ISTORIJA KAO REZULTAT NEMARNOSTI
Kako je propala srpska srednjevekovna država
Prolazeći Srbijom sa svojom gardom, car Dušan Silni je nabasao na selo u zlatiborskoj zabiti gde su ga stanovnici sjajno dočekali i oduševili svojim gostoprimstvom.
- “Kako se zove ovo divno selo?”, upitao je car.
- “Zloselica”, odgovorili su mu meštani.
- “Ma, kakva Zloselica, kad ovde žive tako dobri ljudi”, začudio se Dušan, i naredio: “Od sad da se ovo selo zove Dobroselica!”
Dušanova garda se sastojala od 300 stranih plaćenika, većinom germanskog porekla. Kažu da su za to postojala dva razloga. Prvi razlog je što Dušan Srbima nije verovao. Nakon sukoba sa ocem, od koga je preuzeo vlast, uopšte nije bio siguran na čiju lojalnost zaista može bezrezervno da računa. A drugi razlog je uverenje da je vrlina srpskih vojnika velika hrabrost i lična veština, dok im je mana nedostatak organizacione sposobnosti i iskustva. Germanski profesionalni plaćenici su nadoknađivali taj nedostatak omogućujući Dušanu da bolje pripremi svoje vojnike i efikasnije vodi same bitke. Rezultat je bilo proširenje srpske države na teritorije od Dunava na severu, pa sve do Korintskog kanala na jugu, uključujući velike delove ne samo sadašnje Srbije, već i Crne Gore, Grčke, Makedonije, Bugarske, Albanije, Bosne pa čak i Hrvatske (južna obala, sve do Dubrovnika).
Kada je iznenada umro, 1355. godine, u 47. godini života, Dušan je, navodno, upravo planirao da krene sa ogromnom vojskom ka jugu, sa idejom da se konačno razračuna sa Turcima i usput osvoji ono što je u tom trenutku bilo ostalo od Vizantije, sa kojom je takođe bio u sukobu a koja je, u tom trenutku, bila u haosu, opterećena borbama zaraćenih frakcija. Dušanova vizija je bila da stvori novo srpsko-vizantinsko carstvo, sa dinastijom Nemanjića na čelu, koja bi nesumnjivo bila nepremostiva prepreka za Tursko širenje ka Evropi. Bio je čak spreman da za te potrebe ponudi prelazak njegovog življa na katoličanstvo (koje je sam prethodno nazivao ‘latinskom jeresi’) kako bi preko Rima obezbedio mir na svojim severnim granicama omogućujući dalje širenje carevine na jug. Istorija Evrope bi svakako bila sasvim drugačija da ga u toj nameri nije sprečila smrt, čiji je uzrok nepoznat, mada neki izvori pominju i mogućnost da je bio otrovan.
Sa Dušanovom smrću došlo je do erozije centralne vlasti (koja je nominalno i legitimno pripadala Dušanovom sinu Urošu, koga su prozvali ‘Nejaki’) kao i do sukoba lokalne vlastele, kojoj je preraspodela teritorija bila važnija od sudbine države. U veoma grubim crtama, i više kao ilustracija situacije nego kao precizna hronologija, istorijat tih sukoba se može predstaviti na sledeći način:
- Dušanov polubrat, Simeon, čija je majka bila Grkinja, nije priznavao Uroševu vlast, pa se i sam proglasio za Cara. Odmah se sukobio sa Urošu vernim vlastelinom Hlapenom, čije je teritorije hteo da priključi sopstvenim, u severnoj Grčkoj. S druge strane, ratovao je i sa Grcima, koji su mu oduzeli deo teritorija na jugu.
- Dušanova žena, Jelena, stavila se pod zaštitu kesara Vojihne i njegovog zeta Uglješe Mrnjavčevića. Posle Vojihnine smrti, Uglješa proteruje caricu Jelenu, koja će život završiti u manastiru.
- Ugari su pokušali da iskoriste ovu situaciju osvajajući neke srpske teritorije na severu, gde im se suprotstavio moćni knez Vojislav Vojinović, koji je narednih godina ratovao i sa Ugarima kao i sa Dubrovnikom. Njegova ambicije je bila i da osvoji što više srpskih teritorija, u čemu mu je pomogla smrt rođenog brata Altomana, čije je zemlje odmah pripojio svojima.
