IMA LI OSKAR ZLATNU PODLOGU?

Everything Everywhere All At Once

Nemoguće da niste baš nikada gledali neki uvrnut ali genijalan film. Kabinet doktora Kaligarija, Maju Deren, Antonio koji donosi smrt, Dejvida Linča, Neki Fon Trirov, Satan tango, bar? Ali ste sigurno bar jednom bili na nekoj užasnoj večeri gde vam je kakva pretenciozna intelektualka, nevešta kuvarica,  servirala supu koja se sastoji samo od vode, začina, kineskih, domaćih, orijentalnih svih odjednom u preteranim količinama,  koje je pokupila na rasprodaji propalog supermarketa. Retku i otužnu supu, preslanu, pre gorku, pre ljutu, pre kiselu, još zaslađenu, a smrdljivu i hladnu, kao fol od ostriga. 

Kvadrat iz filma Everything Everywhere All At Once

Film nije konceptualna ni nepredmetna umetnost, nije i ne može da bude video art. Pod takvim intencijama on se naprosto raspadne. On je poslednja velika realistička umetnost. Da bi funkcionisao mora da formira konzistentnu unutrašnju realnost unutar samog sebe, ma koliko sve u njemu bilo fantastično, nadrealno ili ne realno stohastično ili nelinearno. U slučaju o kome pišem  je zapravo reč o bezobraznoj neveštini, koja na nedosledan i prostački način hinji  da negira taj postulat.  Kič se meri stepenom banalnosti sopstvenih asocijacija. Studenti kinematografije uglavnom u prva dva tri semestra prebole tu bolest.

Slavodobitnici svega i svačega

Sin me je zamolio da taj "film" odgledamo zajedno. I on i ja smo režiseri. On na početku a ja na zalasku karijere. Gledali smo hiljade i hiljade filmova, novih i starih, narativnih i eksperimentalnih, treša, ili visoke umetnosti, uključujući i onih namenjenih maltretiranju publike, glupavih, brutalnih, nerazumljivih i besmislenih. Holivudskih i Indi, korejskih, bolivudskih , evropskih i burkina-fasoanskih. A, B i C produkcije, dramskih, akcionih, komedija melodrama, horora, mangi, dokumentaraca, koječega, čak i domaćih.

Preterivanje  poznat postupak u svim umetnostima njegove metode su pretrpavanje ubrzavanje, gigantiranje i hiperbolizacija. Postmoderna se udavila u tome. Ali ne možeš preterati  ako je sve više nego preterano. Ludilo nije asimptotna prava koje se svom brzinom kreće u svim pravcima, nego i ono ima svoj ritam, sistole i dijastole, zenite i nadire, čak i kada postane rezistento  na Prozak.  Da bi nešto bilo buka mora da postoji neki prag tišine. Da bi nešto bilo figura, mora da se izdvoji na pozadini. Tako funkcioniše geštalt.  Da bi nešto bilo frenetično mora da postoji trenutak tišine. To je najbolje znao Bulgakov. Najveći stampedo počinje iz nepomičnosti, gotovo katatonije. Ali ova post-postmoderna pretencioznost u svojoj navođenoj neukosti veruje da je primalni prasak. Taj filmski artefakt je zaista poseban slučaj. Nepatvorena nelinearna diskontinuirana onanija. Pornografija bez erotskih scena. Kvazi intelektualizam.  Nevešto, lažno mentalno rastrojstvo. Ne ide to tako. Mental disorder ipak ima nekakvu strukturu i subjektivno i spolja. Bahatost je nema. Neko ko je pio sirće,   glumata  da se spušta sa met-anfetamina i apriori zahteva potvrdu da smo opčinjeni. Stvarno?  Pa, skoro svi smo kad smo bili mali stavljali glavu u bubanj veš mašine. Ne folirajte da je od onda otuda niste vadili! Sve me to podseća na prevaru sa vakcinom. Otuda baš to, baš sad. Dok sam u dosadi u haotičnom slikokazu prebrojavao analne nadraživače koji simbolizuju da simbolizuju simbole, bilo  me je sram od mladića, ne zbog plitkosti njihove pornografičnosti, ali se i on stideo i sebe i mene, zato što to đubre gledamo do kraja ne izlazeći. Ipak trpeli smo do kraja da nas mangupi ubeđuju da nismo  glupi jer pristajemo da buljimo u aljkavu stupidariju, nevešte efekte svih vrsta koji tvrde da su takvi zato što tako treba i otrcan kung-fu kakav nigde još nisam video ni u surinamskom „karate kid-u“. I Brus li se verujem od toga prevrće u grobu, a Tarantinu sigurno pripada zlo. Tim Barton bi već odavno prosuo kokice, izašao i otišao na vožnju roler kosterom. Ovu vrstu manipulacije  u psihologiji masa Elizabet Najman je odavno označila kao "Spiralu tišine" Ćutite i trpite nasilje i glupost zato što su ih autoriteti pertiniranim mas-medijima razglasili za normu, da ne bi ste bili u manjini i samim tim odbačeni. 

Hajde ’de,  sado-mazo, ali mazo-mazo. Dve nule jednako nula. Ne znam zašto za cenu ulaznice, ne bi ste ovaj doživljaj inspirisan manjkavošću manipulatorskih hipofiza, suštinski efekat ovog 'spektakla’,  postigli tako što bi ste sami sebe udarali u glavu  crnim i belim kamenim oblucima. ( Molim vas nemojte ovo probati kod kuće!)   Crni za levu hemisferu mozga,  a beli za desnu, sve dok  vam ne ispadnu plastične oči, čekajući da vam se mama prestane na smrt tući sa poreskom računovotkinjom i napokon sa njom pojebe.

U šekspirijanskom pozorištu su na glumce u lošim predstavama bacali trule rajčice, što mi je uvek bilo po malo nastrano, ali mi se posle ovog post post-estetskog iskustva to učinilo  sasvim uredu. Gledali smo te glumce u drugim ulogama i  ranije. Bili su i više nego dobri. No ne može se glumiti ništa, koje do u beskonačnost glumata da je nešto. Veliki je to jad i mentalna dijareja  kad žute Amere naknadno spopadne post-post-moderno stanje. Režija je plemenita veština u odumiranju. Biće da sirotoj kinematografiji baš nije dobro,  kao ni društvu u celini.

Oskar

Hajde što statua oskara nije od zlata, to odavno znamo,  ali da je i tanka nano pozlata devalvirala do jeftinog žutog metalik čunkvajsa! Ne znam samo još da li se i radioaktivna prašina tako zlaćano presijava, dok svetlost pečurke u daljini trne.

Kralj je go. Oskar je go. Pretencioznost je gola. Glupost je gola. Živeli svi zajedno! Nije lud Aristotel što je, dok Holivud bulazni da umuje, izbegao u Bolivud.

Posle projekcije smo kod kuće u tišini odgledali The Searchers da bi nam se mozak postepeno vratio na mesto i sve je opet  bilo u redu.  Pa se setih da se  Srpskom reč stanje na prvu asocijaciju rimuje sa rečju koja je pravi opis ove marketinške ujdurme za opstrukciju svesti milenijanske generacije. Pornokratija proizvodi pornografiju. Bilo i ostaće.

Jutros sam dovršio čitanje scenarija svoga sina i osmeh mi se vratio na lice. Biće to dobar film koji će neko sigurno želeti da gleda. Doduše sa titlovima zbog jezičke barijere.

Piše: Milan Peca Nikolić