Hegel za početnike

Totalitet po sebi i za sebe, uključujući i mene i tebe

Hegel jednostavno nije za početnike. Tom konstatacijom završavam ovaj tekst. Sad je pitanje kako da ga počnem?

Georg Wilhelm Friedrich Hegel 1770 - 1831

Po Hegelu, početak već sadrži sve u sebi, koliko god da to na samom početku još uvek nije očigledno. Zato sam i započeo zaključkom. Jer nema mnogo razlike izmedju početka i kraja, osim što je na kraju eksplicitno jasno šta je sadržaj početka. Hegela je malo interesovao pojavni svet. Nije bio od onih koji počnu razgovor o vremenskoj prognozi, a završe, uz kafu, komentarišući, na primer, kako se neko obukao za večeru. Njega je zanimao isključivo totalitet, dakle, sveukupnost. Neko bi rekao suština, što bi bilo netačno, jer je suština samo jedan od nekoliko nedovoljno obuhvatnih pojavnih oblika totaliteta. I to ne onaj koji nam se nameće na samom početku (po Hegelu, na početku, totalitet se razotkriva kao ’biće’).

Hegel je Napoleona nazvao „Svetskim duhom na konjskim leđima“

Za Hegela, istina je celina i, kao takva, ne može da se izrazi pojedinačnim stavovima. Ni na početku, ni na kraju. Stav u formi suda je jednostavno neadekvatan za izražavanje ’spekulativne istine’, istine o totalitetu. U svakodnevnom  govoru, mi formiramo stavove tako što kažemo da subjekat stava JESTE predikat. Reč ’JE’ uspostavlja neki identitet. Ali, kada kažemo: „lišće je zeleno“ mi ne mislimo stvarno da je pojam ’lista’ identičan pojmu ’zelenog’. Mi samo opisujemo pojavu lišća, koje vidimo ispred sebe. Ovo je sintetički stav koji podrazumeva da je lišće još mnogo šta drugo, a ne samo zeleno: ono je i veliko, trouglasto, meko, lepljivo, rapavo i ko zna šta sve ne. Naši sintetički stavovi su, dakle, adekvatni za naše pojavno iskustvo, iskustvo konkretnih pojedinačnih stvari, koje povezujemo predikatima. Ali nisu adekvatni za opis totaliteta, u kome sve već mora da se sastoji. Jer, da bi opisao totalitet, predikat bi morao da ga potpuno obuhvati, što je očigledno nemoguće u formi sintetičkih stavova. A analitički stavovi mogu samo da uspostave identitet („A je A“) koji nam ne pomaže mnogo u stvarnom razumevanju totaliteta. S druge strane, jezik, zasnovan na stavovima, je jedini način na koji filozofski možemo da se izrazimo. Da li to onda znači da je filozofsko mišljenje - mišljenje o totalitetu - nemoguće, kao što je to Kant već onomad zaključio u Kritici čistog uma?

Jedan od načina da se objasni Hegelov odnos prema Kantu…

Hegelov odgovor na ovo pitanje je negativan. Ono što nam treba, da bi pričali o totalitetu, jeste da uvek nakon jednog stava kojim se totalitet definiše, izrazimo drugim stavom sve ono o totalitetu što nam je promaklo ovakvom inicijalnom definicijom. A najbolji način da to uradimo jeste kroz negaciju prvog stava koja pokazuje da se stav ustvari svodi na svoju suprotnost. Recimo, ako kažemo da je totalitet biće, mi možemo da pokažemo da je, ovakvim opisom, totalitet predstavljen samo kao neka prazna ukupnost, bez konkretnih odredbi. Utoliko se biće ispostavlja kao ništa. Ništa tako postaje ujedno istina i negacija bića, koja i sama mora da se koriguje negacijom negacije, spajajući biće i ništa u novi pojam koji adekvatnije opisuje totalitet, jer povezuje obe odredbe. To jedinstvo se, u slučaju bića i ničega, ispostavlja kao bivanje. U bivanju, biće i ništa su u jedinstvu, jer se bivanje ispostavlja kao kretanje od ničega do bića, ili kao nastajanje, koje je zatim negirano kretanjem od bića ka ničemu, koje se može nazvati nestajanjem. Negacija negacije, negacija nestajanja, koja spaja nastajanje i nestajanje u jedan pojam, se može nazvati postojanjem. I tako dalje…

Hegelova Nauka logike, objavljena 1812.

