mitu Dimitrijevića, duvandžiju sa Save, koji se anonimno bavio i književnošću.

G. Ljubiša Lazarević, koji je, pregledajući svakodnevno zagonetne knjige i diskutujući sa g. Tinom Ujevićem veoma verziran i u najnovijim literarnim manifestacijama, pravcima i pokretima, upitao je g. Mida još sa vrata:

- Ovo više nije ni zenitizam, ni futurizam, ni dadaizam, ni sirrealizam, ovo je ludnica?

Međutim g. Mid je sasvim mirno objasnio praznoću svoje knjige:

- Zašto ja da pišem knjigu? To je lako pisati. Ja hoću da naštampam knjigu u kojoj onaj koji čita ima mesta da napiše ceo roman.

Kako u ovom objašnjavanju o literaturi ni g. Lazarević nije mogao da ubedi g. Mida ni g. Mid g. Lazarevića, to je šef policije poslao pisca da ga jedan pisar kratko sasluša i da mu tako pruži priliku da izloži svoje gledište na literaturu. Ali kako se još pri ovome objašnjavanju desilo, da se saznalo kako g. M. Dimitrijević nema dozvolu za prodavanje novina i knjiga, to ga je g. Lazarević kaznio sa 20 dana zatvora.

Pred šefom policije g. Dimitrijević je protestovao protiv kazne:

- Zašto sam kažnjen?

- Ključ, ključ, odgovorio mu je enigmatično šef policije.

I tako je jedna nova struja u našoj literaturi završila u Glavnjači Uprave Grada.

Šta se zna o MID-u

No, da se vratimo korak unazad i vidimo šta se u književnim krugovima zna o njemu.

Pa, generalno vrlo malo. Dovoljno da u jednoj antologiji dve mlade teoretičarke književnosti, nemoćne pred zagonetkom MID-a, zaključe:

„Nije poznato ko je bio Mid, ali se na osnovu određenih zapažanja koje njegovo delo smeštaju u okvire zenitističke i nadrealističke poetike može pretpostaviti da je reč o Ljubomiru Miciću ili, pak, što deluje verovatnije – Moniju de Buliju.“

Možda im se može zameriti da su zanemarile ili smatrale fikcijom tekst koji njegovog savremenika Đorđa Kostić, koji u knjizi Do nemogućeg (1972), koji predstavlja uglavnom sećanja o ljudima koji su predstavljali srpsku avangardu, kaže sledeće:

„Nezavisno od Micića, ali u mojoj svesti stalno povezivan sa njim, kretao se jedan čovek koga smo znali pod imenom MID. Taj fantomski ćutljivi gospodin, koji je išao ulicama i za koga nikada nisam saznao ni šta radi ni gde radi (jedni su govorili da je službenik u Narodnoj banci), koga nikada nisam video ni sa jednim drugim čovekom, niti sam mu ikada čuo glas, napisao je dve knjige: ‘Metafizika ničega’ i ‘Seksualni ekvilibrijum novca’ (sic). Prva je bila sačinjena od krstova, crvenih i crnih, malih i velikih, raspoređenih prema nekom njegovom unutrašnjem modelu. Druga je bila sačinjena od cifara. MID je bio suv, izboran, sa debelim obrvama, zamišljenog i ukočenog pogleda. Uvek je nosio grao šešir na ‘zagrebački’ način. Fantomski neuhvatljiv, ostavljao je na nas utisak čuda koje se kretalo Terazijama i koje je kao san postojalo i kao da ne postoji, u isto vreme, ili je tek kao priviđenje u nekoj fatamorganskoj tišini nastalo, koji je svojom gluvoćom otvarao prostor do dna. Njegove knjige su se mogle videti samo u jednoj papirnici.“

Ali, pošto je otada prošlo sto godina a da nismo saznali ko je bio MID, teško da im se može ozbiljnije zameriti.

Detektivska priča

Oto Oltvanji kreirao je Skeptika da započne budući serijal. Ja sam bio daleko skromniji i nisam se transformisao u srpskog Ljua Arčera da tragam za fantomskom ličnošću srpske avangarde, već sam, više u maniru nekog Pavićevog ili Ekoovog junaka nastavio da neumorno tragam po novinama. Trag u Vremenu je bio više nego dovoljan: „duvandžija sa Save“.

