GLAS KAO INSTRUMENT ISTINE

Džini Li i jazz avangarda

Osamdesetih godina, mnogo pre vremena YouTube-a, jazz entuzijasti u Beogradu su nesebično jedni drugima kopirali kasete sa muzikom koja je bila nedovoljno popularna da bi se mogla čuti na radiju, a čiji su izvor bile retke ploče, donošene kao relikti iz Njujorka ili Londona. Tako mi je Vili Jacko, akademski slikar, saksofonista i lokalni banovobrdski jazz guru, poklonio kasetu sa Arči Šepovim albumom Blasé, iz 1969. godine, gde sam se prvi put sreo sa vokalnim fenomenom koji se zvao Džini Li.

Džini Li i jazz avangarda

Na tom fascinantnom albumu nalazila se i, do danas meni jedna od najomiljenijih, verzija Elingtonove kultne kompozicije Sophisticated Lady.

Ako je iko zaista bio ‘sophisticated lady’ onda je to bila Džini Li. Žena sa glasom i tehnikom pevanja u rangu najvećih diva jazz muzike, koja je beskompromisno sledila svoja umetnička i politička opredeljenja, po cenu anonimnosti i propuštanja prilike da postane istinska muzička zvezda, iako nikada nije prestala da sjaji za one koji su je znali i koji su imali prilike da prate njen celokupni umetnički razvoj. U tu grupu spadaju i takva imena kao što su Džon Kejdž, pomenuti Arči Šep, Mel Voldron, San Ra, Endru Siril, Čik Koria i mnogi drugi.

Tokom svoje karijere, u Americi i Evropi, Džini Li je bila ne samo vokalni umetnik, već i koreograf, zvukovni poeta, kao i muzički pedagog. Studirala je dečju psihologiju, ples i literaturu i, već tokom studija, napravila koreografije za čitav niz jazz i klasičnih dela, od Baha do Šenberga. Muzički, najviše je bila pod uticajem američke jazz pevačice, autora i aktiviste za ljudska prava, Ebi Linkoln. Zbog toga su je neki i prozvali “mala Ebi”.

Ebi Linkoln, na sceni, 1959. godine

Taj nadimak nipošto nije bio adekvatan. Ne samo zbog toga što je Džini vrlo brzo zakoračila u pravcu koji je daleko prevazilazio okvire onoga čime se Ebi Linkol bavila, već i zbog činjenice da su njen glas i tehnika pevanja vrlo brzo evoluirali u nešto sasvim jedinstveno i autentično.

Možda je najveća sličnost sa Ebi Linkoln u činjenici da se, već u ranoj fazi svoje karijere, Džini opredelila da svoj glas koristi kao instrument istine, a ne zabave. Nju će, medjutim, taj put voditi od jazz-a ka avangardnim glasovnim performansima i nazad, u periodu tokom koga se aktivno suprotstavljala tada uobičajenom pozicioniranju crnih jazz muzičara kao “dobrih Amerikanaca”, promovišući diskurs pobunjenih građana sa autentičnim ‘afričkim korenima’, koji su joj predstavljali inspiraciju tokom čitave karijere.

1961. godine, nakon diplomiranja, snimila je svoj prvi album, sa klaviristom Ren Blejkom, pod nazivom “Najnoviji zvuk u kraju” (“The Newest sound around”), koji je prošao krajnje nezapaženo u Americi, iako je privukao veliku pažnju u, eksperimentima sklonijoj, Evropi. Ren i Džini su, na tom albumu, uz nekoliko originalnih pesama, ponudili i interpretaciju nekih poznatih jazz standarda, harmonski obogaćenih a pritom prilično ‘očišćenih’ od svinga.

Iako je sa Renom imala veoma uspešnu turneju po Evropi, muzički se rastaju po povratku, pošto je lični razvoj odveo u mnogo eksperimentalnije vode. Izmedju 1962. i 1967, godine aktivno se bavila neverbalnom zvučnom poezijom, eksperimentišući sa glasom kao prenosiocem neverbalne istine, koju je doživljavala ne samo kao najčistiji medijum prenošenja emocija, već i kao ‘kod’, koji započinje proces intuitivnog prosvetljenja u glavama slušaoca. U “new age” ambijentu San Franciska i okoline, ova poruka je dobro odzvanjala u ušima brojnih avangardnih umetnika, kritičkih intelektualaca, psiho-terapeuta koji su eksperimentisali sa LSD-jem, pa čak i medijuma koji su nastojali da kanališu poruke ‘kosmičkih entiteta’. Učestvovala je u brojnim performansima interdisciplinarne ‘Fluxus’ grupe umetnika, koja je, izmedju ostalog, uticala i na brojne Američke moderne kompozitore, uključujući i Džona Kejdža, koji je upravo Džini poverio ulogu ‘afričkog glasa’ u svojoj kompoziciji Apartment House 1776, koju su, 1976. godine, izvodili veliki orkestri Bostona, Čikaga, Klivlenda, Los Anđelesa, Njujorka i Filadelfije.

