U delu Amsterdama, na jugu, gde ulice nose imena po rekama, kojih, kao što znamo, u Holandiji ima baš mnogo, ljudi se dele na one koji jedu sladoled u ’Veneciji’ i one koji preferiraju onaj kremasti iz ’Pize’. Druga podela je na građane koji piju pivo u ’Overkant-u’ i one koji radije predju ulicu i odu u ’Corner’. Moje opredeljenje su ’Venecija’ i ’Corner’ (mada su ’Corner’, na žalost, renovirali).
Slično je bilo u Beogradu sedamdesetih godina. Ljudi moje generacije su se delili na one koji odlaze u SKC i one koji vreme provode u Domu omladine. Ja sam bio ljuti SKC-ovac, dakle, više ’dekadentno-avangardni’ nego ’progresivno-angažovani’ tip. Možete, dakle, da zamislite blama kada sam, negde sa 17 godina, počeo redovno da odlazim na treći sprat Doma omladine, gde je bio Klub mladih pesnika Srbije, pošto sam – što je još gore – počeo da pišem pesme! U krugovima u kojima sam se kretao, poezija je smatrana za najniži oblik umetnosti. Ja sam, u svoju odbranu, često pominjao da moje pesme baš i nisu neka poezije, kao što je uočljivo iz ovog primera:
Oblak, on se pomera od jedne do druge crte
Izmedju dva ogledala iskrivljen
U jednom se širi, u drugom izdužuje
Razvlači u osmeh
Ne zna da li je i dole puko ponavljanje praznine
Kondenzovani vetar
I ta ga neizvesnost uvećava
Pa ga vidim gde smanjuje ptice
Pripisuje sebi krila
Zatim se dopisuje sa zverima
Koje ga uče da grmi i da se rasipa
Ali, ništa nije pomoglo… Sve dok moj drug iz gimnazije, Miša Trip, jednom kada je malo bio pri sebi (jer se upravo vratio iz ’škole crtanja na Cetinju’ – što je bio code name koji je njegova majka koristila za prisilno lečenje), nije, baš u ovoj pesmi, uočio ’dve crte’ i, pun poštovanja, odjednom imao prosvetljenje:
- „Pa to što ti pišeš i nije poezija. To je duvačka metafizika!“
Taj stav mu se utvrdio letimičnim čitanjem stihova ostalih pesama, kao što su: „Prisutan, prazninu ocrtavam…“ ili „Magla je, kada se sva sakupi u jedan tanjir, plava…“
- „Ma da, to su sve duvački ’aha’ doživljaji…“
Odjednom sam dobio na dignitetu, pa su mi čak i odlasci u Dom omladine bili oprošteni.
Nije imalo šansi da im priznam da sam pesme pisao kao jezičke eksperimente, jer sam upravo otkrio urbani srpskohrvatski jezik, kakav je, na primer, koristio Danilo Kiš, ali niko nikada više i bolje od velikog maga jezičke ekvilibristike, poliglote, pesnika, esejiste, prevodioca, pelengirika, kritičara, jezičara, francuskog đaka, engleskog gospodina, nemačkog porekla – Stanislava Vinavera.
Čovek koji je, šatro, ’preveo’ Šeherezadine priče, tako što ih je započeo sa „Priča se da je bio tako jednom, u prohujalim vremenima drevnoga pamtiveka…“. Zar nije ovo odmah demonstracija moći, koja se nastavlja narednih 306 stranica knjige! Vrh! Nema dalje!
Ili, ipak ima? Jer evo šta je Gargantua, u njegovom ’prevodu’, radio u mladosti:
„Voleo je da se parloži u brlogu, nos je mrljao, lice svinjio, obuću čvario, prodavao zjala…pišao je na obuću, košulju je zasrivao, useknjivao se rukavom, balavio u čorbu, bazao tamo amo... Zube je oštrio o neko kopito, češao se peharom, sedeo izmedju dve stolice te uvek – pljas! – guzicom o zemlju, pokrivao se vlažnom vrećom, supu je laptao, jeo je preko hleba pogače, ujedao je smejući se i smejao ujedajući, pljuvao u činiju, prdeo od loja, …šepurio se kao ćuran, puštao petlu krv, derao lisicu… terao krmaču u seno… češao se gde ga ne svrbi, golicao se da bi prasnuo u smeh…čupao muvama noge, pravio račun bez krčmara…padao sa konja na magarca…čekao da mu pečene ševe same ulete u usta, zidao kule po vazduhu, terao mak na konac i tuk na luk…“
…I tako dalje, pune dve knjige, za mene, najvećeg remek-dela srpskohrvatskog jezika!
