IVAN TABAKOVIĆ

SATIRIČNA ANATOMIJA LJUDSKE GLUPOSTI I MIZERIJE ILI DECENTRIRANJE IDEOLOGIJE

"Dosta je bilo t.z. ‘javnog života’, dosta bruke, galame, dosta smo turali lice u đubre, tumarali kao Brojgelovi ‘Slepci’… Pomalo se tone i gubi u zagušljivoj malograđanskoj atmosferi. Umesto jednog slobodnog života umetnika, živi se u smrdljivom loncu svađa i intriga”, piše Ivan Tabaković 1931. godine Hegedušiću i Postružniku, povodom atmosfere oko grupe “Zemlja”[1], koju napušta 1932. godine. U vreme “Zemlje” i posle, Tabaković pokazuje da je nomadska pozicija njegov modus, a lateralnost i izolovanost u odnosu na centrifugalne sile  vremena i politike njegov  temeljni stav. Zato ni “život u loncu” nije mogao da pruži autentično odvajanje, ono koje će dovesti do najneobičnijih ostvarenja u posleratnom srpskom slikarstvu.

Ivan Tabaković

Pohađanje privatne škole Hansa Hofmana u Minhenu od 1922. do 1923. godine je možda najvažniji podatak iz Tabakovićeve biografije. Hofmanovi uticaji se u Tabakovićevom delu  mogu sagledati kroz dva nivoa. Prvi  je Hofmanovo učenje utemeljeno u izrazitim afinitetima prema kubizmu i Matisu, kao i prema Mirou, Kandinskom i Kleu, kojima se divio. Tabakovićeve posleratne kleovske i miroovske reminiscencije mogle bi biti posledica prenetih Hofmanovih afiniteta, a njegova važna istraživanja likovnih sredstava iz pedesetih godina mogu biti predočavanje elemenata Hofmanovog pedagoškog metoda, umetničkog creda “unutrašnje veličine”, kao i njegovih definicija osnovnih termina. Drugi nivo koji bi mogao da označi Hofmanove uticaje, ili, drugačije rečeno, neverovatnu bliskost umetničkih stavova, obeležen je načelnim nedostatkom  jedinstvenog načina i stila unutar opusa, kojem bi svi drugi načini bili podređeni, što je dragoceno Grinbergovo zapažanje o Hofmanu, koje se bez oklevanja može pripisati i delu Ivana Tabakovića. 

Ivan Tabaković - Pesnik 1968.

Izgleda da je on jedini od posleratnih srpskih umetnika koji je svoju modernističku sliku formirao u konceptualizovanju veze nauke i umetnosti, a zatim umetnosti i alhemije. Mikroskopska slika sveta, koju otkriva kao crtač Anatomskog instituta u Zagrebu, pomogla mu je da reši najvažnije, modernističke, postulate svoje slike: prostor, boju, strukturu, organizaciju plohe. U njoj se otkriva i rani podsticaj za “flatland”. Ploha je dosledno policentrična, i čini se da je baš tu Tabaković postigao najranije ako ne i najviše domete sopstvene vizije duhovnog u umetnosti. “Flatland”  uostalom, simboliše jedan ravan, pljosnat svet: kao da se trodimenzionalnost tela pretvara u sopstvenu senku.

Ivan Tabaković - Senka 1956.

