Funkcije istine
Razgovori sa Rortijem o sociologiji epistemologije
Ričarda Rortija sam upoznao 1986. godine, u Šarlotsvilu, gde se preselio nakon dobijanja prestižne Mek Arturove nagrade za knjigu Filozofija i ogledalo prirode. Na preporuku Mihajla Markovića i Dika Bernštajna, koji su ga dobro poznavali, Rorti je pristao da mi omogući da provedem šest meseci na univerzitetu u Šarlotsvilu, kako bih ga upoznao i bolje razumeo njegove stavove u vezi sa hermeneutikom - što je bila moja glavna tema u to vreme, a takodje i tema kojom se Rorti, na odredjeni način, bavio u svojoj čuvenoj knjizi. Tek sam kasnije saznao da je Mihajlo, onako ’balkanski’, debelo preterao u pohvalama, promovišući me kao „najboljeg jugoslovenskog poznavaoca hermeneutike“, što, kao prvo, u to vreme, verovatno nije bilo tačno, a i da jeste, nije bilo teško, pošto se kod nas malo ko zaista bavio hermeneutikom, u filozofskom okruženju odredjenom sukobom marksista i analitičara (ako se izuzme par izuzetaka, kao što je Slavoj Žižek). Rortiju je tema hermeneutike bila veoma važna jer se pitao da li uopšte više treba da se pozicionira kao filozof hermeneutičke orjentacije, pošto je sve češće nailazio na protivrečnosti izmedju hermeneutike i njegovih neo-pragmatističkih stavova. A taj semestar je već bio očistio od skoro svih obaveza na fakultetu, da bi pripremio tri važna predavanja, koja je u februaru 1986. održao u Londonu, i da bi te tekstove sredio za buduću knjigu, koja je kasnije objavljena pod nazivom Contingency, Irony and Solidarity.
Tako sam došao u jedinstvenu situaciju da Rorti praktično bude „samo moj“, ako se izuzme seansa koju je jednom nedeljno imao sa tri postdiplomca, sa kojima je diskutovao odnos neo-pragmatizma prema Dejvidsonu i Patnamu. Rorti mi je odmah dao do znanja da, u prvih mesec ipo dana, od mene očekuje da čitam njegove skice za buduća predavanja i da mu pomognem diskutujući jedan-na-jedan odredjene teme koje tek namerava da obradi. Za uzvrat, obećao mi je da ćemo se, po završetku njegovih ’Nortklif’ predavanja u Londonu, tokom tih dva puta po dva sata nedeljno koje smo provodili u njegovom kabinetu, posvetiti diskutovanju tema koje mene zanimaju.
Teško je objasniti koliko je ovo bilo jedno izuzetno iskustvo. Pratiti proces razmišljanja i pisanja jednog od najvećih filozofa druge polovine dvadesetog veka i to upravo u trenutku kada je završavao svoje, možda i ponajbolje tekstove: „The Contingency of Language“ i „The Contingency of Selfhood“, predstavlja iskustvo kakvo većina ljudi u mojoj profesiji jednostavno nema prilike da doživi. Naravno, ne bih da preuveličavam svoj doprinos konačnom izgledu tih tekstova. Više sam služio kao džak bokseru, za glasno preslišavanje, nego što sam nešto pametno dodao misaonom sklopu ovih tekstova. Možda je i osnovni doprinos bio u tome što sam ga ohrabrio u odluci da prestane da koristi hermeneutičke reference, smatrajući da više zbunjuju nego što doprinose razumevanju njegove pozicije. I što sam mu obratio pažnju na odredjenu evropsku literaturu, relevantnu za njegovu temu, koju ranije nije imao prilike da čita.
Prava diskusija sa Rortijem je započela, medjutim, tek po njegovom povratku iz Londona. Mene je uvek zbunjivala provalija izmedju, sa jedne strane, njegove principijelne kritike ’realističke’ epistemologije, zasnovane na korespodencijskoj teoriji istine, kao diskursa koji je doprineo isključivosti i autoritarnosti Moderne i, s druge, odsustva svakog pokušaja analize konkretnih primera ovakvog autoritarnog uticaja na kulturu i društvo. Činilo mi se da je njegova pozicija odlična platforma za jednu vrstu sociološkog istraživanja, koje u principu nema nikakve veze sa raspravom o tome da li su argumenti realističke epistemologije validni ili nisu. Čak i kada bi se ispostavilo da je realistička epistemologija teorijski ispravna, to ne bi umanjilo njen mogući autoritarni uticaj na kulturu. I slično, čak i kada bi se utvrdilo da su argumenti realističke epistemologije ništavni, taj zaključak ne bi ni povećao ni smanjio pozitivan ili štetan uticaj na kulturu. Jednostavno, radi se o dva različita nivoa analize i kritike od kojih prvi može da se nazove ’imanentnim’ a drugi ’transcendentnim’. Prvi i sam pripada diskursu epistemologije gde se zalaže za pragmatistički pristup koji odbija da koristi pojmove ’istine’ i ’saznanja’ smatrajući da postoje samo različita ’verovanja’, koja nam, iz jednog ili drugog razloga, deluju manje ili više uverljivo. Pošto verifikacija istinitosti pojedinačnog verovanja nije moguća, u šta su se uverili i sami pozitivisti koji su pokušali da zasnuju filozofiju na takvoj realističkoj epistemologiji, onda to onemogućuje i da se bilo koje verovanje ikada legitimno proglasi za ’istinito saznanje’.
