Hildegard fon Bingen
Mistik, ekolog I feministkinja iz dvanaestog veka
Hildegard fon Bingen je bila benediktinska igumanija, književnica, i kompozitor. Živela je u 12. veku. Imala je snažne proročke i mističke vizije. Poreklom plemkinja iz Bekelhajmu, Zapadna Frankonija (Nemačka). Svoje prve religiozne vizije doživela je u mladosti i pridružila se monahinjama sa 15 godina. Osnovala je manastire Rupertsberg 1150. i Ajbingen 1165. godine. Pisala je teološka, botanička i medicinska dela, kao i pisma, himne i antifone za liturgiju. Pisala je pesme i nadgledala iluminacijae u Rupertsbergovom rukopisu svog prvog dela, Scivias. Retka istaknuta žena u srednjovekovnoj istoriji. Mnogi je smatraju zaštitnicom muzičara i pisaca. Školovala se u benediktinskom manastiru Disibodenberg kod Jute. Pošto je od detinjstva doživljavala vizije, u 43. godini konsultovala se sa ispovednikom, koji je o tome obavestio nadbiskupa Majnca. Komisija teologa je kasnije potvrdila autentičnost Hildegardinih vizija. Talentovana pesnikinja i kompozitorka, Hildegarda je komponovala mnoštvo lirskih pesama u Simphonia armonie celestium revelationum. Njeni spisi su uključivali dva traktata o medicini i prirodnoj istoriji, oni odražavaju kvalitet naučnog posmatranja retkog u tom periodu; kao i opsežnu prepisku, u kojoj se mogu naći proročanstva i alegorijske rasprave.
Hildegarda je sakupila vizije u tri knjige: prva i najznačajnija Scivias ("Znati put") završena je 1151. Godine; Liber vitae meritorum ("Knjiga životnih zasluga") i De operatione Dei ("O božjim delanjima") poznatu kao Liber divinorum operum ("Knjiga proročkih radova"). U ovim knjigama, napisanim tokom života, bogato dekorisanim po njenim instrukcijama. Njene interpretacije su tradicionalno- katoličke prirode. Njeni živopisni opisi fizičkih senzacija koje su pratile njene vizije dijagnostikovane su od strane neurologa kao simptomi migrene. Drugi su ih videli kao živopisne ilustracije preovlađujuće crkvene doktrine njenog vremena, radije nego kao stvarne vizije. Knjiga je štampana prvi put u Parizu 1513. Hildegardine himne podsećaju na drevne tradicije ženske duhovnosti, jevrejsko verovanje da je Božje prisustvo, poznato kao Šekina, žensko, i grčki platonistički izveštaj o božanskoj mudrosti nazvan Sofija.
Umanastiru Disibodenberg Hildegarda je okupila monaha Volmara i monahinju Ričardis fon Štade, oni su ilumminirali apstraktne slike užarenih svetala, safirnih figura i neba optočenog zvezdama u bogoslovsko delo. Opus obuhvata 82 pesme visokih oktavaa koje po eteričnosti prevazilaze kasnije gregorijanske korale, za koje je Hildegard napisala i meodiju i tekst.
Hildegardino delo buhvata stotine pisama ključnim ličnostima,tog vremena, medicinskie rasprave, recepte za lekove koji izazivaju abortus i prvi tačan fiziološki opis ženskog orgazma, kao i alegorijski moralitet Ordo Virtutum (oko 1151). Hildegardin pogled na „prirodni svet koji se održava u harmoniji kroz ženske figure Božanske ljubavi i mudrosti“, poseduje emancipatorsku doktrinu izvan zaglupljujuće ortodoksije. Hildegard danas smatraju i vizuelnom umetnicom. U njenom sveštenom zvanju, teologija, nauka, muzika i umetnost su se zajedno kretale ka istoj svrsi.
Njen proročki dar, njena sposobnost, kako je napisala u 77. godini, da pronađe ulaz u „senku žive svetlosti“, dimenziju „drhtavog plamena...”oblaka uzburkanog čistim vazduhom“ je uspostavio njen autoritet. Tamo gde se veliki deo srednjovekovne teologije preterano ulepšatva Hildegardina filozofija ostaje očaravajuća i visceralna, živahna i zanosna. U središtu njene misli bio je koncept viriditas. Etimološki povezan sa latinskom rečju za „zelenost“, viriditas u Hildegardinoj filozofiji konotira zelenost, plodnost, regeneraciju, stvaranje. Ovo je Hildegardin nagoveštaj raja, koji nije mitski, već bliži ljudskom. Raj je bio za nu „visoka planina, gde raste cveće i aromatično bilje“, kako je pisala biskupu Liježa, „gde je duva prijatan vetar, donoseći njihov snažan miris gde ruže i ljiljani otkrivaju svoja lica.” Prema Hildegardi, viriditas je proces koji neprestano traje, gde se kosmos održava ne samo jedinstvenim činom stvaranja u prošlosti, već i večnitom regeneracijom.
