FILOZOFIJA UZ KAFU

Hegel i hermeneutika za širu rodbinu

Kada sam 1989. objavio knjigu Hegel i Hermeneutika, umesto honorara, dobio sam solidnu količinu primeraka, koje sam delio rodbini i prijateljima, uvek sa sličnom posvetom: „Evo ti da imaš, ali nemoj slučajno da pokušaš da čitaš“. Tako sam jedan primerak poklonio i svojoj baki Milici, sa kojom sam bio veoma blizak, pošto sam uz nju progovorio i prohodao, dok su mi roditelji završavali studije u Beogradu.

Milica i Radojca Jovanović, tridesetih u Čačku

-       „Evo ti da se hvališ komšinicama. Ima moja slika i piše velikim slovima moje prezime…ali, molim te, nemoj da se prevariš da čitaš“, upozorio sam je na vreme.

Par meseci kasnije, kada sam je ponovo posetio u Čačku, rekla mi je, uz malu grižu savesti:

-       „Evo, sine, pročitala sam svaku reč na prvih tridesetak stranica. Da sam razumela jednu jedinu rečenicu, nastavila bih dalje…“

Pa je dodala:

-       „Možda bi mogao da mi objasniš o čemu se tu radi?“

Naravno da nisam ni pokušao. Umesto toga, otišao sam da joj nacepam drva a ona je, na svom ’Smederevcu’, skuvala kafu: za mene ’abortušu’, a za sebe malo slabiju, u koju je dodala i jednu supenu kašiku šećera… I iznela moje omiljeno slatko od lubenica…Umrla je 1994. godine, sa nepunih 90 godina.

1991. mi je rekla da će biti rata.

-       „Na osnovu čega to zaključuješ?“ pitao sam je, pošto sam i sam verovao da će biti rata, ali sam bio siguran da su njeni razlozi drugačiji od mojih.

-       „Pa na osnovu odnosa cena šećera i brašna… Isto je bilo 1914. kao i 1941.“

Dušanova ulica posle bombardovanja 1915. godine

Nezavisno od toga da li je, i koliko, ova istorijsko-ekonomska korelacija ratova i potrošačke korpe tačna, ona odslikava njenu sklonost da sve posmatra kroz cene (muž joj je bio trgovac) a takodje i da periode života odredjuje ratovima. Preživela je pobunu Ise Boljetinca, oba Balkanska rata, Prvi svetski rat, u kome joj je otac bio ni manje ni više nego četrdeset puta ranjavan, Drugi svetski rat, nakon koga joj je oduzeto sve što je imala, a dočekala je i gradjanski rat u Hrvatskoj i Bosni. Ukupno gledano, trajala je duže od Jugoslavije. Kada se rodila, u Srbiji još uvek jedva da je bilo struje i živelo se kao što se živelo prethodnih mnogo vekova. Kada je umrla, kompjuteri su već odavno bili deo svakodnevice a Internet bum samo što nije započeo.

Milicin otac, moj pradeda, pukovnik Milenko Bojović, bratanac vojvode Petra Bojovića

Danas mi se čini da joj i dalje dugujem to skraćeno i što je moguće jednostavnije objašnjenje o čemu se radi u knjizi na koju je bila toliko ponosna, iako je uopšte nije razumela. Pa evo da pokušam, sa velikim zakašnjenjem, da objasnim o čemu se tu radi, imajući u glavi, kao moguće čitaoce, pre svega moju širu rodbinu i prijatelje.

Filozofija se tokom svoje istorije većinom bavila ’velikim temama’: kako je nastala svest i sposobnost razmišljanja, šta je svet oko nas, kako saznati istinu, kako definisati odnos svesti, sveta i Boga, i tako dalje. Jedan Nemac (Kant) je krajem osamnaestog veka pokazao da svaki filozofski govor na ove ’velike teme’, koje se bave subjektivnim, objektivnim i apsolutnim totalitetom (ukupnošću), nužno proizvodi protivrečnosti i logičke greške. To je značilo da filozofija, kao metafizika, kao teorija nečega što ne može biti deo našeg svakodnevnog iskustva, samo proizvodi iluziju smislenosti, dok je zapravo potpuno kontradiktorna i besmislena.   

Drugi Nemac (Hegel) je, medjutim, smislio recept kako da se prevaziđu ova ograničenja. Taj recept je nazvao ’dijalektikom’ i on se sastojao od striktne trodelne procedure (slično kao brašno-jaja-prezle kod pohovanja) koje je nazvao tezom – antitezom – i sintezom. Dobro se potrudio da ovu metodu utemelji na nekoliko različitih načina. Prvo na osnovu strukture naših saznajnih moći, koje je već Kant nazvao razumom, negativnim i pozitivnim umom. Onda iz jezičke perspektive: iz nemogućnosti stava u formi suda da izrazi ukupnu istinu totaliteta - zbog čega je neophodno drugim stavom ’uhvatiti’ sve ono što je propušteno prvim, a onda spojiti oba stava trećim koji ih sintetizuje u jedan novi pojam. I, konačno, ukazivanjem na samu strukturu Bića, za koju se može pokazati da je dijalektična, zbog čega je i moguće koristiti dijalektiku kao metodu saznanja istine.

