GLUVO DOBA

Ima li istine u verovanju da zlo rađa zlo a dobro delo uvećava dobrotu

Ponoć je prošla, možda je bilo oko dva sata. Ljubivoje Avramović, šumarski inženjer iz Bariča je spavao iako je svetlo u sobi bilo upaljeno. Tako se najslađe zaspi: kada se knjiga ili novine ispuste iz ruke.

Probudilo ga je kucanje na prozoru. Kroz staklo je ugledao siluetu nepoznatog čoveka. Ljubivoje se namah sasvim razbudio jer mu je srce počelo jako da lupa a kroz glavu mu proletale razne pomisli. Najpre, da je to možda neki razbojnik jer je godinama o njima čitao po novinama. Ili lopov? Ili neka propalica, ili pijanac, ili... Otvoriti ili ne otvoriti? Nije bio siguran šta mu valja činiti, pa je nevoljno otvorio vrata i izašao u dvorište, kao da mu je to telo samo učinilo ne osvrćući se na kolebanje u glavi.

Svetlo

Nepoznati se odmah počeo da se izvinjava, te je Ljubivoju laknulo. Razbojnike ne krasi učtivost.

- Oprostite, gospodine – nastavio je ovaj – u velikoj sam nevolji. Idem iz Valjeva sa ženom i decom, pošli smo u Mađarsku, ali mi se probušila guma. Tek sada sam utvrdio da mi je i rezervna neispravna. Svuda je mrak, a kod vas, vidim, gori svetlo...

Ljubivoja nije napuštala opreznost. Nikad se ne zna šta se može kriti iza prividno bezazlene priče. Danas su ljudi na sve spremni a pošten čovek očas nagrajiše.

- Da − rekao je uzdržano ne smanjujići bezbedno rastojanje. − Gori svetlo, nije da ne gori...

- Ima li ovde negde neki vulaknizer, pomagajte ako Boga znate.

- Ima vulkanizera, nije da nema, ali niko ne radi u dva posle ponoći − rekao je Ljubivoje osećajući da ipak nema razloga za brigu jer je i po glasu i opštem utisku bio sve uvereniji da noćni posetilac nije opasan.

A i setio se nečega što mu se desilo decembra prošle godine, kada je sa kumom kolima pošao u vikendicu s namerom da tamo provedu dva dana uživajući u zimskoj idili. Zaglavili su se negde u Šiljakovcu, pa se nije moglo ni napred ni nazad. Gume na kolima su bile ćelave, nisu imali ni lance za točkove, ni sajlu, ni baterijsku lampu... Padao je sneg a posle dva-tri sata počela je da se spušta noć i steže mraz. Kuće pored puta bile su puste. Gotovo ispred svake na kapijama je pisalo: Na prodaju. Samo negde u daljini gorelo je jedno svetlo ka kojem su se napokon uputili. Ako ništa drugo, da zamole da tu prenoće, jer nisu imali dovoljno goriva da dočekaju jutro u kolima a da se ne smrznu.

Kada su tamo stigli, zatekli su čoveka kojem su ispričali šta im se dogodilo i najpre zamolili da telefoniraju iako nisu znali tačno kome i zbog čega jer su znali da im niko pomoći ne može. Kada bi ko i došao kolima po njih, i sam bi ostao u rupi jer se put zaledio i postao gladak kao staklo.

Čovek im je rekao da nema telefon, ali – ima lance!

Ljubivoja i njegovog kuma sunce je ogrejalo.

- Daj, prijatelju, samo da se iščupamo!

I čovek je otišao u šupu i našao dva lanca od kojih je jedan bio za omanji kamion, drugi za jugo, a oni su vozili golfa. Ipak, pokušali su da ih postave na točkove. Zapravo taj nepoznati čovek je po mrazu, bez rukavica, nameštao ledne lance oko dva sata, jer su spadali pri svakom pokušaju da se popnu uz uzbrdicu.