Složeni opus Ivana Tabakovića danas je moguće tumačiti na različite načine, posmatrati iz različitih uglova. Povode takvom decentriranom, razrokom pogledu dao je, uostalom, on sam. Iako kolaži i foto-montaže čine jednu naizgled odvojenu celinu, njene povode, ideje, ideologiju i humor pronalazimo u cikličnom kretanju Tabakovićevog satirično-kritičkog angažmana - Groteskama (1926), Satiričnoj anatomiji ljudske gluposti i mizerije (1926), i u kulminativnoj amblematskoj slici perioda Genius (1929).  Ideološka osnova “Zemlje” bitno je, uprkos potonjim njegovim neslaganjima sa političkim imperativima grupe, uticala na formiranje dugovečne ideološke osnove njegovih dela. Reč je pre svega o uvažavanju osnovnih “zemljaških”  postulata – da umetnik treba da živi životom svoga doba, da treba da stvara u duhu svog vremena, da su, na kraju, umetnost i život jedno. Ipak, interpretacija i geneza ovih postulata u Tabakovićevom delu je nedogmatska i izvan-kolektivna, individualna, a etičnost i odgovornost su njeni nadređeni principi. U tako precizno određenom sopstvenom sistemu vrednosti, Tabaković insistira na odgovornosti - ne samo pred sopstvenim dobom, već i pred sopstvenim delom, pred umetnošću generalno, na kraju krajeva, pred samim sobom. Jer, Ivan Tabaković nudi, kako u pomenutim delima druge polovine dvadesetih i tridesetih, tako i u posleratnim serijama kolaža, nemilosrdni čas anatomije. Eho Geniusa, tako, stiže sve do šezdesetih i sedamdesetih godina.

Ivan Tabaković - Vlastiti-zatocenici-1965-

Dobar primer je kolaž Beg u ništavilo (1965): on replicira dva ranija prizora Panike  (kompozicije iz 1927.  i 1941. godine) i kombinuje ih sa fragmentima koji pripadaju pop-art  repertoaru (bejzbol igrači, poslovni ljudi, turisti i sl.). Slika i ovog puta izražava esencijalno nepoverenje u mogućnosti usavršavanja, temeljnog duhovnog napretka, oduhovljenja čoveka. Tabakovićeva apolitična angažovanost utemeljena je pre svega kao klasična antiteza principa humantias – barbaritas (feritas), u smislu u kojem pojam humanizma razmatra Ervin Panovski: poštovanje moralnih vrednosti, principa racionalnosti, slobode, odgovornosti i tolerancije u suprotnosti je sa ideologijama determinista, autoritaraca, sa ideologijom košnice, bila ona klasna, nacionalna ili rasna. Otud ni pomenutu angažovanost mnogih Tabakovićevih dela ne treba vulgarno identifikovati samo kao političku ili samo kao društvenu – ona je sveobuhvatno ironijsko-skeptična i neguje jednu sasvim antiherojsku ljubav prema unutrašnjem miru i smirenosti. Suprotstavljajući ovakav skepticizam naglašenim simbolima bespogovornog poverenja u civilizaciju i neslućena dostignuća posleratnog progresa, Tabaković problematizuje same temelje poverenja u moderno doba i njegovu ideologiju napretka.

Ivan Tabaković - Prostor-1967.

Traženje jedne istine i jedinog sveobuhvatnog odgovora  na životno delo Ivana Tabakovića bilo bi ne samo besmisleno već i nedostižno. Možda je zato stvoren magloviti, harizmatski mit o umetniku. Ciklusom Život, misli, snovi  Tabaković je, primera radi, bliži duhu nove figuracije nego bilo koji drugi umetnik starije generacije.  Delo Ivana Tabakovića, kao posebna nadideološka celina u korpusu srpske posleratne umetnosti, pruža izuzetan primer samosvojnog umetničkog i etičkog delovanja. Tabakovićevom opusu se teško ili nikako pronalaze konceptualne ili morfološke analogije u kontekstu srpske umetnosti  baš zato što tokom posleratnog perioda nikada nije do kraja, ili nije uopšte, uključen u borbu za prevlast  na umetničko-ideološkoj mapi značenja. 

Ivan Tabaković - Svetlo, Oblak, Leptir 1963.

Zato njegovo delo, koje je sebe samosvesno izuzelo iz uspostavljanja ili održavanja hegemonija značenja, nadilazi, sažima i dekodira čitave pravce i poetike u posleratnoj srpskoj umetnosti – ono evoluira do te mere u periodu od tridesetih do sedamdesetih godina, da jedino uspostavlja, most između predratnog modernističkog i istinskog savremenog govora koji je u potpunosti u duhu svog vremena ili, čak, ispred njega.

Autor teksta: Lidija Merenik,  Odlomci iz kataloga, Ivan Tabaković, Grafički kolektiv, Beograd novi/dec. 1999.

---