Ovo je tek početak jednog izlaganja totaliteta, korišćenjem metode koja povezuje neki inicijalni identitet, sa njegovom negacijom i negacijom negacije, i završava uspostavljanjem novog identiteta totaliteta, na jednom višem nivou kompleksnosti. Ovu metodu Hegel je nazvao ’dijalektikom’ predstavljajući je kao jedini način na koji se filozofsko mišljenje može baviti totalitetom. Dijalektika, medjutim, ’radi’ u filozofiji ne samo zato što je u pitanju vešt način prevazilaženja ograničenja stavova u formi suda, već zato što totalitet i jeste u sebi samome dijalektički strukturiran. Istina totaliteta jeste dijalektika, zbog čega se totalitet i može dijalektički izložiti. Totalitet kojim se Hegel bavi je, po sebi, zaista sve, iako sebi najčešće izgleda sasvim drugačije. Čitava istorija totaliteta je put ka tome da za sebe postane zaista onakav kakav je po sebi. I taj put je dijalektičan. Pošto to nije put predstavljanja nego put izlaganja, sledi da je istorija totaliteta ujedno i njegova priroda. Hegelov apsolut se tako ispostavlja kao sama metoda, u svim manifestacijama sopstvene primene na sebe samu.

Fenomenologija duha, iz 1807.

Upozorio sam već na početku da je zaključak ovog teksta da Hegel nije za  početnike. Da završim onda sa nečim što možda jeste, a što Hegel sigurno ne bi baš potpisao kao opis njegove sopstvene pozicije. Ali, možda pomogne… Hegelov totalitet, jedna jedina ukupnost koja uopšte postoji, na logičkom, atemporalnom nivou je niz pojmova koji nužno slede jedni iz drugih na dijalektički način. Ali, da bi sebe video kao takvog, totalitet prvo mora da se podeli na predmet posmatranja i subjekt koji posmatra. I jedno i drugo predstavljaju istu ukupnost ali u fizičkoj i duhovnoj dimenziji. Totalitet se ispostavlja kao svet, sebi samome koji svet posmatra kao duh. Lukavstvo duha se sastoji u tome da se manifestuje kao niz ograničenih individualnih subjekata, pojedinačnih duhova koji imaju samosvest individue i koji sebe ne prepoznaju kao tu ukupnost – iako, po sebi, to već jesu! U svima nama je apsolutni duh, koji se samo lukavo pretvara da to nije, kako bi se fokusirao na odredjeni pojedinačni aspekt sebe samog i, kroz beskrajni broj takvih pretvaranja, zahvatio sebe u punoj konkretnosti svih svojih manifestacija. Svi smo mi samo neki stupnjevi u kretanju Objektivnog duha, ili Uma, ili Pojma, ili Totaliteta, ili Apsoluta ka svojoj konačnoj samosvesti, kojom sebe obuhvata u svojoj ukupnosti, što znači i u potpunoj konkretnosti. I svi mi, po sebi, već jesmo taj totalitet samo što na ’našem’ nivou razvoja, ne dozvoljavamo sebi samima da sebe tako vidimo.

Hegelov grob u Berlinu, vrlo skroman, što se nije moglo reći i za samog Hegela…

Ovim je definisan jedan sistem koji ne ostavlja prostora za korekcije. Posle Hegela jednostavno nema dalje. Ili ćeš ovo tretirati kao vrhunsku manifestaciju ljudske inteligencije i biti srećan što si uopšte razumeo, ili ćeš, kao Šopenhauer, i mnogi nakon njega, smatrati da su ovde u pitanju bljezgarije kakve se mogu pronaći samo u ludnici. Na svakom od nas pojedinačno je da o tome odluči za sebe.

Barem na ’našem’ nivou razvoja apsolutnog duha…

Autor: Slobodan Simović