FORTUNA NIJE IMALA SREĆE
Ekskluzivno! Sve tajne jedne piramide
„Vežite se. Polećemo!“
Tim rečima je u novembru 1997. u velikoj sali Šeraton hotela na Zlatnoj obali Australije, kod Brizbejna, započela dugo najavljivana prezentacija novog revolucionarnog online sistema, koji se, izmedju ostalog, sastojao iz online kazina, telefonije i video telefonije, Web prodavnice pripremljene za online prodaju hiljada proizvoda po povoljnim cenama, online bankarskih usluga, više-kanalne online podrške novim korisnicima, kao i mnogih drugih nikad ranije viđenih funkcionalnosti – uključujući i planove za digitalnu valutu, za koju se radilo na kriptografskom rešenju. Neke od ovih online usluga su se prvi put pojavile na tržištu tek nekoliko godina kasnije, počev od Skype-a, a na neke smo, bogami, morali da sačekamo i čitavu deceniju, pa i više.
Ovaj online sistem je finansirala Fortuna Alliance, multi-level-marketing kompanija, koja se, bežeći od Američke tržišne regulatorne komisije (FTC, koja je, uz pomoć FBI, pokrenula veliki proces protiv Fortune kao najveće finansijske piramidalne šeme novijeg doba) preselila iz Belingama, u oblasti Vašington, u karipsku ofšor državu Antigvu i Barbudu, odakle je nastavila svoje globalne operacije. Fortuna je bila zasnovana na sistemu, koji, ne samo što je zaista kreirao piramidu, gde su zaradu potencijalno mogli imati samo pojedini srećnici (koji su se dovoljno rano priključili), nego je još i njima faktički oduzeta obećana mogućnost perpetualne zarade, iniciranjem isplate na osnovu logičke greške koja se zove beskonačni regres (regressus ad infinitum). To je izgledalo ovako: svaki član je imao obavezu da plaća $250 mesečno, koji su distribuirani tako da, na 12 nivoa iznad, korisnici u čijem se ’drvetu’ nalazi ovaj član, dobijaju deo profita. Medjutim, ta obaveza isplate je počinjala tek od trenutka kada je sam član, koji je trebalo da plati, počeo da dobija više od $250 mesečno od uplata drugih članova koji su ispod njega u piramidi. Neobična okolnost je da niko od preko 30 000 članova Fortune, kao i stotinu zaposlenih, nije primetio da je, u ovakvom sistemu, isplata nemoguća, jer se uvek čekala uplata nekog ispod, ko i sam čeka uplatu nekog ispod sebe da bi bio u obavezi da plati! Pa tako do u beskonačnost! Neverovatno je da je trebalo da se angažuje eksterni konsultant, koji je igrom slučaj bio doktor filozofije, da bi primetio ovu tragi-komičnu grešku.
Retko kada je nešto ovako glupo napravilo tolike pare, pošto je kompanija zadržavala jednokratnu uplatu od $250 koje je svaki član morao da plati, na ime ’administrativnih troškova’, odmah po pristupanju ovoj organizaciji. Nije pomoglo ni to što je pola ovih para zaista distribuirano unutar drveta, odozdo na gore, po principima Fibonačijevog niza, tako da su prvi članovi Fortune zaista zaradili neke jednokratne pare pa nisu sumnjali u buduća mesečna primanja jednom kada organizacija dovoljno naraste…
Kada je Avgustin Ogi Delgado, osnivač i CEO Fortune, Portorikanac koji je odrastao u delu Bronksa koji ima nekog djavola u imenu (i gde se većina njegovih preživelih prijatelja iz detinjstva bavila ovom ili onom vrstom kriminala), konačno shvatio da ova strukturalna greška zaista postoji, bilo je već kasno. Čitav marketing se zasnivao upravo na ovako interpretiranoj Fibonačijevoj strukturi, koja je trebalo ne samo da svima donese ’finansijsku samostalnost’ već je na kraju čitavog procesa, čak trebalo da promeni i samu ekonomsku osnovu čovečanstva. Ogi je voleo da to ilustruje pričom o eksperimentu sa 100 majmuna. Priča ide ovako: naučnici koji su proučavali majmune na Filipinskim ostrvima su im davali voće i povrće prethodno uvaljano u pesak. Zanimalo ih je kako funkcioniše proces učenja kod majmuna i kada će neki majmun shvatiti da može da opere voće pre nego što ga pojede. Na njihovo veliko iznenađene: kada je tačno 100 majmuna naučilo da pere bananu, krušku ili sladak krompir, svi majmuni, ne samo na tom ostrvu, već na svim Filipinskim ostrvima, su počeli rutinski da ih peru! Ovo je Ogiju bio ’dokaz’ da organizacija, kao Fortuna, ako dovoljno naraste do nivoa, koji je, u odnosu na čovečanstvo, identičan proporciji koju 100 majmuna čini u odnosu na sve majmune na Filipinima – može uticati na promenu čitavog ekonomskog modela na Zemaljskoj kugli.