Bilo je oko devet sati noću kada su se uz grdne peripetije i pomoć još jednog meštanina iskobeljali i na rastanku saznali da je dobrotvor izbeglica sa Kosova koji u Šiljakovcu živi tek godinu dana i zove se Mlađan Ilić.

Od tada je prošlo oko pola godine a Ljubivoje je stalno smišljao kako da se oduži.

Ove noći, kada se pred njegovom kućom pojavio čovek u nevolji, Ljubivoje je osetio da mu ga je poslala sudbina da vrati dug.

Obukao se, pa su probušene gume stavili u Ljubivojeva kola i otišli vulkanizeru koji je bio Ljubivojev drug još iz osnovne škole. Probudio ga je rekavši da mu je ovaj mnogo dobar prijatelj, inače ne bi dolazio u ovo doba, pa da učini šta može.

Vulkanizer je otišao u radionicu i doneo dva kompletna, nova točka, a neispravne uzeo da okrpi, pa kada se prijatelj vrati iz Mađarske, da uzme svoje a vrati ove.

Pun sreće, Valjevac je zahvaljivao do neba, nudio novac, ali majstor nije hteo da primi budući da je reč o prijatelju njegovog školskog druga.

I tako je onaj čovek sa ženom i decom nastavio put prethodno obećavši da će doći u petak po svoje gume, a ove će vratiti. To je trebalo da bude upravo prošli petak.

Otišao je a da Ljubivoje nije znao ni kako se čovek zove, niti bi ga mogao poznati kada bi ga sreo na ulici jer su uglavnom bili u mraku.

Kada je sledećih dana pričao raznim ljudima o ovom događaju, svi su vrteli neodlučno glavama. Lepo je što si pomogao čoveku, ali... Ko zna da li će doći. U današnje vreme nikom ne treba verovati.

Ljubivoje se nije kajao. Ako i ne dođe, ja ću platiti gume i neće mi biti žao. Tako ću se odužiti onom iz Šiljakovca.

Ipak, nije mu baš bilo svejedno da li će nepoznati održati reč ili neće. Ne zbog vrednosti guma, odnosno novca kojim će morati da ih nadoknadi, već zbog vere u ljude, verovanja da se dobro vraća dobrim, da ni loš čovek ne bi mogao zaboraviti dobročinstvo.

I dođe taj petak, onaj koji je bio pre neki dan.

Ljubivoje nije mrdao iz kuće, da se ne desi da ovaj dođe a da tu nikog ne bude. Svaki čas se navirivao kroz prozor, izlazio u dvorište i gledao na put kojim su u oba pravca hujala vozila ali nijedno nije skretalo ka njemu.

Šta mislite, da li je došao?

Dok pogađate, Ljubivoje je još jednom pretrasao po glavi svoja uverenja. Otprilike ovako: Zlo rađa zlo, a dobro – dobro. Kad čovek učini dobro delo, ono se množi. Ne može biti da su, kako se priča, danas ljudi samo pokvareni, bezdušni, sebični i samo gledaju kako će jedan drugoga prevariti. Istina, novine su pune zločina, pohara, bezdušnih postupaka... Na prste se mogu izbrojati vesti o plemenitim delima. A i tada se iza njih krije neki interes. Ako ništa drugo, otkup greha.

Mora da plemenitih dela ima mnogo (običnih, sitnih, ali baš zato važnih jer se uz njih svi osećaju lepše), samo ne nalaze mesta u javnosti, zatrpana su zlom. Kao da ljudi više vole da čitaju o strahotama, tragedijama, ubistvima, krađama, nego o ... Kao da je ovo doba gluvo za dobrotu, ili je zaista nema?

Opet pogleda kroz prozor, vozila prolaze tamo-ovamo, nijedno da zastane i skrene...

Šta mislite, da li je došao?

Došao je.

Foto: Dijana Omec

Autor: Slobodan Stojićević