HJUMOVO STOPALO
Empirizam, racionalizam i moderna nauka
Ovog proleća, proveo sam nezaboravnih sedam dana u gradu koji pogrešno zovemo ‘Edinburg’ (pošto bi, ako se držimo Vuka, bilo pravilnije reći ‘Edinbura’ sa veoma kratkim u, a da pritom a malo vuče na o). Na jednom od glavnih trgova starog grada nalazi se bista Dejvida Hjuma, čija se stopalo ‘cakli’ od dodira mnogobrojnih turista. Legenda kaže da svako ko ga pipne odjednom postaje empirista. Mislim da to nije tačno. Dejana se baš napipala a ne vidim da se išta promenilo. Doduše, ona nije ni racionalista. Pre bih je okarakterisao kao nekog iracionalistu…
Dok smo tako stajali ispred i posmatrali bistu pojavio se neki veoma kulturno izgledajući lik koji nas je pitao da li znamo o kome se tu radi. Verovatno je želeo da nas prosvetli a na kraju je, ni kriv ni dužan, popio moje kratko predavanje. A, što je još gore, sada ćete i vi!
Kada jedna takva filozofska gromada, kao što je Imanuel Kant javno kaže da ga je Hjum probudio iz udobnog dogmatizma i inspirisao da napiše svoje najznačajnije delo, Kritiku čistog uma, onda vam je odmah jasno da se ovde radi o neverovatno značajnom misliocu. Hjum je poslednji učesnik stogodišnje predkantovske debate izmedju (pretežno britanskih) empirista i (pretežno kontinentalnih) racionalista, koja je ne samo postavila filozofske horizonte Moderne, već je i direktno odgovorna za razvoj moderne nauke kao i za identitet većine naučnika.
Uprošćeno govoreći ta se debata koncentrisala na pitanje da li je neko saznanje moguće apriori, što znači nezavisno od iskustva. Empiristi su tvrdili da nije, dok su racionalisti tvrdili da jeste. John Lock je, recimo, gledao na ljudski um kao na ‘praznu tablu’ (tabula rasa), koja se popunjava tek na osnovu iskustva. Njegova čuvena rečenica: “Nihil est in intelectu quod non fuit prius in sensu” (nema ničega u intelektu čega prethodno nije bilo u čulima) često se navodi kao osnovni aksiom empirizma. Lajbnicov odgovor: “Nihil est in intelectu quod non fuerit in sensu; nisi ipse intellectus” (nema ničega u intelektu čega prethodno nije bilo u čulima; osim samog intelekta) predstavljala je finalni racionalistički odgovor, kojim se podseća na to, da ljudski um ne samo da nije tabula rasa, već se radja sa odredjenim sposobnostima za saznanja koja su potpuno nezavisna od iskustva. Te sposobnosti omogućuju matematiku i logiku, kao i prepoznavanje univerzalnih zakona prirode, koji se doduše potvrdjuju iskustvom, ali se njihovo univerzalno važenje nikada ne može utvrditi samo na osnovu iskustva.
Ovo je nateralo Hjuma da razmišlja o varijanti empirizma koja se ipak distancira od Lokove ‘radikalne’ teze. On je razdvojio ‘odnose medju idejama’ od ‘činjeničkog stanja’ (matter of facts). Prva kategorija je nezavisna od iskustva, zbog čega matematika ili logika i mogu da funkcionišu kao analitičke (deduktivne) nauke. Dok druga kategorija nužno mora da se odnosi na iskustvo i generiše saznanja (indukcijom) na osnovu iskustva. Stavovi koje proizvodimo u okviru prve kategorije se nazivaju ‘analitičkim’ dok stavove unutar druge kategorije nazivamo ‘sintetičkim’. Hjumov empirizam se ograničava na tezu da sintetički stavovi apriori nisu mogući, a, s druge strane, indukcija ne može da opravda univerzalno važenje bilo koje teze, zbog čega je utemeljenje saznanja kao nečega što bi trebalo da bude zasnovano na apsolutnoj istini - nemoguće.