U svojoj Pantologiji pelengirike i kasnije Alajbegovoj slami, ismejao je čitavo Udruženje književnika Srbije, po principu jedan po jedan. Kao, recimo, Desanku Maksimović:
„Glasak me budi, glasak umilni
U noći kad me nesanica mori:
Što ti glagoli, pa sve nepravilni?
Pesnička dušo, ko s tim da se bori?
O tetka Deso, ko ih samo stvori?
Nakon još par strofa, pesma optimistično završava sa:
„Budućnost ide svetla, zanesena
Pravilna biće glagolska vremena!“
Ili, kada počinje esej o Bori Stankoviću rečenicama: „Sa Borom sam proveo godine i trenutke. Neki put mi se čine baš ti trenuci kao pretežni, a godine kao slučajne: obično trajanje što ispunjava vreme svojim praznim gradivom…“ Šta reći? Čovek je jednostavno bio Bog sofisticiranog urbanog srpskohrvatskog jezike do mere koja je njegove savremenike činila što ljubomornim, što nemoćnim, što mnogo ljutitim. Tako da su propustili da primete magnitudu njegove ’ozbiljne’ poezije, recimo, u zbirkama Evropska noć i Čuvari sveta, gde čitamo i ovo:
„Velikim prostranstvima
Rasplinuo se smisao
Sve je puno smisla
Naš duh postao je što i oblaci, zemlja, drveće
I kao sve razumljivo i prvobitno.
I sve ulazi u nepobitni krug istina.
Samo nad jednom zvezdom, velikom i čistom
Blista krug, svetao i nepovređen…“
Siguran sam da bi Miša Trip i ovo podveo pod ’duvačku metafiziku’, što bih ja zaista shvatio kao kompliment i osećao se ponosno što sam, koliko god nezasluženo, u tako dobrom društvu…Štaviše, sad kad malo bolje razmislim, ova pesma bi bez problema mogla da se proglasi i manifestom ’duvačke metafizike’…
U Domu omladine sam sreo niz zanimljivih ljudi, kao što su Zvonko Tarle, Miljurko Vukadinović, Zdenka Klančir i mnogi drugi.
Zvonko, sa kojim sam se odmah sprijateljio, je napravio i Antologiju najmlađe srpske poezije, koja je objavljena kao separat u časopisu Oko. Pošto smo bili dobri, uključio je i nekoliko mojih pesama. Naravno, nije mu bilo lako da pronadje medju mojim pisanijima nešto što, po njegovim kriterijumima, liči na ’pravu’ poeziju, pa je tako objavio, po mom mišljenju, najgoru i najpatetičniju pesmu koju sam ikada napisao. Išla je ovako:
„Sudbina je, znam, moja jedina bolest.
Ni suncem osvetljena. Ni smislom.
Ni vešalima (kao znakom uzvika)
Okončana.
Pridajem joj važnost
Na promaji njenih prozora sam
Sudbina je moja jedina bolest, znam
Razumeću je kada napravim ogledalo
Od izlomljenog stakla.“
U svakom slučaju, sudbina mi nije bila da postanem pesnik. Poslednju pesmu sam napisao sa 19 godina, pošto su me fizika, filozofija, muzika, novinarsko honorarisanje tokom studija i rani brak udaljili i od poezije i od Doma omladine. Mnogo godina kasnije, 1990., kada su Mirko Gaspari i David Albahari pokrenuli peticiju za dekriminalizaciju marihuane, čiji sam bio jedan od prvih potpisnika, pomenuo sam Davidu da je, u ’davna vremena drevnoga pamtiveka’, nešto što sam ja napisao neko nazvao ’duvačkom metafizikom’.
Pogledao me je sa puno poštovanja. Ne samo zato što sam upotrebio Vinaverov izraz. Već i zbog toga što bi, siguran sam, i sam rado prihvatio takav kompliment…
Autor: Slobodan Simovič
 | A guest post by
|