Od 1982. pa do 1991. godine, imao sam privilegiju da radim u Centru za filozofiju i društvenu teoriju (CFDT) Instituta društvenih nauka, u krugovima tadašnje vlasti popularno nazvanim ’centrom za kontra-revoluciju’. Centar je osnovan 1981. na osnovu odluke Evropskog Suda u Strazburu, koji je naložio jugoslovenskim vlastima da vrate na Beogradski univerzitet osam profesora takozvane „Praxis grupe“, koji su, kao rezultat višegodišnjeg „lova na veštice“, nakon studenskih demonstracija 1968. godine, 1975. konačno izbačeni sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. 1981. godine, tadašnja vlast je donela kompromisno rešenje da osnuje univerzitetski institut u koji bi smestila ove ljude, kao istraživače, bez prava da drže predavanja studentima. Tako su zadovoljili presudu a ograničili ono što su videli kao ’negativan uticaj’ ovih, kako su ih nazivali, ’anarho-liberala’, na mlade studente. U Centru su se našli Mihajlo Marković (na slici centralno u srednjem redu), Zagorka Golubović (dole u sredini), Dragoljub Mićunovic - Mićun (gore desno), Ljuba Tadić, Sveta Stojanović, Miladin Životić i Nebojša Popov. Dušan Kuzmanović - Kuza, njihov nekadašnji student, zaposlen je kao sekretar.
U maju 1982. godine raspisan je prvi konkurs za asistente, na kome smo primljeni Stjepan Gredelj, kao sociolog, i ja (srednji red, desno), kao filozof. Par godina kasnije, priključili su se Milan Subotić (dole desno) i Zoran Obrenović (srednji red, levo), pa Jadranka Bulatović (srednji red, izmedju Mihajla i mene), koja je postala sekretarica, jer je Kuza dobio status istraživača. CFDT je kadrovski ojačao sredinom osamdesetih preuzimanjem Vojislava Koštunice iz Pravnog Centra Instituta društvenih nauka (gore levo), te dovodjenjem Lasla Sekelja, Bozidara Jakšića, Vesne Pešić, Zorana Djindjića (dole levo) kao i Koste Čavoškog. U tom sastavu se Centar zatekao u momentu takozvanih ’demokratskih promena’ u Srbiji, u kojima su pripadnici Centra igrali možda i ključnu ulogu.
Ovde nema prostora da pričam detaljnije o istoriji i značaju Centra, a nema ni potrebe, pošto je dovoljno poslušati izvanredno predavanje na tu temu, mog tadašnjeg kolege, Milana Subotića.
Tako da ću se fokusirati samo na ovaj prolećni izlet na Divčibare, gde je Mićun imao vikendicu i gde smo se 1989. godine svi borili sa sopstvenim demonima, u očekivanju nadolazećih ’demokratskih promena’. Ti demoni će nas kasnije razdvojiti, a neke dovesti i u neposredni sukob, iako smo u tom trenutku još uvek izgledali, a i osećali se, kao kompaktna grupa.
Šta je kome, u trenutku kada je napravljen ovaj snimak, prolazilo kroz glavu?
Mihajlo je doživljavao da se svet koji je čitav život pokušavao da izgradi, upravo raspada pred njegovim očima. Kao ubedjeni socijalista, anti-imperijalista i anti-kolonijalista, ali takodje i partizan tokom Drugog Svetskog Rata, zadojen ideologijom anti-fašizma, Mihajlo se užasavao kako povampirenog četništva i ustaštva, tako i svetski sve dominantnijeg i globalizujućeg neo-liberalizma. U takvoj situaciji, spasavanje socijalizma, kako u Jugoslaviji, tako i u svetu, mu je sve više postajalo osnovni prioritet.
Mićun je nosio cveće i bombonjere, i svojom erudicijom šarmirao žene koje su radile u Zajednici nauke, što je Centru, dok je on bio direktor, donelo em veći budžet em brže isplate. Prilagodljiv i elokventan, Mićun je bio pragmatičan čovek, koji je verovao da se ideološke razlike medju pripadnicima demokratske opozicije moraju ostaviti po strani, dok se prvo ne uspostavi funkcionalni višepartijski sistem i ne svrgne sa vlasti debeovska, socijalistička klika sa Miloševićem na čelu.
