Velika mi je čast što sam imao prilike da prisustvujem buđenju Srbije iz predugog zimskog sna. Kad god dođem, emotivno me ‘šiba’ taj kontrast, s jedne strane, primitivizma, bahatosti, agresije, pokvarenosti, zavidljivosti, korumpiranosti i endemske gluposti, a s druge: kulture, sofisticiranosti, pristojnosti, neverovatne pameti, duhovitosti i solidarnosti. Uvek sam pretpostavljao da ovog prvog u Srbiji količinski ima mnogo više nego onog drugog. Kao što zimi ima više noći nego dana. A sada mi se odjednom budi nada da ova procena možda i nije bila najtačnija. Pa da svetlost, koja je nenadano zasijala Srbijom, možda može u nekom trenutku da zahvati i većinu populacije… ako ne pre, a ono barem kada izvori te svetlosti: studenti i đaci (u poslednje vreme popularniji kao ‘ćaci’), biološkom neumitnošću, u budućnosti zamene umornu, izmučenu, potplaćenu, zaplašenu i izmanipulisanu glasačku većinu.
Taj kontrast, ta kulturna provalija između ‘dve Srbije’, izlazi na videlo, ovih dana, na beskrajno mnogo načina i u tolikoj meri da to malo kome više može da promakne. Počevši od osnovnih simbola, kao što je krvava ruka, simbol zahteva za krivičnom odgovornošću onih koji su direktno ili indirektno odgovorni za smrt 15 ljudi nakon pada nadstršnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. I odgovora vladajuće stranke ‘Crven Banom’, sa značenjem: “Ovo je jedino što ćete dobiti od nas…”
Racep je uočljiv i kada se pogledaju studentska hodočašća ka Novom Sadu ili Kragujevcu, gde deca pešače Srbijom ne obazirući se na žuljeve i bolove u nogama, dok ih lokalno stanovništvo listom dočekuje kao oslobodioce, sa suzama, transparentima, hranom, jodom i zavojima.
Pa se to uporedi sa činjenicom da Predsednik (sa mnogo velikim P, pošto njegov uticaj na državu daleko premašuje ustavna ovlašćenja) mora da dovozi u Jagodinu ili Sremsku Mitrovicu, autobusima iz čitave Srbije i Republike srpske, po(t)kupljene mučenike, kojima honorar za prisustvo, od 3000, 5000 ili čak 8000 dinara (zavisno od toga da li su ‘prvopozivci’, ‘drugopozivci’ ili ‘trećepozivci’), s obzirom na opštu bedu, stvarno znači više od ličnog dostojanstva.
Možda ovaj kulturni jaz najbolje dokumentuje stanje na lokacijama nakon završetka skupova. Studentski protesti uvek završavaju akcijama čišćenja. Dok ‘Vučićevci’ostavljaju gradove u kojima održavaju mitinge u stanju deponije đubreta, koje građani, inače listom posakriveni po kućama tokom okupacije, kasnije pakuju u kese za otpad, pomažući preopterećenim radnicima gradske čistoće.
Da se razumemo, ova ‘druga’ Srbija, koja se poslednjih meseci ubrzano prosvetljuje, sastoji se iz politički, kulturno i socijalno veoma divergentne populacije. Tu nisu samo studenti, učenici i profesori, već i radnici, seljaci, advokati, taksisti, penzioneri. Tu ima demokrata, evropejaca, rusofila, rojalista, socijalista, pa čak i radikala. Ali, ono što ih ujedinjuje je ‘minimalnost’ i neideologičnost zahteva, novo-otkrivena opšta saglasnost da Ustav i zakoni konačno moraju da počnu da se poštuju i primenjuju u praksi. I to ne svi zakoni, jer ima zakona (kao što je onomad doneti zakon o EKSPU) koje je izglasala sadašnja parlamentarna većina, koji direktno protivreče Ustavu, štiteći interese investitora i korumpiranih političara, ne vodeći računa o sigurnosti i dostojanstvu građana. Svima je jasno da takvi zakoni moraju da se promene, da bi se obebedilo funkcionisanje jedne zaista pravne i javne, a ne privatne, države. Više je nego očigledno da to nije moguće postići danas-postojećim mehanizmima predstavničke demokratije, što direktnu demokratiju plenumskog tipa, kao i građansku neposlušnost, čini legitimnim metodama pritiska na državne organe.
Konsekventno odbijanje demonstranata da uopšte razgovaraju sa predsednikom države, s obzirom na njegovu Ustavnu nenadležnost, ne govori o naivnosti studenata, već upravo podvlači poentu svih zahteva. Ljudima je jasno da žive u državi, kojoj se na vrhu nalazi neko privatno lice koje se doživljava kao vrhovni ‘šef’, što je reč kojom Vučića (sasvim sigurno s pravom) nazivaju, recimo, ministar finansija ili predsednica Parlamenta. Da on može biti njihov šef samo kao privatno lice a ne na osnovu svog institucionalnog statusa, jasno je kada se pogledaju njegove Ustavne nadležnosti koje ne predviđaju ‘šefovanje’ članovima Parlamenta ili ministrima. Dnevno podsećanje na ovu nenadležnost od strane demonstranata, koje je u tako očiglednom kontrastu sa još češćim Vučićevim javnim obznanjivanjem prekoračivanja ovih nadležnosti, odjednom počinje da otvara oči i onima kojima ranije ova jednostavna činjenica: da žive u privatizovanoj državi, uopšte nije ni padala na pamet. Drugim rečima, sujeta i narcizam ‘vođe’ odjednom postaju koseonik koji raspiruje požar opšteg prosvetljenja najširih slojevima srpskog naroda.
