GRADOVI BUDUĆNOSTI

Pogled u prošlost

Beograd je posle Prvog svetskog rata postao prestonica jedne znatno veće države od predratne Srbije i u skladu sa tim težnja njegovih stanovnika, a pre svega predstavnika narastajuće srednje klase, ka modernizaciji i prihvatanju evropskih i svetskih standarda života bivala je sve izraženija. Beograd je ubrzano ugrađivao modele ponašanja evropskih i svetskih metropola u svoju kulturnu ponudu.

Istoričar Jovana Babović pokazala je na više primera da se u Beogradu javila grupa sposobnih preduzetnika koji su, uz podršku mladih i ambicioznih predstavnika avangardne kulture, imali značajnu ulogu u uvođenju različitih oblika zabave koja je krasila zapadne prestonice: noćnih klubova, džez muzike, bioskopa, ilustrovanih časopisa, a nešto kasnije radija, strip časopisa i slično.

Vizija budućnosti je tih ranih dvadesetih godina prošlog veka, za brojne predstavnike mlade generacije koja tek što je preživela užase rata i dočepala se prilike da u jednoj novoj, većoj državi pokuša da ostvari svoje snove, bila uglavnom svetla.

U domaćim ilustrovanim časopisima najčešće su to vizije budućnosti prenete iz strane štampe. Posebno su popularne bile vizije Njujorka budućnosti američkog arhitekte Hjua Ferisa iz dvadesetih godina prošlog veka, 1929. godine sakupljene u knjizi Metropola budućnosti

Hju Feris u studiju

Međutim, njegove vizije Njujorka nalazimo kod nas u Ilustrovanom listu iz 1926. godine, a pojedine crteže i u Zabavniku Ilustrovanog lista iz te iste godine.

Evo i jedne vizije grada budućnosti, takođe iz Ilustrovanog lista, ali koji prenosi neimenovani engleski original:

Mnogi drugi domaći časopisi daju vizije gradova budućnosti uz prigodne tekstove. Evo jednog iz 1935. godine: „Otuda nisu preterani, pa ma kako fantastično izgledali, svi planovi koji govore o izgledu naših domova u budućnosti. Nije reč samo o krajnjem mehaniziranju unutrašnjosti našeg stana, gde će po planovima, koji se mogu videti na izložbama, električna energije obavljati masu poslova koje su dosada otpravljale ljudske, bolje ženske, ruke. Anatol Frans sanja o propati gradova, koja će doći zahvaljujući vazdušnom saobraćaju. Po njemu, čovek će napraviti vilu tamo gde mu se svidi, pa će časkom odleteti tamo gde ga vuku dužnosti i poslovi.“ Sjajna ilustracija je vrlo domaća, jer ju je potpisao izvesni LIN, koji mi i dalje izmiče identifikaciji…

Kako vreme prolazi, tonovi u štampi postaju sve manje optimistični: „Svetski rat je pokazao da naši današnji gradovi, i najveći među njima, pa ma kako daleko bili od granice, mogu biti pretvoreni u pustoš, ako se pojavi jedna neprijateljska eskadrila. Stanovništvo može biti ugušeno otrovnim gasovima i usred noći. Otuda se danas u mnogim kućama, u velikim gradovima projektuju naročiti sigurni zakloni za slučaj vazdušnog napada u vreme rata. Ta velika opasnost od budućih ratova sugerisala je naučnicima ideju da projektuju čitava naselja u utrobi zemlje. Naravno planovi ove vrste bili bi skopčani sa mnogo teškoća. Ako hoćemo da smestimo sve stanare jednog oblakodera u odgovarajuću kuću pod zemljom moraćemo da stvorimo isti broj spratova u zemlji. Najteži problem kad su pitanju ove građevine jeste problem osvetljenja. Otuda oni predlažu da se nad zemljom konstruiše veliko dvostruko ogledalo koje bi primalo i reflektovalo sunčane zrake u dubini kroz naročiti svetlarnik. Isto tako bi bila omogućena i ventilacija, koja bi stalno obnavljala vazduh u ovim grandioznim zemunicama.“

„U stanove bi se silazilo naročitim liftom, koji ima tu osobinu da ne propušta otrovne gasove. U slučaju ratne opasnosti ogledalo bi se zatvorilo, stanovništvo bi se snabdelo kiseonikom, i kad prođe dejstvo otrovnih gasova opet bi stanovništvo živelo normalno.“

Ni naš najdugovečniji ilustrovani časopis Politikin zabavnik nije ostao imun na modu prikazivanja gradova budućnosti. S obzirom na to da je tekst iz 1940. godine, potpuno je posvećen mogućnosti zaštite gradova od budućeg rata.

Autor teksta kaže sledeće: „Nesumnjivo je tačno da dobra podzemna skloništa pružaju relativno mnogo veću sigurnost onima koji se sklone u njih, nego li onima koji ostanu napolju izloženi parčadima bombi i mogućnosti da budu pokošeni vatrom mitraljeza neprijateljskih aviona.“

Jedna od mogućnosti je da se sagrade čitavi podzemni gradovi zaštićeni betonskom pločom od nekoliko desetina metara, ali tu je uvek prisutan problem sa otrovnim gasovima. Zato autor vidi kao alternativu da se izgrade visoke kule bez prozora, čiji bi vrhovi bili pokretne kupole sa protivavionskim topovima. Eventualne bombe koje bi bale odbile bi se od njihove debele, okrugle zidove i pale dole gde bi napravile manju štetu.

Arhitekta koji je stvorio gore prikazan nacrt grada predvideo je da bu u tim ogromnim minaretima bili smešteni bioskopi, bolnice, škole i sve ono što čini svakodnevni život čoveka. Otrovni gasovi bi mogli da rašire svoj smrtonosni pokrov po površini zemlje, ali ne bi mogli da prodru u hermetički zatvorenu unutrašnjost grada, niti bi mogli da dopru do stanovnika koji bi bilu u bezbednosti u visokim kulama. Između pojedinih kula vodili bi debeli betonski putevi koji bi išli visoko iznad zemlje. Drugi drumovi, železnica i teški kamioni prolazili bi kroz mrežu tunela ispod zemlje.

Naravno, jedan pregled gradova budućnosti između dva rata, iako vremenski neusklađen mora biti završen jednim manje viđenim prizorom iz Metropolisa Frica Langa, pa šta košta da košta:

Autor teksta: Miodrag Milovanović