Ogi je odmah imao viziju kako da reši ovaj ’problemčić’ koji je stvorila nemoguća distribucija. I ta vizija je bila krajnje ostvariva, pod dve pretpostavke. Prva je bila prilično realna i zahtevala je relativno rutinski posao: da se, na osnovu veličine članstva dogovore popusti na niz zanimljivih proizvoda koje bi onda članovi masovno kupovali online. Druga je bila krajnje nerealna: da pronadje takve softverske mađioničare, koji će mu odraditi, unutar 6 meseci, jedno 5-6 kapitalnih Internet software inovacija, omogućujući implementaciju prvog ikada online sistem za komercijalizaciju velikog broja najraznovrsnijih proizvoda i usluga, čijom bi se prodajom članovima Fortune generisao novac, koji bi onda omogućio da se aktivira obećana distribucija unutar drveta. Iako je ovo izgledalo krajnje nerealno, Ogiju se posrećilo da ipak pronadje takav softverski tim, doduše daleko od Antigve, u kišnom Amsterdamu, gde je proveo naredne mesece prateći razvoj softverske platforme kao i atraktivnog dizajna, dok je akviziciju proizvoda, koji će se prodavati online, ostavio izvesnoj Rebeki i njenom timu na Antigvi, koji su mu redovno slali fotografije izvanredne robe za koju su, navodno, napravili dogovore pod odličnim uslovima.
Ogi je u Australiju otišao preko Singapura. U Brizbejnu ga niko nije dočekao na aerodromu, a kreditna kartica mu je već bila blokirana. Nekako je stigao autobusom do Šeraton hotela u kome su se već bili okupili svi svetski ’lideri’ Fortune, koji su skupili i novac za pokrivanje troškova, koje je direktor hotela tražio unapred – dok Ogi ne reši taj ’mali nesporazum’ sa bankom na Antigvi. Ono što je na kraju ubilo Fortunu nije bila ni nemoguća distribucija, zasnovana na beskonačnom regresu, ni privremena blokada poslednjih para koje su imali na Antigvi, pa čak ni proces koji je protiv njih vodio FTC. Fortunu je ubila činjenica da spektakularni online sistem, koji je, nakon prezentacije, dobio stojeće ovacije stotine lidera Fortune, nije bio praćen proizvodima koji su ranije bili obećani. U trenutku prezentacije samo dva proizvoda su mogla da se prodaju: jedan je bio zaista dobar, veliki retrovizor, a drugi neko veoma skupo ćebe. Rebeka se pravdala da su ostali ugovori u poslednjem trenutku odloženi, zbog sudskog procesa protiv Fortune, ali zato nije propustila da iznajmi najveću miksetu koja se mogla pronaći u Australiji kako bi snimila nastup njene dece i njihovog benda, dovedenih iz Amerike i angažovanih za svirku na žurci nakon prezentacije.
S obzirom na to da se još uvek nije imalo šta prodavati, a da nije bilo novca ni za održavanje online sistema, zbog toga što je račun na Antigvi, uprkos svim ubedjivanjima, ostao blokiran, Ogi je ubrzo pobegao u Beliz, gde mu se izgubio svaki trag, čime je Fortuna Alliance i zvanično prestala da postoji.
Ogi je, tokom svog boravka u Evropi, posetio i Beograd na par dana i iznenadio se činjenicom da ništa nikome nije mogao da proda, a da su svi pokušali da nešto prodaju njemu.
- „Vi Balkanci ste pametniji od prosečnih Amerikanaca…“, konstatovao je u razgovoru sa Draganom Maleševićem Tapijem, koji je i sam probao da mu proda neke slike
- „To je zato što ti još nisi upoznao prosečne Balkance“, odgovorio mu je Tapi kao iz topa.
…i obećao popust na grafiku Nikole Tesle, čije te oči prate u kom god pravcu da kreneš.
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|