Ova nemogućnost empirizma da potvrdi univerzalnost bilo kog opisa ‘činjeničnog stanja’, na koje je ukazala i Lajbnicova kritika, ne znači, medjutim, po Hjumu, da treba odbaciti empirizam, već da ga treba povezati sa jednim temeljnim skeptičkim stavom. Umesto da govorimo o univerzalnosti, potrebno je da saznanja koja nam izgledaju istinito, razumemo samo kao veoma verovatna, zasnovana na iskustvu koje smo imali do sada. Buduća iskustva, naravno, možemo da očekujumo, predviđamo i na osnovu njih izgradjujemo svoje instikte i usmeravamo svoje ponašanje, ali ona ne mogu da se podrazumevaju, a još manje univerzalizuju. Što znači da mi uvek iznova moramo da preispitujemo svoje sintetičke stavove imajući u vidu principijelnu mogućnost da nas nova iskustva nateraju da činjenično stanje vidimo u drugačijem svetlu, ili da zaključimo da se činjenično stanje ustvari promenilo.
Ovakav principijelni skepticizam je, nakon Hjuma, postao jedan od ključnih principa moderne nauke. Kao što je to postala i uobičajena praksa da se govori o verovatnoći sa kojom neki naučni model opisuje stvarnost a ne o ‘istini’.
Da ostavimo po strani tehnikalije empirističkih i racionalističkih argumenata, kao i kasnije reinkarnacije svake od ovih pozicija, ono što je meni uvek bilo najfascinantnije u vezi sa ovom debatom, u kojoj su, sa jedne strane, učestovali Lok, Berkli i Hjum, a, sa druge, Dekart, Spinoza i Lajbnic je do koje mere je ona direktno inspirisala ubrzani razvoj nauke. Dekart nije bio samo veliki filozof, već je lično postavio osnove moderne analitičke geometrije zasnovane na algebri, čime je napravio prvi korak ka jednoj univerzalnoj teoriji matematike i logike. Ovo nije bila neka njegova paralelna strast, nevezana za osnovne filozofske stavove. Naprotiv, njegovi doprinosi u matematici su nastali kroz pokušaj da se jasno definišu principi racionalnog promišljanja. Leibnic je ovu analitičku geometriju (u paraleli sa Njutnom), razvio na način koji se ispostavio kao ključan za budućnost fizike.
Njutnov i Lajbnicov kalkulus bio je, medjutim, samo početak. U narednih par vekova, upravo su kontinentalni naučnici, koji su duhovno izrasli unutar horizonta racionalizma, direktno doprineli razvoju formalizma koji je teorijsku fiziku pretvorio u jednu suštinski matematičku disciplinu. Gaus, Riman, Lagranž, Laplas, Fišer, Paskal, Poinkare i mnogi drugi doprineli su da se matematika u fizici ne posmatra više kao neki kompleksni metod izračunavanja rezultata delovanja fizičkih sila već kao ukupni model interakcija, što podrazumeva pretpostavku da – ukoliko su potpuno poznati ‘početni uslovi’ - celokupna dinamika fizičkog sveta može da se objasni kao nužno generisana u skladu sa određenim matematičkim principima. Jedini problem deduktivne nauke, iz ove perspektive, sastoji se u činjenici da početni uslovi nikada nisu u potpunosti poznati. Baš zbog toga i postoje različiti modeli koje konstantno moramo da upoređujemo sa empirijskim rezultatima posmatranja i eksperimenata. Nelinearna dinamika i fraktalna geometrija čak pokazuju veliku sposobnost da slučajnu morfologiju fenomena koje susrećemo u najrazličitijim oblastima, objasne kao rezultat jedne, u osnovi, matematički nužne distribucije.
