IMA LI KRAJA KRAJU?
Nakon dva milenijuma očekivanja kraja
Bilo je to negde u leto 1997. godine, kada nam je poslovni partner iz Kanade, koji je inače database specijalista, rekao da je ’psychic’. Na našem jeziku, to u njegovom slučaju znači da ima sposobnost da razgovara sa duhovima.
- „I? Šta su ti duhovi rekli“ postavio mu je neko pitanje tokom večere.
- „Kažu da će se zemljina osa pomeriti za 30o i da će većina ljudi umreti tokom ove kataklizme“, odgovorio je Džon, izmedju dva zalogaja, i učinio da se većina ljudi za stolom momentalno zagrcne.
- „Kada će se to desiti?“
- „Ubrzo. Taj proces je već počeo…“
Ovo je samo jedno svedočanstvo iz prve ruke o atmosferi očekivanja nadolazeće apokalipse koja se sve više širila što se približavao prelazak iz drugog u treći milenijum nove ere. To, medjutim, nije ništa novo kada je istorija čovečanstva u pitanju. Predviđanje kraja istorije, uzrokovanog ili nekom ozbiljnom kosmičkom nepogodom, ili razarajućim opštim ratom, predstavljaju jednu od konstanti naše civilizacije. Teza o kataklizmi pod uticajem pomeranja Zemljine ose, nakon sudara sa nekim asteroidom ili kometom, pojavila se prvi put 1872, u kontekstu objašnjenja uzroka globalnog otopljavanja koje se dogodilo u 11. milenijumu pre nove ere. Tezu je učinio popularnom Emanuel Velikovski u svojoj knjizi Svetovi u sudaru, iz 1950. godine, koju je čak i Albert Ajnštajn sa interesovanjem pročitao i smatrao uverljivom.
Ipak, negde oko dvehiljadite se dramatično povećao broj ovakvih predikcija apokalipse.
Tako da Džonu verovatno nisu bili potrebni duhovi za onakvu prognozu. Dovoljno je bilo da, iz nekog od mnogih sekundarnih izvora, pročita stihove koje je Nostradamus napisao negde izmedju 1540. i 1550. godine:
„Godine 1999, sedmog meseca
Kralj terora će doći sa neba…“
Nostradamusovi savremenici su, doduše, mnogo više razmišljali o sopstvenom vremenu, predviđajući da će se kraj sveta, u formi novog potopa biblijskih razmera, dogoditi 1524. godine, u vreme velike konjunkcije Jupitera i Saturna u Ribama. Luka Gauruko je samo jedan od astrologa koji je bio uveren u skori dolazak te kataklizme, ali pošto je bio najpopularniji i čuven po mnogim tačnim prognozama, njegovo upozorenje je napravilo takav haos u Italiji da je, na kraju, to platio glavom (uprkos tome što je sebi kupio još petnaestak godina života nekim novim proročanstvima).
Naravno, ništa redje nisu bile ni ’pozitivne’ predikcije kraja istorije. U neku ruku moglo bi se reći da se čovečanstvo tom kraju nada već više od dva milenijuma. Prvo kroz hrišćansko verovanja u spasenje, povezano sa ’drugim dolaskom’ Hrista, kada će, navodno, mrtvi pravednici vaskrsnuti da bi ih zatim, zajedno sa živim pravednicima, Isus uzneo na nebo. Zatim kroz mnogobrojne predikcije dolaska ’zlatnog doba’, kao što je bila ona Tomaza Kampanele, iz 1602. godine, u knjizi Grad sunca, gde je opisan skorašnji dolazak zlatnog doba čovečanstva, u koje je Kampanela sebe uverio nakon dugotrajnog analiziranja budućih nebeskih konstelacija uz pomoć direkcija, progresija i drugih astroloških metoda predviđanja.
S jedne strane, razvoj nauke i tehnologije, tokom 18. i 19. veka, doprineo je slabljenju uticaja religije na društvo, pa tako i gubljenju nade u spasenje. Ali je stimulisao i naučni pristup istoriji, gde se vrlo brzo stiglo do teze o istoriji kao rezultatu klasnih borbi, pa tako progresivnom oslobadjanju potlačene većine od privilegovane manjine. Nužna konsekvenca ovakvog pogleda na progres je i shvatanje da će se istorija, kakvu poznajemo, neminovno završiti uspostavljanjem društvenog sistema u kome će biti ostvarena potpuna sloboda svih građana. Karl Marks je taj sistem nazvao ’komunizmom’ postavljajući ga kao završni cilj koji se može ostvariti u dva koraka: prvo socijalističkom revolucijom, ukidanjem privatnog vlasništva i ekonomije zasnovane na individualnoj gramzivosti, a onda daljom evolucijom socijalističkih društava ka završnom komunizmu.
Socijalističke revolucije su se zaista i dogodile u mnogim zemljama sveta, ali ne i na Zapadu, koji je bio ekonomski najrazvijeniji i gde bi, po Marksu, takva revolucija imala najviše smisla. Konsekventno, u zemljama koje su naglo prešle praktično iz feudalizma u socijalizam, revolucija je najčešće donosila jednoumlje kao i samovolju vlasti.