- Na teritoriji sadašnje Crne Gore, rastao je uticaj porodice Balšić, koji su, nakon ubistva Dušanovog vlastelina Djuraša Ilijića zavladali Gornjom Zetom.
- Vojinović ulazi u sukob sa Balšićima, što je omogućilo Vukašinu Mrnjavčeviću, Uglješinom bratu, da osvoji neke njihove teritorije. S obzirom na veze Uglješe i carice Jelene, Vukašin postaje prvo zaštitnik Cara Uroša a zatim i kralj, koji zajednički vlada sa Urošem, da bi ga kasnije marginalizovao u pokušaju da zameni Nemanjićku dinastiju svojom sopstvenom.
- Vukašin je širio svoje teritorije na sve strane, preuzimajući velike posede Dušanovih despota Olivera i Dejana, nakon njihove smrti.
- U Raškoj oblasti, ulazi u sukob sa, u to vreme relativno bezuticajnim, Lazarom Hrebeljanovićem (budućim Carem Lazarom), kao i Vukom Brankovićem, koji sklapaju savez sa velikim županom Nikolom Altomanovićem, najuticajnijim vlastelinom Srbije s obzirom na to da je preuzeo zemlje, kao i moć, koju je imao njegov stric, preminuli Knez Vojislav.
- Izgleda da se upravo na Kosovu polju odigrala bitka u kojoj je Vukašin porazio ovu koaliciju, i to tako što je Lazar Hrebeljanović pobegao sa svojom vojskom, kada je video razvoj događaja, ostavljajući Nikolu Altomanovića samog, što je ovoga umalo koštalo glave. Ironijom sudbine, Lazar je, mnogo kasnije, tokom Kosovske bitke protiv Turaka, izdan na istom mestu, i na isti način na koji je on prethodno izdao Altomanovića.
- Baš kada se spremao da se konačno obračuna sa Altomanovićem, uz podršku Balšića, sa kojima se u medjuvremenu izmirio, Vukašinu stiže poruka od Uglješe da se odmah okrene i pridruži akciji proterivanja Turaka iz Evrope, s obzirom na činjenicu da je u to vreme sultan Murat I morao da se pozabavi internim sukobima u Antaliji, pa je oko Jedrena ostavio samo malu Tursku vojnu ispostavu, koju su, po Uglješinoj proceni, njegova i Vukašinova vojska mogli lako da potuku.
Vukašin i Uglješa Mrnjavčević su, po krstaškim izvorima, mogli da računaju na oko“60-tak hiljada najbolje obučenih konjanika u Evropi”. Drugi govore o 70 000, a ima i onih koji srpsku vojsku koja je pošla na Turke procenjuju samo na 20 000. Svejedno, bili su daleko mnogobrojniji od Turaka kojih je, u okolini Jedrena, bilo sve skupa oko 3000-4000 (mada se, u jednom izvoru, nailazi na broj od 10-tak hiljada vojnika). Bez obzira na tačne brojke, očigledno je da Turci, u otvorenoj borbi, jednostavno nisu imali nikakvu šansu da se odbrane od Srba. To je bilo jasno i Vukašinu i Uglješi, koji su se zataborili pored reke Marice, sa namerom da već sutra izvrše odlučujući napad. Slaveći unapred što su se sastali po planu, u predviđeno vreme, i što su dobili informacije da je Turaka čak manje nego što su mislili, braća Mrnjavčevići su dozvolili vojsci da proslavi ovo okupljanje i sutrašnju pobedu te da odu na spavanje polu-pijani, bez postavljene jake straže i organizovanog izviđačkog posmatranja turskih jedinica. Ova haotična situacija u srpskom taboru nije promakla uhodama, koji su o tome obavestili Lalu Šahina, turskog komandanta, koji se odmah odlučio za noćni napad. Postoji par verzija same Maričke bitke, ali sve te verzije govore o tome da su Turci uhvatili Srbe na spavanju, mamurne, pospane i polu-gole, lako masakrirajući srpske vojnike, od kojih su mnogi pokušali da se spasu skakanjem u nabujalu reku, koja je odnela gotovo podjednako života kao i turska sablja. Braća Mrnjavčevići su i sami poginuli na Marici, tako što se jedan verovatno udavio, a drugog je navodno ubio sluga, kako bi se dokopao njegovog zlatnog krsta.
