Имају свој виноградчић, своју баштицу, своје козице, своје кокошкице и лампекчић, понеко пензијицу, понеко платицу, па ком опанци ком обојци. Живи се мирно, на ободу велеграда, али као у некој засебној кнежевини.
- Треба ли превоз, мајко?
Старица с две торбе и једним зембиљем, погнута, мирно је трапуљала ивицом пута који је из Великог Борка водио у Барајево, све док је није пренуо мој глас. Тргла се, застала и уплашено ме погледала.
Муњевито је снимила ситуацију.
Непознат човек у прашном ,,југићу”, на пустошном путу стаје да повезе њему такође непознату особу, притом бабу…
То баш нису чиста посла. Свикла је да возила поред ње само зукну, пролете, фијукну, протутње окрзнувши је ветром и прашином. Ко шиша бабу. Коме треба бакутанер. Каква је вајда од неког ко може само да пружи осмех захвалности или неку уванђалу причу из минулог доба. Коме су још потребни осмеси и исповести? А захвалност је изгубила сваки смисао оног тренутка када је измишљен новац.
Тако сам некако протумачио њен речит поглед.
А страх који јој се просто отео из ока, страх ми је дао до знања да је бака обавештена о ововремним изопаченостима, боже нас саклони. Има инсана који не воле гологузе вртирепке, младунке млечне пути, већ бабе. О томе и још горим настарностима слушала је - и новине пишу, није их срамота - али нигде не чу да има људи који без молбе стају да повезу неког од којег никакве вајде неће имати.
- Не треба, - одговорила је строго и наставила да кланца док је Звезда пржила по асфалту и зеленим пољима изђикљале пшенице.
Тако је, у маломе, осликано доба у којем милосрђе изазива страх а доброта подозрење. Влада саможивост.
Али, оставићу баку да пешачи, задовољна што је за длаку избегла пропаст, и вратићу се основној причи.
Из Великог Борка, елем, упутио сам се у Рипањ, Качеревићима где сам позван да присуствујем ритуалу препецања јабуковаче.
И Велики Борак, и Рипањ, цела ова барајевска страна Београда називају се Београчићима. Тако је од давнина, откад Београд постоји. Београчићи су значи народ који живи на ободу Београда, али само на овој страни. Они су нешто као мали Београђани.
Али, нису сви Барајевци Београчићи. Београчићи су, како да кажем, барајевски племићи. Барајевац може бити свако ко живи у Барајеву, али то не подразумева и да је Београчић. На пример Лаза Касапин? Ма какви. Ни прићи. Или Ика Пеливан? Ма ’ајте молим вас…
Београчић је господин понекад у брич панталонама, са шеширићем или без, али држања отменог, лаконог. Из бистра ока зракне му каткад шеретски поглед.
Београчић је мушкарац. Жена је само жена Београчића. Није Београчићка осим онако како је попова жена – попадија.
Београчић не може бити ни дете, иако је син Београчића. Мора се сачекати да се види да није повукло на мајчевину ил’ на неког шантавог из фамилије. Јер није то наследна функција, као у династијама. Па се роди замлата, тутумига, балоња, глуп скроз, а краљ постане, цар или тако нешто по занимању. Добро, то блента некако и може да ради, положај није толико захтеван. Али буди ти Београчић, бато!
Београчић није ни мудрац ни тупан, ни херој ни плашљивко, ни лепотан ни акреп, ни мушкарчина ни позадинац, ни силеџија ни млакоња... Он је нешто по средини. Али не као оно – ни вино ни вода, већ нешто најбоље што се из крајности извући може.
Београчић не мора да је рођен у Београчића крају, али мора имати наведене особине и још једну, а која је та – не зна се. Када би се знало, сви би да постану Београчићи..
Али, да ме ова пролегомена о Београчићима не одведе куд нисам наумио, да се ја држим пута рипањскога. (Бабама не стајем.)
- Они су доле, испод куће, - рекао ми је Бранко Качаревић. Под настрешницом димио се ужарени казан.
Ко још препеца ракију у јулу, да ми је знати, промрмљах у браду, а Славољуб Качаревић, директор једног важног предузећа, син Бранка и Радмиле Качаревић, власник једног веб магазина, одговара - домаћини. Наравно, уз осмех који казује да у његовој шали има и истине. Пекли су јабуковачу јесенас, пекли, пекли, било много а било и хладно, па оставили део благе за препецање кад буде згодније. А то је сад. Пече се и јагње. Оно се не препеца. Ту је и Мија. Који Мија? Па Мија Марковић, сестрић Славољубов. Кућа им је уз кућу.
Мија Марковић у Рипњу познатији као Мија Пекар, отприлике четрдесетогодишњак, отац два момчића, муж Светланин. Поред пекаре, приходује и од препродаје половних аутомобила које увози из Француске. Ново време, нова занимања. Али ни старо није затурено. Ту је казан, јагње се на ражњу окреће, о греди виси пушка двоцевка. Да гађају свраке које штету праве. А Мија виче у мобилни: Не, немам караван, имам пежо, имам... Пази тамо да не прегори... не, некажем вама господине... цена је 6000...Послаћу мејлом слике... Ама изгоре... не, не кажем вама...
Вино бело златне је боје јер га и сунце прожима, па кад зрака прође кроз њ, настави весело и отетура у траву да спава, а вино црно мало ка руменом нагиње и кад уђе, сунчева зрака из њ уопште не излази. Такво исто пили су Марко Краљевић и Шарац, попола. Прави се од липара, црне тамјанике и руског белог. Не прска се, као москвич, казује Славољуб. Стручњак, нема шта.
Једемо салату од краставаца, киселог млека и белог лука, ладну. Пијемо дуњевачу, док јагњетина не стигне. Дуња миром мирише. Као компот. Леба у њу можеш умакати, тврди Мија. Такви су пекари. Ништа без леба.
Бранко Качаревић који је прегурао седамдесету, не стаје. Те овамо те онамо. Нешто односи, доноси, иде по козе, враћа их... То га држи. Има пензију, лепу пензију, не мора да ради, али рад му помаже да буде здравији.
Мајка Рада нас повремено обиђе, пита треба ли нам штогод.
А шта би човеку више требало од овога?
Пуче пушка, утече сврака. А дођоше Паја Бaрјевац и још двојица, Мијини другови.
Кад уђемо у Европску унију, нема више овако да се живи. Укидају се лампеци, добацује један. Ни јагње не сме да се пече на ражњу додаје други. Ми смо нешто живота у’ватили, али шта ће ова наша деца, вајка се трећи. Ма она се већ данас тренирају да не воле оно што смо ми и наши стари волели, добацује онај први. Пију кока колу, једу хамбургере...
Београчићи, видели смо, нису људи крајности. Код њих ништа није величарно. Немају ни велике фарме ни десетине, стотине хектара у комаду.
Ево, ови овде имају свој виноградчић, своју баштицу, своје козице, своје кокошкице и лампекчић, понеко пензијицу, понеко платицу, па ком опанци ком обојци. Живи се мирно, на ободу велеграда, али као у некој засебној кнежевини.
Пуши се весела машина, жари из гротла, јагње се румени, опет пуче пушка, сврака утече, точи се вино румено и ракија дуњевача, пече и Сунце, ал залази.
Ка сутону се креће читава једна цивилзација.
Аитор: Слободан Стојићевић
 | A guest post by
|