Čovek bi očekivao da će se, prestankom hladnog rata i vraćanjem nekadašnjeg ’socijalističkog bloka’ liberalnoj ekonomiji, privatnom vlasništvu i višepartijskom sistemu, čovečanstvo osloboditi velikih socijalnih projekata zasnovanih na viziji kraja istorije, ali se to ustvari nikada nije dogodilo. Liberalni kapitalizam, unutar koga se razvila takozvana ’postmoderna kultura’, kultura oslobođena svih utopija i pritiska da se u skladu sa njima unificira kolektivni pogled na svet, zapravo nikada iskreno nije verovao u alternativu samome sebi, pa je tako propagirao sopstvenu univerzalnost i zahtevao sopstvenu globalizaciju.
Fukojama je to najpreciznije izrazio u članku „Kraj istorije“ („The End of History“) koji je objavljen 1989. godine: „Ono čega smo svedoci nije samo kraj hladnog rata, kao prolaznog perioda u istoriji, već kraj istorije kao takve: to jest, poslednji stupanj u ideološkoj evoluciji čovečanstva kojim se univerzalizuje zapadna liberalna demokratija kao finalna forma ljudskih oblika vladanja.“ Za Fukojamu, ovo je pobeda racionalnosti nad iracionalnošću, pre svega pobeda nad iracionalnom željom da se bude ’važniji od drugih’. Zlatno doba sveta, zasnovanog na liberalnim idealima, nakon njihove konačne pobede, pa tako nakon završetka istorije, karakterisaće se jasnim kriterijumima političke legitimnosti, pa tako manjom potrebom za ratovanjem – iako, naravno, to neće isključivati ratovanje sa onima koji ne budu delili ove fundamentalne vrednosti: dogod čitav svet ne bude u potpunosti zasnovan na zapadnim liberalnim principima!
Čovek bi mogao reći da se, iz Fukojamine perspektive, kraj istorije već dogodio, kao kraj ideološke evolucije čovečanstva, ali ne i kao kraj projekta da se ova ideologija globalizuje, u smislu uspostavljanja sistema koji je u celom svetu potpuno u skladu sa ovom optimalnom i finalnom ideologijom čovečanstva. Paradoksalno, uprkos tome što se istorija već završila, zapadni svet je tek postavljen pred ’istorijski zadatak’ da samog sebe univerzalizuje i globalizuje, pa makar na silu, ako to već nije moguće ostvariti mirnim putem u pojedinim delovima sveta.
U neku ruku, struktura argumenta je slična Marksovoj koji je takodje proglasio neki kraj, ’kraj filozofije’, koja je samo „tumačila svet a stvar je u tome da se on izmeni“ (Marksova 11. teza o Fojerbahu). Komunistička ideja je u ovom smislu, ne samo neka vizija ili utopija, već završna istina čitave istorije samorefleksije čovečanstva, pa je još ’samo’ ostalo da se komunizam i ostvari, što će se, po Marksu, nužno i desiti, kao što će se, po Fukojami, nužno desiti i globalizacija zapadnog liberalizma. U oba slučaja, metode koje omogućavaju da se to desi neće baš biti nežne prema neistomišljenicima.
U pozadini ovakvog pristupa je verovanje da istorijski cilj opravdava sredstva – pa makar ta sredstva bila u neskladu sa samim komunističkim ili liberalnim vrednostima i idealima. Što bi rekao Gebels, obraćajući se visoko rangiranim SS oficirima: „Mi smo ljudi koji misle u vekovima i osećaju u kontinentima“. To je kao davanje ’indulgenciije’ novim ideološkim krstašima, pa makar rezultat njihovog angažmana na ostvarenju istorijskog zadatka podrazumevao i ubistvo preko 5 miliona Jevreja, ili, recimo, preko 500 000 Iračana koji su stradali kao kolateralna šteta intenzivne promocije liberalnih vrednosti medju Šiitskom populacijom, pod izgovorom pronalaženja i neutralisanja, ispostaviće se nepostojećeg, Sadamovog oružja za masovno uništenje.
Ta potreba da se doba u kome baš ja sada živim, posmatra kao specijalno i završno doba, gledajući istoriju kao celinu, verovatno je izraz jednog univerzalnog egocentrizma koji ima ne samo psihološku, niti samo etičku, već i ontološku dimenziju. Svi smo mi ne samo individue, već i ukupnost Kosmosa, koji, za nas, štagod da mi racionalno verujemo, zapravo ne postoji izvan nas samih - pošto evidenciju o njegovom postojanju imamo samo putem predstava koje dobijamo posredstvom sopstvenih čula. Potreba da se istoriji postavi kraj, mogla bi, u ovom kontekstu, biti podsvesni izraz naše sopstvene želje da zaustavimo prolaznost vremena, zauvek zadržavajući sopstvenu ekskluzivnost i specijalan status koji, unutar našeg Kosmosa, verujemo da zaslužujemo u odnosu na sve druge. U neku ruku, ovo se može posmatrati kao jedna infantilna projekcija. Ali, ta infantilna pozadina ovakvu projekciju ne čini manje opasnom i destruktivnom, pogotovu kada se transformiše u javni diskurs i preko njega počne da utiče na istorijske dogadjaje.
Čovek ponekad poželi da dodje kraj svim krajevima, ali se onda ipak seti da je i to neki kraj, a da nas istorija, kao što smo videli, uči da se najavljeni krajevi nikada ne ostvaruju. Pa to valjda važi i za kraj krajeva… Zato bolje da ne najavljujem. Možda se onda ipak i dogodi…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|