Има нешто у човековој природи што га гони да сазна шта га у будућности чека. А има и лукавих и препредених који само такве чекају да им знатижељу, уз богату награду, задовоље. Тако је у свим временима било чувених врачара које су погађале многе догађаје, разбуктавале страсти, кумовале различитим збитијима, пружале утеху и претсказивале судбину, разоткривале неверништва, „лечиле“ којекаквим бућкуришима… Убедљиве и слаткоречиве, мутиле су памет многима. Долазили су код њих једнако и жене и мушкарци, богати и сиромашни, неки чак и из далека, да упитају макар за савет. Оне им онда саветују оно што сами већ знају, али кад то чују од какве признате врачаре, некако више верују.
Највише је било врачара које су бацале карте − картара. Свака је имала свој особени начин тумачења појединих карата. Тако, кад за неку женску бацају карте, увек главну улогу има дама херц, а за мушке пуб херц. Наду је означавао кец пик, лажну пријатељицу дама каро, а седмица херц је доносила добре вести али само ако падне одозго.
Осим карата служиле су се и другим средствима. Неке су гледале у воду у коју су бацале врео жар. Ако угљен остане на површини, добро је, а ако падне на дно, ништа не ваља. Тражиле су од девојака и да донесу какву своју ствар као обележје, користиле сув душник од ситних животиње, црни тамјан, реп од мошуса, црну смолу, љуске од сувих ракова, у марами корење и траве, сув рибљи реп, памук уваљан у маст од човечјих ушију, слепог миша из кутије... А неке су као помагаче имале слушкиње из богатијих кућа, са којима су у договору радиле.
Кад би саслушале муку својих муштерија, вртеле би главом, хуктале, затварале једно око, све док не утврде да је, може бити, „на нешто нагазио“, па се клеле („Очију ми!“) да ће све то проћи кад она учини своје. Много су јасније могле да „виде“ ако би биле упознате са породичним и имовним стањем и слично.
При врачању су се служиле разним марифетлуцима, због којих после оштећени не би смели ни да помисле на покретање тужбе, само да брука не пуца. А кад преваренима пукне пред очима и увиде да су жртве варалице, обично је доцкан. Џаба онда и ако би их полицији пријавили, јер су се крили под разним именима. Ако би нека варалица и била ухваћена, оштећени су обично остајали без надокнаде.
Иако их је полиција ипак проналазила, ислеђивала и затварала, нису се свог посла никад сасвим окануле. Само би се неко време притајиле док се на њих мало заборави, па после опет по старом.
Београдске госпође су им биле омиљене муштерије, јер су биле издашније а и лаковерније. Примале су их и у куће, или одлазиле у кућерке у којима су живеле негде на периферији. Бивало је и случајева да би од пара лаковерног света сазидале себи лепу кућу и живеле ко бубрег у лоју, не марећи много што полицијске власти све чине да им стану на пут. Грађанима је на све начине скретана пажња, давана упозорења на ове жене, у новинама писано о случајевима преваре, чак и слике њихове објављиване. Ал, залуд.
Причу додатно нек дочарају и слике познатих врачара, углавном, Јовановићки, с почетка прошлога века.
Приредила: Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|
da li neko saliva stravu?