Hod ka horizontu

Naći se na drugom mestu, i (ili) u samom sebi

Približava se Osmi mart. Osmog marta koju godinu ranije moj drug posredstvom Interneta poslao je zvučnu "čestitku" davnašnjoj prijateljici koja poodavno živi u Americi. To je zvučni isečak iz predstave "Radovan Treći" koji izgovara Taško Načić. Počinje sa "Šta piju..".. U uobičajenom ophođenju, u svakodnevici, takva rečenica spada u "bezobrazne" ali u okvirima Kovačevićeve drame doživljava se drugačije: izaziva buru smeha i dobrog raspoloženja.

I prijateljica mog druga se slatko nasmejala. To ju je, međutim, ponukalo da ispriča šta bi se desilo kada bi tamo gde ona radi neko napravio takav "ispad".

Ovde biste za ovakvu šalu na poslu, veli, dobili otkaz, zatim bi vas pritvorili, nakratko, ali dovoljno dugo da izgubite kuću. U međuvremenu bi vas žena ostavila, novine bi pisale o vama, vaš slučaj bi se izneo i na televiziji, i kada bura splasne morali biste da promenite ime, možda i pol, da biste mogli da počnete život iz početka.

Žena koja bi vas tužila, tužila bi i instituciju u kojoj radi tražeći nekoliko desetina miliona dolara odštete. Zašto? Pa zato što joj nisu obezbeđeni uslovi rada u kojima bi se osećala poštovanom, što je preduslov za ispunjavanje radnih obaveza i napredovanja u poslu.

Sve bi poprimilo neviđene razmere.

Najviše para bi uzeli advokati, novinari bi se proslavili, a znatan broj muškaraca bi se okrenuo sopstvenom polu, izgubivši interesovanje za žene. A žene bi nastavile da se bore za svoja prava i udavale se za druge žene. Jer - ko još može da živi sa takvim muškarcima?! Kakva zemlja!

Kunderina "Šala" je šala prema ovdašnjem novom jednoumlju odevenom u odeždu zaštite ljudskih prava i sloboda.

No, veliki broj ljudi širom sveta mašta da se dokopa te velike i obećane zemlje. Izgleda da ona ima i niz prednosti, ili se bar tako izdaleka čini.

Moja poznanica Cica vrlo često putuje u Sarajevo gde ima puno prijatelja. Kaže da voli da gleda njegovo ponovno buđenje, razvoj i borbu za bolji život. Tamo je, veli, na televiziji gledala emisiju "Za i protiv odlaska iz Bosne". Zamišljena je tako da mladići brane tezu ostanka, a devojke odlaska. Sve je, kaže, bilo lepo isplanirano, ali tako nije i ispalo. Jer, devojke su ubedljivošću i dokazima prosto srubile smotane muškarce. Možda i zbog toga što mladići u dubini duša nisu verovali u ono što su javno zastupali.

Zaključak je bio: Treba otići!

A zašto kad se na ovim prostorima smemo do mile volje šaliti (bar po osnovi muško-ženskih odnosa) a da i to ne bude pod paskom Velikog Brata? I može da tuži ko koga hoće i da dobije spor, ali pare dobiti neće.

Šalimo se, kaže moja poznanica, ali se malo ko smeje. Niko nam ne brani da se šalimo, ali nam sopstvene šale nisu smešne. Odneo đavo šalu.

Može biti, kažem.

Nigde nije po meri čoveka, nastavlja ona da mudruje. Na svakom kutku planete svaki pojedinac može sam sebi da stvori prihvatljiv život, jer mu to niko drugi neće obezbediti. Može, ako se potrudi. Ako se drži uputstava za život koja se pripisuju nepalskim sveštenicima, a važe za sve ljude, sve vere i nevere. Uostalom, dodala je, još je Aristotel rekao da je život dar prirode, a lep život - dar mudrosti.

Baš da čujem, leba ti, rekoh i uzeh plajvaz i hartiju. I evo šta je ispalo, pribeleženo na preskok:

Pružajte ljudima više nego što očekuju i činite to radosno; naučite napamet omiljenu pesmu; ne verujte u sve što čujete, ne trošite sve što imate, ne prespavajte sve što želite; verujte u ljubav na pravi pogled; ne ismevajte ničije snove: ljudi koji nemaju snove nemaju mnogo; u svađi se borite fer i bez vređanja; govorite polako, mislite brzo; zapamtite da velika ljubav, kao i velika dostignuća, znače veliki rizik; javljajte se majci; kad izgubite izvucite pouku; poštujte sebe, druge i imajte odgovornost za svoje postupke; mala svađa ne sme da pokvari veliko prijateljstvo...

Ima li još? - prekidoh je. Ima, veli.

Kad shvatite da ste napravili grešku, ne oklevajte da je ispravite; nasmešite se kad dižete slušalicu - onaj ko vas zove čuće to u vašem glasu; venčajte se sa osobom sa kojom volite da razgovarate - u starijim godinama ta veština postaće važna koliko i ostale; provodite izvesno vreme sami; budite otvoreni za promene, ali ne dozvolite da one poruše vaše osnovne vrednosti; zapamtite da je ćutanje ponekad najbolji odgovor; živite dobrim i časnim životom: kad ostarite setite se toga, uživaćete po drugi put; verujte u Boga, ali zaključavajte kola; u svađi sa voljenima ne potežite prošlost; čitajte između redova; podelite svoje znanje sa drugima: tako se stiče besmrtnost; budite blagi prema Zemlji; nikad ne prekidajte nekoga ko vam laska; gledajte svoja posla; jednom godišnje idite negde gde nikad niste bili; ako zarađujete mnogo, pomozite drugima: to je najveća nagrada koju pruža bogatstvo...

E pa bogati se ne lišavaju tog zadovoljstva, upadoh, ali ne vredi.

Zapamtite da ne dobiti ono što hoćete ponekad predstavlja sreću; naučite pravila, a onda neka prekršite; zapamtite da je najveće prijateljstvo ono u kojem je ljubav prema drugom veća od potrebe za njim; svoje uspehe cenite po onome čega ste morali da se odreknete da biste ih postigli...

E pa dosta mi je nauka za danas, rekao sam odlučno. I nasmejah se iako ništa, zapravo, nije smešno. Ljudi se koprcaju da prožive ovaj jedan jedini život vazda težeći za promenama (država, uverenja, samih sebe...), a one im izmiču kao horizont.

Autor: Slobodan Stojićević