Hildegardin vizuelni idiom opisivanja viriditas oslanjao se na određene oblike i boje. Beskonačnost i večnost su se prevodile kroz formu kruga, dok se sama viriditas prenosila kroz zemaljsko zeleno i nebesko plavetnilo. Na pergamentu su, iluminatori u Ajbingenu oslikali Hildegardine vizije u zelenoj od gvožđe-sulfata i plavoj od karbida. Opisujući svoju treću viziju, Hildegarda piše o „svodu nalik jajetu malom na vrhu, velikom u sredini i suženom na dnu“, gde je moć „Svemoćnog Boga, neshvatljiva u Njegovom veličanstvu i neprocenjiva“ oval kosmičkog jajeta lišen početka i kraja je neprekidan u svom večnom sjaju. Kao što je zamišljala Hildegarda, ilustracija kosmičkog jajeta iz Scivijasa pojavljuje se kao dva duguljasta kruga, jedan u drugom, spoljašnji završen u blistavom zlatu, a unutrašnji u crvenoj boji krvotoka. U krugovima je nebesko plavetnilo kosmosa, u čijem središtu je zeleno-plava sfera zemlje, okružena žarkim suncem. Vrh ovala je krunisan crvenolisnim cvetom. Zaista, ilustracija ove vizije izgleda kao jaje (ženski simbol), ali svakom posmatraču postoji mnogo očiglednija evokacija na slici. Te granice velikih i malih usana, cvet klitorisa na njegovom vrhu — Hildegard je zamislila univerzum kao vaginu. „Žene mogu biti stvorene od muškarca“, napisala je o Postanku, „ali nijedan muškarac ne može biti stvoren bez žene“.
U jednom pismu Hildegarda je objasnila svoje shvatanje da je „Bog pun i ceo i izvan početka vremena, i stoga ne može biti analiziran rečima.” Ovo je spoj i epistemologije i metafizike, pri čemu naša nesposobnost da se uhvatimo u koštac sa prvim što se tiče definicija Boga ima implikacije na ovo drugo. Bog nije ni samo simbol ili metafora, kako ga shvata Hildegarda već pre biće izvan samog bića, koje nije moguće opisati ni na jednom jeziku. „Ljudsko rasuđivanje mora da pronađe Boga kroz imena i pojmove“, piše Hildegard, „jer se ljudsko rasuđivanje po svojoj prirodi sastoji od pojmova“. Ona napominje da način na koji opisujemo, definišemo, analiziramo i razumemo nikada nije prava stvar. Međutim, način na koji doživljavamo Boga je nešto sasvim drugo.
Krugovi su bili Hildegardin omiljeni oblik, figura beskrajnog obima koja obuhvata unutrašnje ništa i koja nije bez slučajnosti postala i matematička šifra za ništa u monahinjinom veku. Iluminacije su prepune krugova: ilustracija iz Scivijasa prikazuje serafinski hor kao krugove unutar krugova anđela koji pevaju antifone za večnost. Svaka umetnost koja treba da izdrži, koja još uvek može da utiče na nas mora biti komponovana sa pozicije večnosti da bismo je još uvek mogli osetiti, sa druge strane provalije. „Ja sam ognjeni život božanske supstance, plamtim iznad lepote polja, sijam u vodama, gorim na suncu, mesecu i zvezdama“, pisala je o sebi Hildegarda — ali je razumela da je takav poziv u beskonačnost istina za sve.
Skorašnji porast interesovanja za žene u Srednjem veku je doveo do popularizacije Hildegard, posebno njene muzike. Sačuvano je oko osamdeset kompozicija, što je značajno veći opus od svih poznatih srednjovekovnih kompozitora. Među poznatijim radovima je Ordo Virtutum ("Red vrlina“), vrsta ranog oratorijuma za ženske glasove, sa jednim muškim glasom - glasom Đavola. Napisan je, kao i sva ostala njena muzika, da bi ga izvodile monahinje njenog reda. Tekst njenih kompozicija koristi formu modifikovanog srednjovekovnog latinskog jezika jedinstvenog za Hildegard, za koji je kreirala mnogo novih, sastavljenih ili skraćenih reči (Lingua ignota). Muzika je monofona, sastavljena za ograničenu instrumentalnu pratnju, koristi panovu frulu i okarakterisana izuzetnim sopranskim deonicama. Nekoliko rukopisa njenih radova nastalih tokom života, uključujući ilustrovani Rupertsberg rukopis njenog prvog velikog dela, Scivias; Dendermonde Codex, koji sadrži verziju njenih muzičkih dela i rukopis iz Genta, koji je bio prvi primerak napravljen za uređivanje njenog završnog teološkog rada, Liber Divinorum Operum. Na kraju života, i verovatno pod njenim početnim vođstvom, sva dela su uređena i sakupljena u jedinstveni rukopis Riesenkodex. Snimci i izvođenja njenih kompozicija stekli su popularnost od 1979. godine.
