Слика прилика

Ој Србијо међу доминама, међу пивима...

У Урошевића крају села Вировац на тромеђи Мионице, Лајковца и Ваљева, на брду, налази се кућа Милене Урошевић, удове Миливојеве. Ту је сама, деца којекуде.

Поред куће, али изван ограђеног дворишта, налази се кућица-продавница. Ту има да се купи све што сељаци купују: сардине за пост, женске чарапе за свечаности, вино за славу, детерџент, со и хлеб, шећер и пиринач, кекс petit beurre, чоколаде, сунцокретово уље, јевтине цигарете, вештачке сокове, пиво...

Пиво је омиљено сеоско пиће које се пије испред продавница као што је ова, док се ракија троши по кућама. Зашто је то тако, захтева подробну социо-психолошко-антрополошку анализу коју ћемо овога пута избегнути вративши се сликању затеченог стања.

Испред Миленине продавнице се, елем, пије пиво и играју домине.

Не зна се да ли се домине играју да би се слађе пило пиво, или се пије пиво да би се слађе играле домине. Свеједно, домине се играју у пиво. Ко изгуби, плаћа туру.

Дан је леп, убило се за разне сеоске послове, а тројица кршних Вировчана ударило по пиву и доминама па све пуца. Пуца када се домином удари о сто и то је једини звук који се чује уз птичји пој и далеке музике са неког радија укљученог до даске. Ниоткуд звук трактора, блејање, мукање, песма копача на њивама. Ма јок.

Од ове тројице, један је машиновођа на железници, други радник у РЕИК Колубара, трећи аутолакирер и мајстор за све а углавном слободан уметник који не полаже рачуна никоме, па ни себи. Ставио широки и делимично искрзан сламнати шешир на главу (као остарели Том Сојер), у једној руци стиска домину, у другој флашу и то је све што му тог тренутка треба.

Около може да избије рат, да је у Ваљеву, Београду, смењен овај или онај, постављен или изабран, да се запалило, потресло, да смо добили неки велики државни кредит, да је на Сурчин слетео Папа, мож да буде шта било, то њих сада не занима.

Пиј и играј.

Играј карте и домине, играј у колу, једи и попи, од грбачења и устезања немаш ништа, казује вировачки Том Сојер у годинама, наводећи примере људи чија имена нисам успео да попамтим. У смислу: ето, тај и тај, цео живот ради од јутра до мрака, па и по мраку, не коцка се, са људима није сео да попије пиво, не пуши, штеди – и шта је стекао? Ја немам ништа, а ни он. И њега и мене ће мотика закопати, па види, бајо, ко је боље у животу прошао.

Суиграчи реченог филозофа потврдно климају главама. А овај онда наведе још један па још један пример. Што јес – јес.

И док они тако играју и мудрују, ја одох да прошетам. Макадамски пут поред две куће одведе ме до једне на углу, одакле залама ка гробљу.

Кућа је мала (два оделења) зарасла у траву и коров, шипражје, чкаљ, чичак. Око ње све неопходне помоћне зградице. Кош, магаза, шталица, па шљивик, а вињага и липа испред прага. С пута, по неугаженој високој трави види се да ту нико одавно свраћао није. Плот нахерен, капија се укосила и једва држи на канапу. Одреших, крочих у подивљало растиње.

Све је овде малено. И кућица и шталица и магазица... Као кућица Ивице и Марице или место где су борвили Снежана и седам патуљака. Мало, али с душом која простор није напустила. Завирим у шталицу, још мирише на балегу, бивши живот. Испред остављено буренце пуно кишнице. Под стрехом магазе виси рог у којем се квасила белегија за оштрење косе.

Погледам около, као лопов. Нигде никог.

Само поља, обронци, кровови, пустошна лепота.

Корачам тако до кућице, до врата која придржава узица уврежена о ексер на рагастову. Да нису привезана, нагнута ка унутра, ласно би се извалила.

Одрешим, уђем.

Хладовито, мирише на влагу, буђ. Под земљан, дувари од блата давно прекречени, у љуспицама.

Али одмах кад се уђе, десно, на зиду урамљена фотографија.

На њој троје. Два мушкарца, у средини жена. Ликови као са старих фотографија које се могу видети у етнографским музејима. Подужи носеви, ћошкасте јагодице, танке усне. Шубара, шајкача. Женско забрађено белом марамом, по старински.

У рам, са спољне стране стакла уденуто неколко малих фотографија од којих памтим само једну: младић сликан у војсци, с титовком и петокраком.

Стојим наспрам ликова, гледамо се.

Хвата ме нелагода, танана узнемиреност.

Кућа ипак није напуштена. У њој станују фотографије чуваркуће. Ако је ко шта и односио, рам са сликама је остао. Дуго се канећи, реших да га узмем и понесем, сачувам, ни сам не знам због чега. Скидох рам са ексера. Гледам га као плочу с хијероглифима, читам прошлост у тишини. Онда га нагло вратих, окачих на зид. То нисам урадио ја, већ нека сила која је мноме руководила. И одох.

Тамо код Милене партија домина се замотавала тако да је машиновођи претило да ни данас не оде на посао, као јуче.

Ој Србијо међу доминама, међу пивима, међу картама и дангубицама, ој Србијо међу продавницама.

Тада ми један од њих каза.

Кућа је то Војислава Урошевића (рођеног 1934.)  који је напустио са све женом и децом за Српску Нову годину 1977.

Отишли у далеки град Чикаго тада он, жена му Селена и синови Милан (рођен 1960.) , Душан (1961.) и Милован (1963.), неуки сељаци, код рођака неких већ настањених у обећаној земљи Америци.

Био је велики испраћај.

Окупило се цело село.

Јело се, пило, плакало и отишло.

Војислав је отад само два пута долазио овамо.

Селена је умрла у Чикагу и у Чикагу је сахрањена.

Синови су тамо направили фудбалску каријеру. Професионалци. Тамо су служили војску.

Када је било оно анђеоско и милосрдно бомбардовање ове земљице, Вировчани су се сетили: можда нас гађају Милан, Душан, Милован или неко од њих?

- Ако, благо чичи – рекао је један, – само да нас туђин не помлати. Кад те свој убије, лакше је.

Узео бих онај рам са зида да им сачувам фотографије, али немам снаге. Прилепио се за дувар, кажем.

- Никада се неће вратити – промрмља неко.

Неће се вратити у Србију међу доминама и пивама, у Србију где још само птице певају а жеталаца и копача нема, или тек по који старац одбројава дане.

Autor: Слободан Стојићевић