ДАН КАД ЈЕ ЦВЕТАЛА ВОДА
КОСТА ЛОЗАНИЋ ( 1951 - 2022 ) IN MEMORIAM
Поезију сам почео да говорим на улици, влажном тротоару препуном опалог лишћа у касну јесен, између црквеног дворишта и другог краја града, у бескрајној ноћној шетњи младог самотника. Говорио сам и пуштао да је киша спере, речи тренутка који је непоновљив. Ништа нисам желео да задржим, да запамтим, да поновим. Али, у глуво доба, већ у кревету, сан није долазио. Палио сам светло, гасио, па поново палио. Трагови речи изговорених да се препусте тренутку и даље су ме опседали. Да их се из главе отарасим – записивао сам. Крхотине надахнућа. Не верује дан ноћи, ни ноћ дану, па сам црвену свешчицу отварао и загледао речи, низ речи разбацано пописаних по белини. По празнини. Дан тражи смисао, ноћ је поништава. Речи сам почео да слажем, да их дневним светлом расветљавам и разазнајем, да им наслућујем низ. Али, ту нема ритма корака преко влажног лишћа јесени, ту нема гласа да се уздиже до неба, да се спушта к'о магла, да клизи наопако. У малој црвеној свесци речи утиснуте у белу празнину, тако суве. Трагови ноћни по дневу.
Дан кад је цветала вода је први наслов кога се сећам. Друга није имала наслов, али је имала последице. Нож о боку, силуета у скоку, блесак у зеленом оку. Професорка енглеског која ми је дала кеца к'о дирек, уловила је моју нашкрабану реакцију, па право на Веће. Следеће године једна од тетака ме је уписала у библиотекарску школу, где је предавала француски, да некако блајха флеке моје дивљачне природе. У првој години се сећам да сам био мало на часовима, а мало на Сави, чак у Забрану. Те године је радио смуђ као никад, па како страсник да одоли. Говорио сам отворено, без потребе да се правдам, иако се неко оправдање већ налазило. Кад се тих искрености већ наслагало до те мере да моја тетка „Францускиња“ поче да диже руке немоћно, дође некакав писмени на којем сам написао дугачку песму о страшном југоисточном рату који се завршавала са А-мерика, А-мерика – крв Вијетнама... Моја се разредна заложи да то пошаље на конкурс за најбоље песме средњошколаца београдских гимназија и ја победих, о неправде, чак и Вељу Абрамовића, младог вундеркинда који је већ имао и своју књигу. И бољу песму, ал другачију.
То ми обезбеди да изађем у новинама, да ме сликају, да прославим једну малу школу крај свих београдских гимназија. Директорка, стари комуниста, и две-три Рускиње из белогардејских породица, које су ту предавале, утврдише да сам рођени песник, сâм Јесењин, да однекуд имам врућу руску крв. Мене треба подржати да научим све што се мора: енглески, библиотечко пословање, старословенски и мало руског, тек за семе. Ангажоване су најбоље ученице да са мном раде поподне, свака по једном недељно, уз сендвиче и чај код моје друге тетке у Проте Матеје, где сам имао кревет, радни сто и две фотеље. И нову швајцарску писаћу машину Хермес, са малим оштрим словима. Следеће године сам поново имао најбољу песму Реч две о Дрини и Морави, и победио, о деди који је јурио Гркиње кажу, а Албанија му олупина од брода... То ме је увело у друштво старијих који су се окупљали у Дому омладине, у Македонској. Почео сам да долазим на књижевне вечери, да говорим поезију, да објављујем. У НИН-у старог формата изашла ми је песма заједно са Радомиром Андрићем, Драгомиром Брајковићем и Радивојем Шајтинцем. Милован Витезовић је седео пред хотелом Москва и свако пролећно поподне висио сам са њим. Мислило се да сам најталентованији у тада најмлађој песничкој генерацији, и добио сам Октобарску награду за циклус песама те јесени, Кад свици пале ватру. Ишао сам у Загреб са Симоном, Милованом, Бранком Кукићем, Мишом Трипковићем и другима на неки фестивал, и на тргу сам говорио Страх песника од униформе, коју сам написао претходну ноћ, после тајне посете Ксaвeрској шуми и прича које сам чуо те вечери.
По повратку из Загреба, отишао сам на снимање кратког филма Река у опадању, у Забран те шездесетдевете, по мом сценарију, са Цолетом Јанковићем, Роћком Јовановићем, а монтирао га са Батом Петровићем. Те године сам имао пропусницу за посебне поноћне програме ФЕСТ-а. Видео сам филм Зидови од иловаче Жан-Жак Бертучелија, сниман негде у Магребу, без иједног дијалога, са музиком и низом кадар-секвенци.
Победио сам и трећи пут на фестивалу поезије београдских гимназија са песмом Понорница и тако сам завршио библиотекарску школу.
Хтео сам на режију, ал како проћи крај Веље Абрамовића, Алексе Ђиласа и још неких, баш у години кад је то студирати било крик. Уписао сам књижевност и седео на предавањима крај тада врло усамљене лепотице Терезе Ђелмиш. Потпуно равнодушан према њеном изгледу, била је за главу виша од мене, ја сам се једини изгледа нормално према њој понашао, разбијајући притајени бојкот. Већ сам раније доживео да када ми се неко истински свиђа, када ми је стало, доживим то као стрес, дрхтим и немоћан сам да реагујем. Када ми је свеједно или када ме неко иритира ружним изгледом и препотенцијом, што једно с другим, о Боже, иде руку под руку, тад сам веома успешан заводник, манипулатор, шта ли, и кад ствар доведем до кревета углавном станем, променим тему, почнем да пројектујем нешто друго, верујући да могу да наставим где сам стао, ако будем баш хтео, што нећу. А Тереза ми није сметала, није ме провоцирала, са њом је било све у реду, па нисачим није ушла у моје померено интересовање. Дах претходног лета још ми је висио као грозд, а златна јесен која се претварала у сиву то ничим није могла покварити.
Аутор: Коста Лоѕанић - одломак из романа „Сабља и клатно“, 2011