Izmedju religije i besmisla
Prvi deo: Zašto nisam religiozan?
Mnogo puta u životu, pitali su me da li sam religiozan. Odgovor je uvek bio isti:
- „Nisam…“
- „Znači veruješ da je život besmislena slučajnost, u neku ruku statistička greška, kao što tvrdi nauka“?
- „Ne, ne verujem ni u to…“
- „Pa, u šta veruješ?“
Nije baš tako lako odgovoriti na to pitanje, ali evo da probam, tako što ću prvo preciznije da objasnim zašto ne verujem ni u jedno ni u drugo.
Religija je, priznajem, komplikovana tema, u vezi sa kojom se često brkaju različiti nivoi mogućeg razmatranja. Recimo, Karl Marks je religiju nazvao ’opijumom za narod’. Sebe je video kao ateistu i komunistu. Potpuno suprotno od njega, neki drugi ljudi su religiju smatrali ključnom za organizovanje zajednice na moralnim principima, pa su zato preferirali veru u odnosu na ateizam. Da ne ponavljamo deset božjih zapovesti i koliko su one pomogle da se divlja horda Jevreja, koje je Mojsije poveo preko Sinaja, uredi u jedno organizovano društvo. Ali, ako čovek logički razmišlja, lako je videti da uticaj religije na pojedince ili zajednicu uopšte nema nikakve veze sa opravdanošću religioznosti ili ateizma kao gnoseološkog (saznajnog) opredeljenja. Neko može biti duboko religiozan pa i dalje verovati da religija – čak i kada bi bila gnoseološki opravdana – zaista, iz sociološke perspektive, može biti prepoznata kao ’opijum za narod’. Drugim rečima, gnoseološka i sociološka opravdanost religije ne idu nužno ruku pod ruku i ne upućuju jedna na drugu.
Na metodološkom nivou, mnogim ljudima smeta što religija zahteva verovanje a ne nudi saznanje. Recimo, religije većinom smatraju da nisu potrebni dokazi o postojanju Boga a neke od njih, bogami, već sam zahtev za takvim dokazom smatraju ’bogohuljenjem’.
- „Boga otkrivamo srcem, a ne glavom…“, ili
- „Boga otkrivamo u sebi, a ne u spoljašnjem svetu…“
To ’otkrivanje’ zapravo, nije ništa drugo nego prepoznavanje jednog dubokog bezuslovnog uverenja, za koje nam ne trebaju razlozi, jer kada bi nam trebali, uverljivost razloga bi postala uslov verovanja, što je u suprotnosti sa zahtevom ’bezuslovnosti’. To, medjutim nije uvek bilo tako. Tokom istorije navođeni su mnogi razlozi za religioznost, koji su se, medjutim, pokazali kao neodrživi. Saznanje da grmljavina nije izraz Jupiterovog besa, već meteorološki fenomen, nije pomoglo verovanju u rimske bogove. Vremenom, skoro sve ono što je prethodno navođeno kao izraz božanske volje ispostavilo se kao materijalna posledica nekih materijalnih uzroka. To je nateralo Viljema Okamskog da, početkom 14. veka, razdvoji domen stvarnosti koju saznajemo kroz iskustvo, od sfere transcendencije unutar koje nam se može dogoditi božanska ’objava’. Čuveni ’Okamov brijač’ koji je omogućio savremenu koegzistenciju nauke i religioznosti, uveo je princip minimalno neophodnog broja pretpostavki da bi se objasnio neki fenomen – što je nauci omogućilo da potpuno apstrahuje od Boga kada proučava stvarnost, a da pritom postane irelevantna za teološka verovanja koja operišu ne u domenu stvarnosti, već u domenu transcendencije, s one strane svakodnevne realnosti.
Moram da priznam da meni lično ovo odsustvo potrebe za ’razlozima’ koji bi neko religijsko verovanje zaista učinili uverljivim, smeta više nego samo pozivanje na verovanje umesto saznanja. Time se religija primarno pozicionira kao verovanje nekome (recimo crkvenim ocima), pa tak sekundarno, kao vera u nešto (tj Boga). Da su časni oci rekli da bez-razložno verujemo u bilo šta drugo, mi, po definiciji, ne bi mogli da imamo razloge da im ne poverujemo. Dakle, srećan je sticaj okolnosti što su nam rekli da verujemo u Boga pošto se moglo desiti da nam sugerišu da verujemo u nešto mnogo gore…
To otprilike ovako izgleda na primeru hrišćanstva. Da sam hrišćanin, trebalo bi da bezuslovno verujem Mojsiju, apostolu Pavlu, Svetom Avgustinu i drugim hebrejskim i hrišćanskim ocima koji su imali direktno iskustvo susreta sa Bogom ili njegovim sinom. Meni to baš ne ide lako od ruke. Žuljaju me alternativna objašnjenja: recimo ono, da je Mojsije izmislio susret sa Bogom u Sinajskim planinama kako bi ubedio razularenu rulju koju je predvodio na putu ka obećanoj zemlji, da se malo smiri i uljudi, umesto što krade, ubija i siluje. Ili se možda nagutao halucinogenih pečuraka i zaista verovao da je sreo Gospoda, iako je zapravo to bio samo jedan ’trip’, koliko god da je taj ’trip’ uticao na istoriju civilizacije.
