ВРЕМЕПЛОВ ИЛИТИ ТIME MACHINE
Неуролингвистичко програмирање
Забављам се гледајући из радионице како прилазе пажљиво набадајући по мокрој трави да се не испрљају. Као да долазе код Загора тајним путем кроз мочвару. Млађи пар, њега помало знам. Имућни родитељи. Сад је у Београду, неки менаџер, ваљда. Снајка није овдашња. И пре него што је проговорио, знао сам од којих је.
Има тако у нас једна честа појава да људи који се из чаршије преселе у Београд имају јаку потребу да то истакну на све могуће начине. У тих магичних стодвадесетак километара оно наше запевајуће дугоузлазно О пређе напред на кратко и експресивно Е. Тако Београд звучи тако како га нико нормалан тамо не изговара. И уопште, говор им је углађен и укалупљен сачувај Боже. Они више не иду код бабе и деде у Срезојевце или Љевају, али шаљу децу код баке и деке на село. И не питају их „’Оћеш још сладоледа?“ него „Да ли желиш да ти мама да још једну куглу?“ И све тако. Уз поштапалице брате, шефе, уз низ англицизама и техницизама… Ови су управо та фела. Једино немају деце. Не слаже им се уз гардеробу. А и гардеробу су прилагодили. Он, зове се Ђорђе, али снајка га ословљава са Џорџ, обучен по последњој моди. Значи накарадано. Горе уска мајица на ве. Доле, после уских белих шпицастих патика, нешто између тренерке и пиџаме што се до колена припија уз ноге а даље горе прераста у безоблични џак. Имао је наш деда неке сличне унтруке и шетао се по свом собичку тако, а баба га псовала да је ко усран голуб. Кад је умро, ми из забаве предлагали да га сахранимо у њима. Баба 'тела да нас побије. Џорџ прича да радо вози бајк, да је овде код мене кул, да су сад са Копа али морали су због куце да направе брејк …
- А, тераш точак, лепо. Волим и ја али нема се кад – радо се мало сељачим у оваквом друштву.
Снајка, утегнута и шарена ко Политикин забавник, са белим патикама јако дебелог ђона, и исто тако дебелим уснама, колута очима и пожурује га. Довољно, ипак, мудра да схвати да је боље препустити дечку да преговара са оваквим гегама. По говору би се рекло да је и она скорије магистралом пројездила ка престоници, негде од Ужица.
- Ти си негде ту, Бела земља, Биоска? – питам и злоупотребљавам своје старо знање из дијалектологије и акцентологије.
- Тата ми је из Чајетине али ја сам рођена у Ужицу. Погледом ме сасече ко мачем.
Нема пичке без ужичке, 'мал ми на излете. Стварно не би имало смисла, а осим тога можда неким чудом зна наставак крилатице, чега нема без Ваљевца. Па да и ја и Џорџ потонемо у земљицу црну, онако тугедер. Уместо тога питам зна ли песму „Ој Ужице мали Цариграде“. Неее. Слуша само Дпешшш Мооод – одбруси ми чистим базилдонским нагласком. И опет подсећа Џорџа што су дошли. Рекох ли да деце немају? Али зато имају пса. Због пашчета су и дошли.
- Куца има дисплазију кукова а на тераси има део који је ту хај, ноу егал, знаш, па да не би било проблема. Ми смо гледали у шопу, и у Икеи, али нема тако, знаш. Треба да се мечује са овим постојећим, и да се слајдује да бисмо могли да спакујемо знаш… – парла Џорџ и гура ми под нос огромни мобилни телефон са сликом одвратне буљаве зунзаре. Ко да сам ја жељан да гледам његовог кера и ко да је мало буљавих, дебелоусних џукаца са екрана. Ал добро сад, све у рок службе.
Волим, кажем, мало да се сељачим са оваквим отелотворењима Стеријиних и Нушићевих ликова, али видим да ћу сад стварно да испаднем глуп. Какво слајдовање, са ким ће, бре, да се мачује кљакава џукела, шта овај булазни? Док не уковчах!
- А, па теби треба чатал да буде једначит са тим што већ имаш али онако ко суљанице да буде!
- Ча… Шта? – изусти снајка и паде у несвест.
- Брате, ја тебе ништа не разумем – искрено признаде Џорџ и преобрати се у Ђорђа.
Мени би, искрено, смешно. Свашта се у овој радионици правило и направило а ето сад начинисмо и времеплов. По новом time machine. Новосрбин 21. века англомонденског изговора и оријентације сусрео се са далеким претком с краја деветнаестог столећа. Да скратим муке, објаснисмо се да оћеју оградицу за куче која може да се помера и склапа, али да се слаже са постојећом оградом на тераси.
Па добро, направићемо. Да се куца не подастреса. А што се тиче говора, најбоље да остане свако при своме.
Аутор: Драголјуб Петkовић