Ovo je jedan od razloga zbog kojih se teorijski fizičari toliko i bave ‘misaonim eksperimentima’. Ti eksperimenti omogućuju da se teorijski modeli povežu sa onim kakva bi stvarnost “trebalo da bude”, pod pretpostavkom konzistentnosti i adekvatnosti modela. Činjenica je da su pojedini misaoni eksperimenti zaista doprineli da se pretpostave fenomeni koji nam ranije nisu bili poznati, i koji su kasnije zaista potvrđeni stvarnim eksperimentima. Kvantna fizika i teorija relativnosti su generisali čitav niz takvih misaonih eksperimenata od kojih su neki izvedeni pola veka kasnije, a neki drugi nisu izvedeni nikada - a uprkos tome se i dalje smatraju validnim i heurističnim. To je pojedine naučnike i teoretičare nauke učvrstilo u uverenju da je nauka suštinski racionalna i deduktivna disciplina.
To, medjutim, uopšte nije nužan zaključak. Kao što je primetio Ernst Mah, čak i kada se ispostave kao uspešni, misaoni eksperimenti ne doprinose saznanju sveta sve dok nisu potvrdjeni stvarnim eksperimentima. Kao što je racionalistički pristup pomogao da se izgradi matematički formalizam moderne nauke, tako je i empiristički pristup doprineo da se definišu principi i protokoli empirijske provere naučnih pretpostavki. Eksperimentalna nauka je danas zasnovana na nizu principa i striktnih procedura koje posmatranja i eksperimente čine jasno definisanim, precizno dizajniranim, dobro dokumentovanim, uvek ponovljivim i jednoznačnim, a takodje jasno postavljenim u odnosu na hipoteze koji se proveravaju. Ovo je rezultat jedne empiristički orjentisane prakse, koja nauci upravo i donosi specifičnost i autentičnost i bez koje nauka ne bi mogla da se razlikuje od drugih duhovnih aktivosti, kao što su filozofija ili literatura.
Taj empirizam, koji dominira modernom naukom, je nesumljivo ‘hjumovski’. Iako je filozofska škola logičkog empirizma, početkom 20. veka, pokušala da prevaziđe Hjumov skepticizan, utvrđujući kriterijume definitivne empirijske verifikacije naučnih teorija, ispostavilo se da takav verifikacionizam nije moguće postići. Kao što je pokazao Karl Poper, jedino što mi možemo da uradimo sa velikom sigurnošću, jeste da naučno falsifikujemo određene hipoteze, dok sve one hipoteze koje još uvek nismo falsifikovali održavamo kao uverenja - za koja, ipak, uvek moramo da pretpostavimo da mogu biti falsifikovana u budućnosti.
Nauka napreduje ne kroz verifikaciju tačnih uverenja, već kroz falsifikaciju pogrešnih. Skepticizam, kojim se vodimo kada vršimo empirijsku provera važećih pretpostavki, je, utoliko, osnovni princip koji se nalazi u pozadini naučne prakse. Iako je ovo Poper nazvao ‘kritičkim racionalizmom’, i mada je eksplicitno kritikovao određene Hjumove stavove, nesumnjivo je da su u pitanju dva najveća ‘skeptika’ koji na temu rasta naučnog saznanja odgovaraju na veoma sličan način.
Možda su pojmovi racionalizma i empirizma zapravo pogrešni, zbog čega je i dihotomija između ove dve pozicije nerazrešiva bez promene tih definicija. To, medjutim, ne menja činjenicu da je celokupna zgrada moderne nauke sagradjena na konsekvencama koje proizlaze iz ovih pozicija i debate medju njima. Kolikogod da se nauka promenila od Hjumovog vremena, proširenjem domena stvarnosti koji je ‘pokriven’ validnim naučnim modelima, kao i dramatičnim unapređenjem same naučne metodologije, osnovni principi naučnog angažmana i dalje su oni na koje je Hjum ukazivao pre više od 250 godina.
Čovek bi rekao da se zgrada nauke uvek oslanjala, a i dalje se oslanja, na Hjumovo stopalo. Ako se nađete u Edinburgu, možda bi ipak trebalo da ga dodirnete…
Autor: Slobodan Simović