Ali, naravno, ne bi ovo bio jedini slučaj u istoriji da se bliski susret sa božanstvom dogodio pod uticajem opijata. Recimo, Eleusinske misterije, koje su se decenijama održavale u pećinama u blizini Atine, su nudile direktno iskustvo susreta sa boginjama Demetrom i Persefonom posetiocima koji su, nakon što bi popili solidnu količinu nečega što se obavezno moralo popiti na ulasku, sretali u mraku pećine ’luminozna božanska bića’. Ja bih možda i dalje verovao u ove bliske antičke susrete sa onozemaljskim entitetima, da nema previše istorijskih izvora koji upućuju na nepobitnu činjenicu da su ove predstave režirali majstori koji su bili upoznati sa velikom tajnom kontrolisane upotrebe fosfora, a da su osobe koje su glumile ’luminozne boginje’ bile ustvari eleusinske sveštenice, koje su prethodno, da bi učestvovale u ovim iluzionističkim seansama, morale da daju zavet večnog ćutanja.
Pa se ovde postavlja pitanje šta je nečija namera kada kreira ovakav narativ ili podržava ovakvu iluziju? Recimo, u priči o Hristu kao Božjem sinu, mi znamo sa priličnom sigurnošću ko je odlučio da se njegovo rođenje slavi 25.12. Taj datum nije izbran zato što se Hrist tada stvarno i rodio već zbog toga što se tog datuma, u Rimu, već slavilo rođenja Boga Mitre – u koga je verovala većina Rimljana. Imperator Konstantin je pametno rešio da pomiri dve najveće rimske religije, pa je, vekovima nakon Hristovog rođenja, naredio da se njegov datum rođenja izjednači sa rođendanom Mitre. Odjednom su svi građani Rima – i mitraisti kao i hrišćani - mogli da slave isti praznik. Inače izbor datuma je zasnovan na mitraističkoj astrološkoj simbolici: 2 svetla (Sunce i Mesec), 5 vidljivih planeta (Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn) i 12 zodijačkih znakova. Jasno je da ova simbolika u principu nema nikakve veze sa hrišćanstvom… Naravno da je, u ovom kontekstu, bilo potrebno da i Hrist, kao i Mitra, bude neki Bog - za šta se definitivno pobrinuo Nikejski sabor iz 325. godine, koga je, gle čuda, sazvao upravo Konstantin, i gde je Isusov božanski status potvrđen glasanjem delegata uz ogromnu većinu za i uz nekoliko glasova protiv. Iako je ovo veoma ubedljiv rezultat jedne demokratske procedure, činjenica da je Isus proglašen za Boga više vekova nakon smrti - i to glasanjem – baš kada je to odgovaralo potrebama nekog imperatora - meni ne povećava uverljivost cele te priče. Pa zato, koliko god da bih možda i želeo, baš ne mogu u tu priču tako lako da im poverujem…
Neko će reći da je ovo samo doktrina odredjene Crkve koja je uobličena u skladu sa nekim socijalnim projektom, u davnašnja vremena, i koju ne treba mešati sa ličnom verom u Boga, to jest sa religioznošću, koja je, nasuprot ovim doktrinarnim pričama, univerzalna ali i prilično apstraktna, i može se pronaći u pozadini svih religija sveta. Ovakvim argumentom o ’doktrinarnoj agnostičnosti’ religioznosti sugerisalo bi se da čovek veruje u Boga, ne ZBOG već UPRKOS doktrinarnim specifičnostima koje ne da nam ne pomažu, nego nam zapravo odmažu da u Boga iskreno poverujemo.
Ovo je jedan ’kognitivni paradoks’ koji većina ljudi podsvesno razrešava linijom manjeg otpora, tako što prihvata socijalni imperativ zajednice kojoj pripada, pristupajući lokalnoj crkvi i prihvatajući sve zajedno - i veru u Boga i verovanje u doktrinu - bez da im, ako ih nekako naterate da vam iskreno odgovore, deluje uverljivo išta pojedinačno od svega onoga što im crkveni oci predstavljaju kao istinu. Ali, preko ovoga se prelazi, jer, ipak, duboko u sebi, oni pronalaze tu svoju vezu sa Bogom.
Kod mene se, medjutim, još u mladosti, nekako spontano desilo upravo suprotno. Ne samo zbog poznavanja istorije i jasne ideje da se crkvenim ocima ne može sasvim verovati, već i zbog poznavanja psihologije i svesti da podjednako malo mogu verovati i samome sebi. Otkrivanje božanskog u sebi samom, iliti ’okeansko osećanje’ povezanosti sa celokupnim univerzumom, je zapravo jedan ’atavizam’, ’eho’ primarnog narcizma sa kojim samo došli na svet, ’regresija’ na vreme kada još uvek nismo razlikovali sebe same od predmeta spoljašnje stvarnosti. Dakle, meni je brzo postalo jasno da - pošto ne mogu da verujem ni svedočanstvima crkvenih otaca, ni sopstvenoj intuiciji sveopšte povezanosti, niti mogu da doprem do Boga kroz saznanje stvarnosti – nemam apsolutno nikakvu ozbiljnu osnovu da se razvijam u pravcu neke religioznosti.
Ateizam i naturalizam, sa fokusom na nauku, su mi, u tom kontekstu, delovali kao spas i veliko olakšanje. Na žalost, ni to olakšanje nije predugo trajalo…
(nastavak sledi…)
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|