Džini se 1967. vraća jazz-u, nakon udaje za nemačkog eksperimentalnog jazz muzičara Gintera Hempela, sa kojim je godinama pomerala granice jazz izraza. Po sopstvenom priznanju, uz Gintera je konačno pronašla slobodu, ali i stimulaciju koja joj je bila potrebna, kao umetniku, ali i kao osobi. Moglo bi se reći da su Ginter i Džini gurali jedno drugo napred, iako ostaje nepobitna činjenica da je, u smislu karijere, to više koristilo njemu, nego njoj. Ne samo da je, u zajedničkom bendu, Ginter doživljavan kao autor a Džini kao pratnja, već je i u svakodnevnom životu, naročito nakon dolaska dece na svet, Džini bila ta koja je morala da se mnogo više posveti prozaičnim dnevnim obavezama.

Tih godina, Džini takodje snima zajedno sa Arči Šepom, Endru Siril, Čik Koriom, Karlom Blej kao i drugim mnogo priznatijim autorima, pa već zbog toga dobija pažnju i priznanje na koje, iskreno govoreći, i nije bila navikla.

Osamdesetih i devedesetih godina, napravila je neka od svojih remekt dela, koja su ‘slušljivija’ od onoga čime se bavila tokom ‘eksperimentalne faze’. 1990, ponovo nastupa sa Ren Blejkom, sa kojim snima i novi album, pod nazivom “Zakoračio si izvan oblaka” (“You stepped out of the cloud”). Tu se može naći i fantastična interpretacija jazz standarda “Alone Together” kao i poznate bosanove ‘Corcovado’. Čitav album predstavlja, u neku ruku, ‘dežavi’, pošto Ren i Džini očigledno nastavljaju sa istim pristupom, koji je bio karakterističan i za njihov prvi album iz 1961. godine. Verovatno su procenili da se vreme promenilo i da je svet spremniji za stil svirke koji su pokušali da promovišu trideset godina ranije. Iako je komercijalni uspeh ponovo izostao, album je izazvao veliku pažnju medju samim jazz muzičarima.

To joj je i donelo angažman sa poznatim pijanistom Mel Voldronom, sa kojim, takodje u duetu, snima album “After Hours”, o kome je Skot Janov, za All Music izjavio sledeće: “Voldrovova klavirska pratnja je krajnje ritmična i repetativna na veoma kreativan način. Ali, ono što ovaj album zaista čini posebnim je opčinjavajući, ekspresivni glas Džini Li, koji slušaocu neminovno zauvek ostaje u sećanju.”

Ovaj utisak: da Džini Li jednostavno “pojede” sve velike muzičare sa kojima je nastupala, postojao je od početka njene karijere. Pretencioznost naslova prvog albuma “Najnoviji zvuk u kraju” opravdavala je činjenica da je zaista bio u pitanju najnoviji zvuk u kraju – činjenica koju niko nikada nije ni pokušao da ospori. Odsustvo komercijalnog uspeha i popularnosti nije smanjilo veliko poštovanje koje su drugi jazz muzičari imali prema ovom projektu, a naročito prema lakoći i upečatljivosti vokalnog izraza. Uostalom, čak je i Arči Shep, sigurno jedan od najvećih jazz muzičara druge polovine 20. veka, izjavljivao da ponekad nije znao kako da podjednako kreativno odgovori na neverovatna ekspresivna rešenja koja je Džini pronalazila tokom njihove saradnje na albumu Blasé. Arči je malo kada do te mere dozvoljavao nekom drugom muzičaru da bude ravnopravni ko-autor, koliko je to dozvolio Džini Li, koja na tom albumu nije samo vokal, već i kompozitor, kao i tekstopisac.

Džini Li i Arči Shep, 1969. godine

Danas je Džini Li teško pronaći u nekoj pisanoj istoriji jazz-a, iako je nesumnjivo dala značajan doprinos toj istoriji. Njeno ime se ne pojavljuje ni u istorijama američke avangardne umetnosti 60-tih godina, iako je nezaobilazni deo te istorije. Nije lako pronaći ni njene zvučne poeme, iako je sasvim sigurno jedan od pionira ovog žanra. Malo ko je pominje u kontekstu borbe za ljudska prava sezdesetih godina, mada je bila aktivni učesnik ovog pokreta. Da li je to zbog toga što je bila po malo u svemu, a ni u čemu potpuno i do kraja, ili je razlog jedna suštinska nekomercijalnost njenog umetničkog pristupa, teško je reći. U svakom slučaju, odsustvo priznanja je u potpunom neskladu sa veličinom talenta i snagom izraza, kao i sa umetničkom i ličnom autentičnošću kojom je plenila.

Deceniju nakon što je rak grla odneo Saru Von, odneo je i Džini Li, s tom razlikom što će prva, s pravom, ostati upamćena kao možda i najveći jazz vokalista svih vremena, dok će drugu, neopravdano, pamtiti samo retki ezoterici. Ali, Džini se sa tim unapred pomirila. Put istine retko kad vodi ka popularnosti. U suprotnom, svi bi mogli da kažu da znaju šta je istina…

Autor: Slobodan Simović