Ova ’imanentna kritika’, medjutim, nije ono što je učinilo Rortijev neopragmatizam subverzivnim. Privlačnost Filozofije i ogledala prirode sastojala se pre svega u jednoj ’transcendentnoj’ kritika, koja polazi iz horizonta koji ne pripada samoj epistemologiji, iz čije perspektive se moglo pokazati da pojmovi ’istine’ i ’saznanja’ unose u kulturu normativni zahtev za vrednovanjem verovanja, nužno kreirajući platformu za privilegovanje jednih verovanja na račun drugih, koja se onda ili potcenjuju ili čak zabranjuju unutar jedne zajednice. Time epistemologija odjednom postaje osnova represivnog diskursa Moderne, nešto što treba napustiti i što je već u velikoj meri zaista i napušteno u postmodernim zajednicama na Zapadu.
Meni je ova teza bila veoma privlačna, ali mi je smetala činjenica da ni jedna jedina studija nije napravljena koja bi jasno pokazivala ovakvu funkciju epistemologije demonstrirajući mehanizme putem kojih se epistemološke predrasude zaista ugradjuju u represivne institucije sistema. Ja sam želeo da ’poguram’ Rortijev neopragmatizam u pravcu kritičke teorije društva, smatrajući da ima smisla detaljnije istraživati društvene funkcije istine i na tom istraživanju zasnovati jednu kompletno novu disciplinu, koju sam nazvao „sociologijom epistemologije“. Kao primer, pominjao sam funkcije istine u socijalizmu, konkretno u bivšoj Jugoslaviji, gde se ovakav represivni i manipulativni uticaj realističke epistemologije mogao videti na različitim nivoima, kao deo pravnog sistema, opšteg obrazovanja, političke ideologije, ali i svakodnevnih odnosa u društvu.
Koliko god da mu je ovo bilo logično i interesantno kao konsekvenca njegove sopstvene pozicije, Rorti se svojski potrudio da potrebu sa ovakvom disciplinom prostorno ograniči na neliberalne zajednice, a vremenski na period koji se završio početkom sedamdesetih godina 20. veka. Po njegovom mišljenju, u postmodernim liberalnim demokratskim zajednicama na Zapadu takav uticaj realistične epistemologije na kulturu je dramatično minimalizovan. Drugim rečima, kada su Zapadna društva u pitanju, nema više potrebe za sociologijom epistemologije, već samo sa socijalnom istorijom epistemologije, pošto je fenomen, koji bi se proučavao, već prestao da ima konstitutivni uticaj na kulturu. S druge strane, shvatao je da u socijalističkim društvima takav uticaj verovatno i dalje postoji, što zaista opravdava disciplinu koja bi se mogla nazvati sociologijom epistemologije. Rortiju se ova distinkcija toliko dopala da me je čak naterao da održim predavanje njegovim post-diplomcima na temu ’Istina u socijalizmu’, ohrabrujući me i da napišem tekst na tu temu i pošaljem mu da uvrsti u zbornik koji su tada pripremali kao reprezentativni pregled različitih recepcija njegovog neo-pragmatizma.
Meni se, medjutim, ovakvo ograničenje važenja sociološkog proučavanja epistemologije uopšte nije dopalo, što je i jedan od razloga zbog kojih nikada nisam ni napisao taj tekst. Proglašavanje liberalnog kapitalizma za postmoderno društvo oslobodjeno kulturne represije činilo mi se prilično naivnim i slepim za oblike manipulacije kojima se na Zapadu zamenjuje direktna represija. Zbog toga sam se trudio da pronadjem primere kojima bih Rortija mogao da uverim u suprotno, što uopšte nije bilo lako, pošto je on sve te primere doživljavao kao izuzetke, koji ne dovode u pitanje principijelnu liberalnost i otvorenost postmoderne kulture Zapada. Ovu diskusiju smo nastavili deset godina kasnije, kada je Rorti, pred sam kraj života, proveo godinu dana u Amsterdamu, gde sam se i ja preselio 1991. godine.
Rorty je preminuo 8. juna 2007. godine. Bio je blag, duhovit, skroman, široko obrazovan i izuzetno inteligentan čovek. Njegovi roditelji su bili prvo komunisti pa trockisti, tridesetih godina u Njujorku. Kao što je i sam jednom napisao: „Odrastao sam znajući da su svi pristojni ljudi ako ne trockisti, onda barem socijalisti… kada sam napunio 12 godina, već sam znao da biti čovek znači boriti se protiv socijalne nepravde“. Što nam govori da Rortijev liberalizam ne treba doživljavati kao odbrambeni mehanizam čoveka koji je odgojen u kapitalističkom duhu. On je, naprotiv, rezultat verovanja da je nivo tolerancije i poštovanja raznovrsnosti koji je, uz velike turbulencije, i uz ogroman doprinos levice, ostvaren na Zapadu, strašno teško održati, a još teže povećati, zbog čega je potrebno učinite sve što je moguće da se takav postmoderni kulturni prostor sačuva od izazova sa kojima neće prestati da se suočava ni danas ni u budućnosti.
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|