Voja je bio odmeren i prijatan čovek, legalista i anti-komunista, koji je istovremeno bio veoma tolerantan i prilično krut u životnim stavovima, što je jedna neobična kombinacija ličnih osobina. Obnavljanje gradjanskog društva i pravne države u Srbiji je bila njegova opsesija i on je, na tom putu, bio spreman za kompromise, ali, verovatno, u manjoj meri od one, na koju je mnogo godina kasnije morao da pristaje.
Sa Zoranom Djindjićem sam se dosta družio u to vreme, pa sam tako verovatno subjektivan kada kažem da je bio možda i najsposobniji čovek u čitavoj ovoj grupi. Fascinantna inteligencija, neverovatna energija, široko obrazovanje i sve druge predispozicije za sjajnu teorijsko-naučnu karijeru, koju je nažalost napustio, kako bi ostvario svoje snove da bude ’srpski Perikle’. „Šta će ti to Zorane?“ nije vredelo. On se i teorijski i praktično zalagao za prevodjenje našeg tradicionalnog u moderno racionalno društvo. Put mu je bio unapred jasan: osnovati modernu partiju, preuzeti vlast, pa makar uz ’tamte-vamte’ i ’ja tebi, ti meni’, a onda korak po korak modernizovati državu, stvarajući preduslove za modernizaciju društva.
Zaga Golubović je odolela izazovima dnevne politike i vizije lične veličine. A od nas nebitnih ’luzera’, ja sam uvek bio za opstanak Jugoslavije, pa makar i kao konfederacije, pošto sam iskreno verovao da je to jedina opcija da se izbegne gradjanski rat i galopirajući nacionalizam i populizam. Zoran Obrenović je još uvek pokušavao da zaključi koja mu je politika najbliskija. Dok nas je Milan Subotić cinično provocirao i podbadao, što je, evo da priznam nakon trideset i četiri godine, bio najbolji stav i samo mi je žao što i ja nisam radio isto, nego sam se bezveze ložio i iznosio argumente koji naravno nisu mogli ništa da promene. Jadranka, štagod da je mislila, dobro se trudila da se nikome ne zameri.
Tu se pojavio i Mićunov komšija sa Divčibara, akademik i pisac Dragoslav Mihailović, koga sam ja, kao Jugosloven, posebno iritirao, pošto je bio pri stavu da su „Beogradjani, koji su još uz to i Jugosloveni, najgora vrsta Srba“.
Ipak, uprkos svim tim razlikama u stavovima, kao i prilično žučnim raspravama tog popodneva, mi smo se još uvek osećali kao prilično homogena grupa ljudi koji su se medjusobno podržavali i koji su najiskrenije pokušavali da jedni druge bolje razumeju. To će se, nažalost, promeniti narednih godina. Od lica na ovoj fotografiji, Mićun, Voja i Zoran su kasnije postali predsednici različitih demokratskih stranaka, iako su zajednički osnovali prvu od njih. Mihajlo je prihvatio ponudu da postane potpredsednik socijalističke stranke. A od članova Instituta kojih nema na ovoj slici, Vesna Pešić je osnovala Gradjanski Savez, Kosta Čavoški Liberalnu stranku a Miladin Životić Beogradski krug. Nebojša Popov je podržao UJDI (Udruženu jugoslovensku demokratsku inicijativu), dok je Ljuba Tadić ostao uz Mićuna i Demokratsku stranku, gde mu se, kao što znamo, pridružio i sin, Boris.
Na ovoj slici neko će videti buduće Predsednike, Premijere, Predsedavajuće Parlamenta… ali ja sve ove ljude i dalje pamtim samo kao prijatelje i saradnike, ljude od integriteta koji su se sedamdesetih i osamdesetih godina bez straha i sa uverenjem suprotstavljali socijalističkoj birokratiji. To sećanje se uvek iznova obnavlja gledanjem upravo ove slike, koja je jedina zajednička fotografija sa njima koja mi je ostala, nakon odlaska iz Beograda 1991. godine.
Autor teksta: Slobodan Simović
 | A guest post by
|