ГЛУМЦИ ПРОТИВУ ПЕВАЧА НА ТРКАЛИШТУ
"најжешћи бој у овој, прошлој и будућој години!"
У четвртак, 22. априла 1926. године одиграна је на популарном Тркалишту јединствена фудбалска утакмица. Био је то „најжешћи бој у овој, прошлој и будућој години“, како је најављивано у свим дневним новинама. Само је у случају кише могло доћи до одлагања до после Ускрса.
Тимови Београдске Драме (Плави) и Београдске Опере (Црвени) решавали су питање престижа у Народном позоришту. У 2 сата је, како и приличи свим великим мечевима, одиграна и предигра, у којој су се састали БУСК и Боемија.
Тачно у пола пет на терен су кротко истрчали играчи оба тима и судија, поздрављени од стране око 2000 навијача.
Тим Опере: Стефановић, Маријашец, Брезовшек, Србуљ, Јурењев, Попов, Шумски, Јанковић, Томић, Николић, Бологовски.
Услови за игру − одлични. Судија: Бранко Гавела
Будући да нисам неки љубитељ фудбала, а ни у преношењу утакмица немам нимало искуства, не знам како би испало да вам ја причам како се ситуација на терену одвијала. Ипак, значај сусрета и ванредно фудбалско умеће играча оба тима, тема су о којој морате сазнати појединости. Зато вас препуштам уживању извештају из пера Предрага Милојевића, новинара „Политике“:
„Игра је била фер. Шта управо значи „фер“ у једној игри у којој цеванице пуцају од нимало нежних удараца поткованим спортским ципелама, сумњам да је знао иједан од играча. Исто тако је мало вероватно да је то разумела публика, отмена премијерска публика партера и прве галерије. И зато узимам слободу да се правим као да то разумем ја.
Дакле, играло се – фер. Црвени (опера) су нападали у хору, захваљујући диригентским способностима свога капитена г. Брезовшека. Плави (драма) насртали су мучки, као у каквој Шекспировој крвавој трагедији.
Режирао је г. др Бранко Гавела. Ми можемо само и овога пута да подвучемо већ довољно наглашене одличне квалитете овог нашег истакнутог редитеља. Г. др. Гавела има изванредан смисао за одржавање целине и прављење штимунга. Био је душа игре и једино пристојно обучен човек. Доказао је и своју велику непристрасност: судио је подједнако рђаво и за једне и за друге. Ако дође до промене позоришне управе, г. Гавела не треба нимало да се боји редукције. Судски колегијум БЛП (Београдски лопштачки савез, за оне што не знају) сматраће за ретку част да га уброји у своје чланове.
Од Црвених г. Јурењев је био најбољи човек на зеленом пољу. Чувени београдски тореадор схватио је фудбал као борбу с биковима. Штета је што његови противници нису били издржљиви као бикови, већ су се од првих удараца његових ногу превијали по земљи. Убрзо је напустио игру, да би се спремио за вечерашњу борбу с г-ђом Ваљани у „Борису Годунову“.
Г. Маријашец је показао врло леп таленат у трчању. Има ноге издржљиве и снажне. Похвално, несумљиво, за његове године. Да пева ногама, сигурно би помрачио славу Шаљапину.
Г. Попов играо је продорно ногама и трбухом. И његов трбух и ноге задавали су подједнако страх противнику. Игра рутинирана, са пуно смисла, види се да добро познаје фудбал. Није му ваљало само што никако није могао да буде начисто који је гол његов, а који противнички.
Г. Шумов се вешто сналазио у свима критичним ситуацијама, једино је остало нејасно да ли је играо бека или центархалфа. Уосталом, по свему судећи, то није знао ни он.
Понос црвених је био Болковски. Летео је неуморно с краја на крај игралишта и давао шутеве који ће у историји нашег фудбала остати запамћени. Први пут се човеку указала прилика да покаже публици шта вреди, и он је ту прилику обилно искористио.
Г. Брезовшек је и у фудбалу јасно испољио џентлменство. Из куртоазије свесрдно се заузимао и за своје и за противничке боје.
Г. Томић се више занимао за публику него за лопту. Према лопти се понашао каваљерски као да пред собом има какав нежан први сопран.
Међу Плавима, најимпозантнији је био Добрица Милутиновић, десни бек. Имао је држање Марка Аурелија и презриво је избегавао гужве. Главу је држао високо, зато је често превиђао лопту и кад му је била до самих ногу.
Али је, у нападу, леви бек Марковић – Баћа био жива ватра. Допирао је чак до противничког гола. Показао се као врло страстан играч и често је, у заносу, истрчавао из игралишта и јурио пољаном те је публика морала да га задржава.
Голман г. Драгутиновић је био окретан као и на бини. Два шута у гол која су му прошла кроз ноге били су неодбрањива, јер се загледао у публику.
Г. Богић је показао свој прециозан ударац. Кад не би погодио лопту, претурао би се онај који је био најближи лопти. Тек, никад није пуцао у ветар.
Г. Божа Николић није имао прилике да покаже снагу свога ударца изван лопте, јер су противници напуштали бојно поље где год се он појављивао.
За публику је било пријатно уживање да посматра изванредну игру г. Ајваза. Толико спретности и интелигенције ретко се виђа у фурбалу. Опште је уверење да је погрешио професију кад је отишао у позориште.
Г. Фортунато и Павловски, који су били у резерви, стругнули су са игралишта кад су видели како се г. Раша Плаовић ваља по земљи с рукама на трбуху. Никад у нашем позоришту неће владати дисциплина!
У черврт до 6, г. др Гавела свирнуо је у пиштаљку. Игра је била завршена. Завеса је пала. С њом заједно и г. Попов, кога су биле издала ноге.
Ко је видео овако многобројну публику, одлазио је са тркалишта пун утехе за напредак нашег позоришта.“
Који је резултат, јел?
Па, у првом полувремену је тим Драме изгледао свежије и постигао је два гола. Оба је дао Стојановић. Везни ред Драме је тако био изморио „певаче“, да се зуцкало и о некој предаји. Но, један од извештача са утакмице се досетио да играчима Опере пре размене страна послужи мало ракије, што се одразило и на развој ситуације на терену. Драма је потиснута и ускраћена јој је незаслужена победа. Тим Опере је преко Николића и Јанковића (са беле тачке) изједначио.
Утакмица се, дакле, завршила нерешено, 2:2.
Пред крај меча извршене су измене и уведене нове снаге: Раша Плаовић и Влада Антоновић, али то није донело промене у игри.
У лепој спортској приредби, „најбољи на пољу је био господин Случај. Видно се истакла и госпођа Срећа. Без тих одлучујућих чинилаца вероватно не би ни дошло до страдања вратара и човек би се нашао у неприлици приликом срачунавања крајњег исхода“, како је зналачки закључио г. Кустудић, извештач „Правде“.
Мислим се нешто, колико ли је она ракија кумовала оваквом исходу...
Ипак, мора се додати понешто и о последицама. Као после сваког славног боја, „ратници“ су видали ране. У позоришту су се сутрадан сви појавили, али у поприлично јадном стању, помало кењкави због јуначких рана. Неки су целу ноћ држали облоге од Буробе воде, други превијали црни лук, трећи се жалили на ушинута леђа и севање у крстима, све пребројавајући бројне модрице.
Приредила Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|