Osim muzike, Hildegard je pisala medicinske, botaničke i geološke traktate, i čak, izmislila alternativni alfabet. Zbog konstruisanog alfabeta, neki je smatraju srednjovekovnom pretečom grafičkog dizajna. Hildegardini medicinski i naučni spisi, iako su tematski komplementarni sa njenim idejama o prirodi izraženim u njenim vizionarskim delima, različiti su po temi i obimu. Ni jedno ni drugo ne tvrdi da je ukorenjeno u njenom vizionarskom iskustvu i njegovom božanskom autoritetu. Tačnije, one potiču iz njenog iskustva u pomaganju, a zatim i vođenju manastirskog arboretuma i ambulante, kao i iz teoretskih informacija koje je stekla kroz opsežno čitanje u manastirskoj biblioteci. Kako je sticala praktične veštine u dijagnostici, prognozi i lečenju, kombinovala je lečenje fizičkih bolesti sa holističkim metodama usredsređenim na „duhovno lečenje“. Postala je poznata po lekovitim moćima koje su uključivale praktičnu primenu tinktura, biljaka i dragog kamenja.
Hildegard je katalogizovala svoju teoriju i praksu u dva rada. Prvi rad, Physica, sadrži devet knjiga koje opisuju naučna i lekovita svojstva raznih biljaka, kamenja, riba, gmizavaca i životinja. Smatra se da ovaj dokument sadrži prvu zabeleženu referencu upotrebe hmelja u pivu kao konzervansa. Drugi rad, Causae et Curae, se bavi istraživanjem ljudskog tela, njegovih veza sa ostatkom prirode. Hildegard je dokumentovala različite medicinske prakse u ovim knjigama, uključujući upotrebu krvarenja i lekova. Ona objašnjava lekove za opekotine, prelome, dislokacije i posekotine. Hildegard je koristila knjige za podučavanje pomoćnika. Ove knjige su istorijski značajne jer prikazuju oblasti srednjovekovne medicine koje nisu bile dobro dokumentovane jer su njihovi praktičari, uglavnom žene, retko pisale latinski. Causae et Curae takođe zavređuje pažnju po organizacionoj šemi. Prvi deo postavlja delo u kontekst stvaranja kosmosa, a zatim čovečanstva kao njegovog vrha, a stalna interakcija ljudske ličnosti kao mikrokosmosa, kako fizički tako i duhovno, sa makrokosmosom univerzuma informiše čitav Hildegardin pristup. Njeno obeležje je da istakne vitalnu vezu između „zelenog“zdravlja prirodnog sveta i holističkog zdravlja ljudske ličnosti. Viriditas, ili moć ozelenjavanja, smatralo se da održava ljudska bića i da se njome može manipulisati prilagođavanjem ravnoteže elemenata unutar osobe. Kada je pristupila medicini kao vrsti baštovanstva, to nije bila samo analogija. Umesto toga, Hildegarda je shvatala biljke kao direktne parnjake elementima u ljudskom telu, čija je neravnoteža dovela do bolesti. Skoro tri stotine poglavlja druge knjige Causae et Curae istražuju etiologiju ili uzroke bolesti, kao i ljudsku seksualnost, psihologiju i fiziologiju. U ovom odeljku ona daje konkretna uputstva za puštanje krvi, na osnovu različitih faktora, uključujući pol, fazu meseca, mesto bolesti („koristite vene u blizini obolelog organa …”), ili prevenciju, i koliko krvi u kom slučaju treba oduzimati. Ona čak uključuje i uputstva za puštanje krvi za životinje kako bi bile zdrave. U trećem i četvrtom delu Hildegarda opisuje tretmane malignih i lakših bolesti prema humoralnoj teoriji. Peti odeljak je o dijagnozi i prognozi, sadrži uputstva za proveru krvi, pulsa, urina i stolice pacijenta. Šesti odeljak dokumentuje lunarni horoskop kako bi pružio dodatna sredstva za prognozu i za bolest i druga medicinska stanja, kao što su začeće i ishod trudnoće. Ona ukazuje da je rastući mesec dobar za ljudsko začeće, a takođe je dobar i za setvu. Na drugim mestima, Hildegarda je naglašava vrednost ključanja vode za piće u pokušaju da spreči infekciju.