Aleksandru Vučiću treba odati priznanje za veliku inteligenciju, sposobnost i radnu etiku. Čak sam sklon i da dopustim mogućnost da on iskreno smatra da sve što radi nije samo dobro za njega i njegove, već i za Srbiju u celini (kolikogod da bi neko ovo mogao da protumači kao ‘maniju veličine’ ili ‘narcisoidni poremećaj ličnosti’). U svakom slučaju, ne treba potcenjivati činjenicu, da je postigao da ga priznaju za ‘šefa Srbije’ ne samo njegovi saučesnici u privatizaciji države, već i svi strani akteri. Ima jako malo primera danas u svetu da jednog, u osnovi, autokratskog vladara direktno podržavaju i Rusi, i Kinezi, i Amerikanci, kao i (na veliku sopstvenu sramotu) predstavnici Evropske zajednice. To govori o transakcionoj prirodi Vučićeve politike (“sve možemo da se dogovorimo po ‘ja tebi, ti meni’ principu”) kao i o neo-kolonijalnom odnosu prema Srbiji zainteresovanih zemalja (koje, dogod još ima ‘kajmaka’ da se pokupi, preferiraju da to ispregovaraju sa jednom osobom, bez rizika suočavanja sa instrumentima pravne države). Nezavisno tužilaštvo ili sudstvo, u ovom trenutku, uopšte ne odgovaraju ni vladajućoj većini u Srbiji, niti relevantnim stranim akterima. Što Vučićev narativ o pokušaju “obojene revolucije” čini još smešnijim i neuverljivijim.
To nam govori da su studenti, kao i narod koji ih podržava, u ovom trenutku potpuno sami, što je kratkoročno verovatno loše, pošto je krajnje upitno da li u neposrednoj budućnosti mogu da sakupe kritičnu masu koja bi bila neophodna da, ovako, ‘sa ulice’, radikalnije promene način funkcionisanja institucija sistema. Ali, dugoročno, ovo oslanjanje na sebe same je od ključnog značaja za Srbiju koja je tek započela proces prosvetljenja i ujedinjenja, neophodan da bi jednoga dana postala moguća stvarna institucionalizacija države i uspostavljanje efikasnih, nekorumpiranih mehanizama građanske kontrole vlasti. Studentske blokade su podigle koprenu ispred očiju gradjana ove zemlje. Sada su svi koji zaista hoće da vide, u prilici da primete ono što je godinama vešto sakrivano. Ako ima ikakve utehe za smrt onoliko ljudi u Novom Sadu, onda je to nada da je njihova pogibija pokrenula jednu bespovratnu, iako verovatno bolnu i dugotrajnu, transformaciju zemlje, koja će takve nesreće u budućnosti učiniti manje verovatnim.
Da bi se do kraja shvatila magnituda ovih studentskih i građanskih blokada, moramo da se podsetimo da se ovde zapravo ne radi samo u Vučiću, SNS-u i danas vladajućoj većini. Barem od Drugog svetskog rata, a verovatno i pre njega, vlast u Srbiji je uvek bila krajnje privatizovana. Tužilaštvo, sudstvo, policija, vojska i tajne službe nikada bisu bili nezavisni od izvršne vlasti. Ustavna ovlašćenja nikada nisu poštovana. Ni u doba Tita, ni u doba Miloševića, pa ni nakon 5. Oktobra 2000. godine, kada je na vlast došla široka koalicija manjih partija, čiji je uslov zajedničkog opstanka upravo bilo tolerisanje korupcije. Sama činjenica da je neki stručnjak, koji je radio u MMF-u za minimum desetak hiljada dolara mesečno, doveden u Srbiju da radi za zvanično manje od hiljadu dolara, značilo je da se ostalih devet hiljada moralo isplatiti ‘na crno’, iz nekih tajnih fondova, koji su generisani na način koji baš I nije bio u skladu sa zakonom. Ili je toj osobi trebalo ponuditi nešto drugo, ne manje zakonski problematično, što bi joj zadovoljito finansijske apetite. Ovo je samo jedan od beskrajno mnogo primera koji su sprečili stvarnu institucionalizaciju Srbije nakon 5. oktobra, i uspostavljanje sistema koji u potpunosti sledi Ustavne i zakonske okvire.
Utoliko je sadašnje buđenje ‘druge’ (ako već ne i ‘prve’) Srbije istorijski još značajnije i čini Aleksandra Vučića nebitnijim čak i više nego što ga nebitnim čine vrlo ograničavajuća Ustavna ovlašćenja. Kao što nebitnim čini i postojeću političku opoziciju, za koju su studenti nepogrešivo procenili da im je ne samo nepotrebna, već i krajnje kontraproduktivna. Jer, na ovim protestima se zaista više ne radi o politici. Radi se o sazrevanju populacije jedne zemlje koja verovatno, po prvi put u istoriji, masovnije počinje da shvata šta zaista znači pravni sistem i građansko društvo, i koja je sve odlučnija da takvo društvo obezbedi, ako ne za sebe, a onda barem za svoju decu.
Ima kosmičke pravde u činjenici da su im upravo ta deca i omogućila ovakvo prosvetljenje…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|