Iako su Mrnjavčevići možda bili prvi koji su na svoj grb stavili četiri slova S, simbolizujući izjavu Rastka Nemanjića (Svetog Save) da “samo sloga Srbina spasava”, njihov poraz na Marici bio je rezultat ne samo bahatosti i neorganizovanosti, već i same nesloge. Naime, ostale srpske velmože, kao što su bili Balšići, Lazar Hrebeljanović i Vuk Branković, nisu ni pomislili da vojno pomognu Mrnjavčevićima. To je bio logičan rezultat svih onih lokalnih sukoba oko prevlasti u Srbiji, koji su počeli nakon Dušanove smrti i trajali sve do konačnog Turskog zauzimanja Srbije, pod Mehmedom Osvajačem 1449. godine.
Ovakav razvoj događaja je tim tragičniji što su u medjuvremenu, velikim Uglješinim naporima, izglađeni nesporazumi sa Vizantijom. Da su Mrnjavčevići uspešno potisnuli Turke sa evropskog tla, za šta su – vojno gledano – imali sve preduslove, njihov savez sa Vizantijom bi verovatno trajno sprečio turska osvajanja Balkana. Pogotovo što je, dvadesetak godina kasnije, Vizantija uspostavila prijateljske odnose i sa Mongolima, koji su rapidno osvajali istočne teritorije Osmanlijskog carstva. Uostalom, Bajazit I, koji je nasledio sultana Murata, po legendi, rasporenog od strane Miloša Obilića tokom Kosovske bitke 1389. godine, završio je život u mongolskom ropstvu.
Kosovska bitka je samo za malo odložila dalja turska osvajanja Balkana, pošto je smrt Murata nalagala njegovom nasledniku, Bajazitu, da prvo sredi situaciju u sopstvenoj kući, pre nego što se skoncentriše na dalje prodore u Evropi. Ali, ona nije mogla da promeni sudbinu države koja je već bila vojno uništena pogibijom 60-tak hiljada najboljih konjanika.
Sve u svemu, da nije bilo bahatosti, samozadovoljstva i neprofesionalnosti srpskih vojskovođa na Marici, ne samo da bi Vukašin i Uglješa proterali Turke iz Evrope i stvorili savez sa Vizantijom, već bi i sam Vukašin, na krilima te pobede, dobio legitimitet koji bi mu omogućio da ujedini sve srpske velmože (milom ili silom), i da u potpunosti obnovi Dušanovo carstvo. U tom slučaju, celokupna istorija Srbije, Vizantije i Evrope, sve do današnjeg dana, bila bi verovatno sasvim drugačija.
Naravoučenije ove priče je da nam istorija govori da treba pre svega da gledamo na to koje smo greške mi sami napravili umesto što imamo sklonost da sve tumačimo ‘stranim zaverama’. Iako mnogi za propast Srbije okrivljuju nedostatak podrške katoličkog sveta, ne samo Lazaru na Kosovu, kada je već bilo kasno, nego i Mrnjavčevićima koji se krenuli u novi ‘krstaški pohod’, istina je da takva ‘strana’ podrška, u tom momentu, uopšte nije bila neophodna. Sila sa kojom su Mrnjavčevići krenuli na Turke bila je više nego dovoljna za ostvarenje njihovih ciljeva. Nedostalo je pameti, opreza i organizacione sposobnosti, koja bi sprečila Turke da ih pobiju ‘na prevaru’.
Možda je šteta što je Dušanova germanska garda raspuštena nakon njegove smrti. U suprotnom, možda bi tu bilo nekoga da postavi stražu i izvidnicu kako treba i spreči ovu apsolutno neshvatljivu nemarnost, koja je nedvosmisleno promenila tok istorije svih naroda Balkanskog poluostrva.
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|