Dok Hildegarda razrađuje medicinski i naučni odnos između ljudskog mikrokosmosa i univerzuma, često se fokusira na međusobno povezane obrasce četiri: „četiri elementa (vatra, vazduh, voda i zemlja), četiri godišnja doba, četiri humora, četiri zone zemlje i četiri glavna vetra." Iako je nasledila osnovni okvir humoralne teorije iz antičke medicine, njena koncepcija hijerarhijske međuravnoteže četiri elementa (krvi, sluzi, crne žuči i žute žuči) bila je jedinstvena, zasnovana na korespondenciji sa „superiornim " i "inferiornim" elementima - krv i sluz koji odgovaraju "nebeskim" elementima vatre i vazduha, i dve žuči koje odgovaraju "zemaljskim" elementima vode i zemlje. Hildegard je shvatala da je neravnoteža ovih elemenata izazivač bolesti. Ova disharmonija je posledica pada Adama i Eve, koja je za Hildegardu označila neizbrisiv ulazak bolesti i neravnoteže u ljudski rod.
Hildegarda je rekla da je prvi put videla „Senku žive svetlosti” sa tri godine, a sa pet je počela da shvata da doživljava vizije. Koristila je izraz visio (na latinskom za 'viziju') da opiše ovu osobinu svog iskustva i prepoznala je da je to dar koji nije mogla da objasni drugima. Objasnila je objasnila da je sve stvari videla u svetlosti Boga kroz pet čula: vid, sluh, ukus, miris i dodir. Tokom života, nastavila je da ima mnogo vizija, a 1141. godine, u četrdeset drugoj godini je dobila viziju za koju je verovala da je to uputstvo od Boga, da „zapiše ono što vidi i čuje“. Još uvek oklevajući da pribeleži svoje vizije, Hildegarda se fizički razbolela. Ilustracije zabeležene u knjizi Scivias bile su vizije koje je Hildegard doživela, uzrokujući joj veliku patnju i nevolje. Sedamnaestog septembra 1179. godine, kada je umrla, sestre su tvrdile da su videle dva toka svetlosti kako se pojavljuju na nebu i prelaze preko sobe u kojoj je umirala.
Prepiska koju je vodila sa spoljnim svetom, kako duhovnim tako i društvenim činiocima prevazilazila je manastir i služila je za dokumentovanje Hildegardinog velikog stila i strogog formatiranja srednjovekovnog pisanja. Zbog ograničenja crkve na javnu, diskurzivnu retoriku, srednjovekovna retorička umetnost uključivala je propovedanje, pisanje pisama, poeziju i enciklopedistiku. Hildegardino učešće u ovim veštinama govori o njenom značaju kao retoričarke, koja prevazilazi ograničenja i zabrane ženskog društvenog učešća i tumačenja Svetog pisma. Doprinoseći evropskim retoričkim tradicijama, Hildegarda je pozicionirala sebe kao teologa i kroz alternativne retoričke veštine bila je kreativna u tumačenju teologije.
U poslednje vreme Hildegarda je postala posebno interesantna za proučavaoce feminizma. One primećuju njeno spominjanje sebe kao pripadnice slabijeg pola i prilično konstantno omalovažavanje žena. Hildegarda je sebe često nazivala neukom ženom, potpuno nesposobnom za biblijsku egzegezu. Takva njena izjava je, međutim, išla u njenu korist, jer je učinila da su njene izjave, njeni spisi i muzika potekli iz vizija Božanskog uverljivijim, dajući Hildegardi na taj način ovlašćenje da govori u vreme i na mestu gde za malo ženato bilo moguće. Hidegard je koristila svoj uticaj da pojača crkvenu osudu institucionalne korupcije, posebno simonije.
Hildegarda je takođe postala predmet poštovanja u Nju ejdž pokretu, najviše zbog svog holističkog i prirodnog pogleda na lečenje, kao i zbog svog statusa mistika. Iako su njeni medicinski spisi dugo bili zanemareni, a zatim, proučavani bez osvrta na kontekst. Po njoj su imenovani holistički pristupi medicini i holističke organizacije. Njenu reputaciju medicinske spisateljice i isceliteljke rane feministkinje su takođe koristile da se zalažu za prava žena da pohađaju medicinske škole.
O reinkarnaciji Hildegarde se raspravlja od 1924. godine kada je austrijski mistik Rudolf Štajner držao predavanje da je monahinja bila prošli život ruskog pesnika-filozofa Vladimira Solovjeva čije se vizije Svete Premudrosti često porede sa Hildegardinim. Sofiolog Robert Pauel piše da hermetička astrologija dokazuje podudaranje, dok mistične zajednice u Hildegardinoj liniji uključujući umetnika Karla Šredera koju je proučavala sociolog Kortni Benderi, a koju su podržali istraživači reinkarnacije Valter Semkiv i Kevin Rierson smatraju Štajnerovu pretpostavku validnom.
Priredio: Milan Peca Nikolić