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ učinila je više za domaću kulturu od mnogih drugih sličnih institucija omogućavajući pretragu nekih od najvažnijih međuratnih dnevnih novina i časopisa. Tako sam relativno lako došao do nekoliko oglasa koji pominju radnju „MID“

Vreme, ponedeljak, 5. maja 1924.

Ili jednog kasnijeg oglasa iz istog časopisa od 10. oktobra 1927. godine, sa još zanimljivijim podatkom:

Na savskom pristaništu prodajem duvandžijsko – menjačku – knjižarsku radnju „MID“, Karađorđeva 19

Sad već imamo još više materijala za traganje – adresu radnje.

Što dovodi do sledećeg koraka u traganju – još jedan izuzetno koristan on-lajn servis: Istorijski arhiv Beograda:

U kartoteci žitelja Beograda moguće je pretraživati prebivališta stanovnika Beograda od 1924. godine, tako da je pretraga po prezimenu Dimitrijević i logičnom varijantom imena Dimitrije (Mita) dovela do sledećeg kartona:

Šta saznajemo?

Marta 1924. godine u Karađorđevoj 19 u stanu u svom vlasništvu živi razvedeni Dimitrije Dimitrijević od oca Stevana i majke Danice (Dubončetove ?). I saznajemo datum rođenja: 16. avgust 1881. godine.

Sad malo spekulacije. U tom stanu ostaje do 1927. godine, kada se verovatno iseljava iz Beograda, jer prodaje radnju zbog materijalnih problema. U Beograd ponovo dolazi 1934. godine i sad već kao podstanar živi na dve adrese: od 1934. do 1936. na adresi Kraljev trg 2 u stanu u vlasništvu Blagoja Panića, a od 1936, pa verovatno i do 1944. godine u Skadarskoj 41 u stanu u vlasništvu Milivoja (nečitko). Ne javlja se nikome iz književnih krugova. Niko ga ne pominje…

Sledeći korak je već bio naporniji, jer zahteva pretragu matičnih crkvenih knjiga, sa vrlo malo registara. Međutim, tu me je već sreća poslužila, jer sam u matičnoj knjizi Hrama svetog vaznesenja gospodnjeg na strani 198 pod brojem 175 relativno brzo našao sledeću zabeležbu:

16. avgusta 1881. godine, pre pola dana, rođen Dimitrije (treće dete), otac Stevan Dimitrijević, bakalin, majka Danica, stan. ovd. Kuma: Natalija žena pok. Živka Bogdanovića.

U istoj crkvi u matičnoj knjizi venčanih na strani 253, pod brojem 33 nalazi se sledeće:

Dimitrije Dimitrijević, knjigovođa „Činov. zadruge“, rođ. 16. avgusta 1881. godine (otac: Stevan Dimitrijević, bakalin, majka: Danica) i Vidosava Pavlovićeva, rođ. 30. avgusta 1890. pismena (otac: Toma Pavlović, činovnik, majka: Danica) venčali su se 29. aprila 1912. godine. Kumovi: Sava Petrović, sudski pisar i Dragoljub Vesović, knjigovođa.

Sad je tu pretraga bila lakša jer sam imao datum venčanja, pa sam u Politici od 27. 4. 1912. godine našao sledeći tekst:

VENČANjE. G. Mita Dimitrijević, šef knjigovodstva Činovničke Zadruge, venčaće se u nedelju u 8 časova ujutru sa g-đicom Vidom Pavlovićevom. Čestitanja u Voznesenskoj crkvi.

Nažalost, ali možda na sreću po srpsku avangardu, brak očigledno nije dugo trajao. A verovatno ni posao u Činovničkoj zadruzi. A šta MID o bankarima misli vrlo nam je dobro znano iz one dve male knjižice...

Moje istraživanje se ovde završava, jer sada bi trebalo da ga preuzmu neki spremniji da se iz onlajn arhiva presele u one „prave“ i kopaju po dokumentaciji sudova, policije i sl. Neko mlađi, avangardniji… I da neko konačno uradi „pravo“, kolorno izdanje MID-ovih knjiga. Da zasijaju u punom sjaju srpske avangarde...

Autor: Miodrag Milovanović