Hegelov recept je malo ko kasnije koristio u ’kuhinji’ filozofije. Konsekvence su bile suviše apsolutističke i panteističke. Neki, kao Šopenhauer i Rasel, su čak smatrali da je tome što je Hegel govorio pre mesto u ludnici nego u filozofiji.

Ipak, pitanje „kako je uopšte moguće baviti se filozofijom nakon Kanta“, nije prestalo da bude aktuelno. Naprotiv. Čitava jedna filozofska tradicija, koja se naziva ’hermeneutikom’ (po Hermesu, koji je tumačio ljudima božanske zapovesti) pokušala je, inspirisana Hegelom, da pronadje sopstveni recept za bavljenje velikim filozofskim temama. To je radila pomno proučavajući i koristeći Hegelove argumente. Recimo, treći Nemac (Martin Hajdeger) koga mnogi smatraju ocem filozofske hermeneutike, je praktično parafrazirao Hegelovu kritiku stava u formi suda, ali je strategiju prevazilaženja ograničenosti stavova prepoznao u povratku višeznačnim i višeslojnim rečima, kao i etimologiji i poeziji, kao adekvatnijim metodama ’otvaranja Bića’, metodama koje mnogo više omogućuje njegovo razumevanja, nego što je to bilo moguće korišćenjem stavova. Po Hajdegeru, zapadna civilizacija živi već nekoliko milenijuma u ’zaboravu Bića’ jer je zaboravila izvorna značenja reči kroz koje nam se Biće ’otvorilo’ omogućujući nam autentična iskustva.

Jedna potpuno drugačija struja hermeneutike, razvila se u pravcu kritičke teorije. Ona nije manje zasnovana na Hegelu i njegovom utemeljenju dijalektike. Samo što umesto trodelnog brašno-jaja-prezle modela, priznaje samo brašno i jaja. Po ovoj teoriji, sinteza je nemoguća. Postoje samo teze i antiteze a zadatak filozofije je da razume neki fenomen dovoljno duboko da može da formuliše adekvatnu antitezu – radikalnu kritiku dominantnih verovanja. Zadatak filozofije, na taj način, postaje demistifikacija, dekonstrukcija, oslobađanje naše individualne i kolektivne svesti od ograničavajućih sedimenata socijalno prihvaćenih, etabliranih i dominantnih verovanja.

Večita bitka dogme i kritike, teze i antiteze, kojom se omogućuje napredak u razumevanju

Drugim rečima, skoro sve varijante hermeneutičke filozofije proističu iz svojevrsne recepcije Hegela mnogo više nego što se to obično uočava, a zadatak moje knjige je bio da to jasno i nedvosmisleno pokaže.

Naravno da je bilo lakše uočiti vrednosti ovakvog hermeneutičkog pristupa u društvenim naukama, koje se zaista bave razumevanjem svojih fenomena, za razliku od prirodnih nauka, koje se bave objašnjenjem. Još jedan Nemac (Diltaj) je iskoristio ovu distinkciju za argument o neophodnosti hermeneutičkog utemeljenja istorijskih nauka. Time se istorijski i društveni fenomeni, na izvesan način, predstavljaju kao ’tekstovi’ a nauka koja se njima bavi kao ’veština tumačenja’. Ova ’tekst analogija’ se, medjutim, ponekad postavlja i u širi kontekst, sugerišući da se i predmeti prirodnih nauka mogu videti kao diskurzivni, što u osnovi svako naše saznanje čini hermeneutičkim.

Jednom kada se ovakva analogija prihvati, otvara se mogućnost da se tradicionalne metode tumačenja tekstova prenesu i u filozofiju i (barem društvene i istorijske) nauke. Recimo, jedan od osnovnih metoda u tumačenju, recimo, Biblije ili antičkih mitova, je bio, takozvani, hermeneutički krug,  koji predstavlja stalno kretanje od celine ka delovima i nazad od delova ka celini. Time se razumevanje uvećava a ne vrti u krug, naprosto jer je u pitanju ’spirala rasta’, pošto se svakim povratkom na neki detalj on vidi drugačije i potpunije nego ranije, što će uticati na to da se i celina pojavi u sasvim novom svetlu.

Jedan od načina da se prikaže hermeneutički krug

I ovo je, medjutim, već bilo utkano u tkivo Hegelove dijalektike. Svaki novi dijalektički korak, svaki sledeći krug teze, antiteze i sinteze, podiže znanje na novi nivo otvarajući novi horizont razumevanja totaliteta. Hermeneutika je mogla da pronadje inspiraciju u Hegelu samo zbog toga što je Hegelova dijalektika i sama – duboko hermeneutična!

Znam da bi mi baka Milica sada rekla:

-       „Što si se, sine, zalepio za sve te Nemce. To su djubrad, da ti ja kažem. Da samo znaš koliko su nam kokošaka zaklali tokom rata. Pa majka ti više nije jela piletinu, pošto su joj oteli i zaklali omiljeno pile!“

I da, iz njene perspektive, daleko im lepa kuća. Nego se pridružiti ovim Anglo-Saksoncima, koji em što su pobedili u ratu, em su jednostavno prihvatili Kantov stav i manje više prestali da se bave ’velikim’ filozofskim temama, fokusirajući se, pre svega, na manje ili veće filozofske greške….

Moja sestra i ja sa baka Milicom u Čačku 1959. godine

Autor: Slobodan Simović