Izmedju religije i besmisla
Drugi deo: Problem imanentne inteligencije
Završio sam prvi deo ovog teksta konstatacijom da su mi ateizam i naturalizam, sa fokusom na nauku, delovali kao spas i veliko olakšanje nakon neuspelog pokušaja da pronadjem bilo šta što bi mi pomoglo da poverujem u neku religijsku priču. Medjutim, pomenuo sam i to da ovo olakšanje, na žalost, nije predugo trajalo…Obe ove konstatacije zahtevaju obrazloženje.
Za razliku od religije, nauka ne traži od nas da verujemo u bilo šta. Naprotiv, ona nas stimuliše da ne verujemo na reč, traži od nas da budemo kritični, nagovara nas da sami proverimo štagod da nam neko sugeriše - i još nam obezbedjuje matematički i eksperimentalni aparat koji možemo da upotrebimo kako bi falsifikovali ili potvrdili bilo koju, pa tako i svaku naučnu tvrdnju. Ako neka teorija nije zasnovana na ponovljivom eksperimentu ili na proverljivom matematičkom dokazu, ona se ne može smatrati naukom, već pre nekom ’radnom hipotezom’, koja je podjednako hipotetička kao i bilo koje religijsko uverenja. Čak i kada su naučne teorije matematički ili eksperimentalno uverljivo potkrepljene, one i dalje predstavljaju predmet konstantnog preispitivanja i korigovanja, u skladu sa novim opažanjima, novim eksperimentima ili novim matematičkim metodama koje su se razvile u medjuvremenu.
Drugim rečima, nauka sopstvene tvrdnje nikada ne smatra definitivno dokazanim, iako mnoge tvrdnje iz prošlosti smatra definitivno falsifikovanim. Ona nas poziva da joj se priključimo, da sami, ako to hoćemo, proverimo uverljivost bilo koje teorije a, ako nećemo ili nemamo mogućnosti/vremena da se time bavimo, omogućuje nam da vidimo kako su drugi ljudi ove teorije proveravali i kojim su eksperimentima ili kalkulacijama potvrđivali ili negirali validnost odredjenih teorija. Nema tajni. Nema misterije. Nema potrebe da bespogovorno verujemo bilo kom autoritetu.
Pritom su naučne teorije, mnogo više nego što ljudi najčešće misle, zasnovane na kreativnosti i imaginaciji, pa se ne retko suprotstavljaju našoj svakodnevnoj intuiciji realnosti. Uticaj opažanja na rezultate merenja, to jest uticaj postavke eksperimenta na samu realnost koja će se izmeriti; teorija mnogobrojnih univerzuma; tamna, nevidljiva materija i energija; mogućnost teleportacije na kvantnom nivou; nepostojanje vremena i prostora u inercijalnom sistemu svetlosti - kao i mnogi drugi koncepti koji su se pojavili u različitim naukama u poslednjih stotinak godina - deluju mnogo više naučno fantastično, i suprotno našem zdravom razumu, nego što je većina ljudi toga svesna. Drugim rečima, nauka nam nudi sve ono što smo priželjkivali a nismo dobili od religije: prostor kako za saznanje tako i za kreativnost, uz mogućnost da sami proveravamo uverljivost tvrdnji u koje bi možda želeli da poverujemo.
Zbog čega je onda moje olakšanje bilo kratkotrajno? Svakako, razlog nije u samom naučnom metodu u principu, pa čak ni u ograničenosti fenomena na koje ova metodologija može uspešno da se primeni. Naučna revolucija je počela od fizike, pa je zatim zahvatila hemiju i biologiju, da bi se danas proširila na skoro svaku oblast, uključujući ekonomiju, psihologiju, sociologiju… Iako je u svim ovim oblastima naučni pristup doneo nova i korisna saznanja, problem je u tome što je doneo je i jednu vrstu akademskog redukcionizma, ili, da to tako nazovemo, ’metodološkog dogmatizma’, koji ne samo da nije doprineo boljem razumevanju fenomena koji se proučava, već je, u nekim slučajevima, čak doprineo zaboravljanju onoga što se nekada već znalo. Kognitivna psihologija je odličan primer. Insistiranje na redukovanju discipline na kognitivne eksperimente, neuralne modele i mapiranje moždanih regiona, uprkos mnogim izvanrednim otkrićima, dovelo nas je do toga da zaboravimo, recimo, kako zaista funkcioniše kognitivno nesvesno, i na koji način podsvesno donosimo strateške kognitivne odluke – što je naša svakodnevna realnost, koju su, još pre sto godina, mnogo uspešnije opisivali fenomenolozi i psihoanalitičari. Ali, psihoanaliza je proglašena za ’nenaučnu prevaru’ i sa njom je izbačena sa univerziteta i gomila fantastičnih uvida, koji se ignorišu samo zbog toga što se do njih nije došlo korišćenjem adekvatne naučne metodologije.
Ovo natera čoveka da se priseti Diltajeve distinkcije izmedju objašnjenja i razumevanja kao krajnjih ciljeva prirodnih i društvenih nauka, zbog čega se metode društvenih nauka, barem u izvesnoj meri i moraju razlikovati od prirodnih. Društvene nauke veoma često pokušavaju da razumeju značenja, namere, motive, ciljeve, zbog čega njihov pristup ponekad više liči na ’tekstualnu egzegezu’ nego na matematičko ili eksperimentalno dokazivanje. Za prirodnu nauku, kada je u pitanju Kosmos i njegova evolucija, nema nikakvog cilja, plana, značenja, namere ili intencije, nema morfološke preference - jer ne postoji inteligencija koja je konstitutivna za dinamičke procese. Kosmos je za prirodne nauke isključivo proizvod kauzalnih relacija izmedju strogo materijalnih fenomena i statistički rezultat nekih stohastičkih procesa.
Problem je što sama nauka ne može da potkrepi ovakav stav uverljivim dokazima. Naprotiv. Čitavo ustrojstvo Kosmosa izgleda kao da je ’precizno kalibrisano’ za postojanje života. A život deluje kao da je ’precizno kalibrisan’ za razvoj inteligencije. Da bi ovo bilo rezultat stohastičkih, slučajnih procesa, mora se pretpostaviti ogroman broj paralelno postojećih univerzuma od kojih je samo naš – igrom slučaja – podržao razvoj života i inteligencije. Pa čak i u tom slučaju ne bi mogla da se isključi mogućnost da tih univerzuma upravo i ima toliko mnogo baš zbog toga da bi u nekom od njih život konačno postao moguć. A pritom, osim što predstavlja očajnički pokušaj da ’kalibrisanost Kosmosa za život’ postavi u neki kontekst koji bi možda mogao da ima naučno-validno objašnjenje, teorija mnogobrojnih univerzuma ničim nije potkrepljena, ne zna se kako bi mogla postati proverljiva, nemamo ideju kako bi je mogli falsifikovati…- pa tako ni po jednom prihvaćenom metodološkom kriterijumu ne može biti shvaćena kao legitimna naučna teorija, već samo kao jedna vrsta vere, gnoseološki ništa drugačija od vere u Isusa Hrista, Posejdona ili u Mojsijev susret sa Gospodom na Sinajskim planinama.
Nauka definitivno ima problem sa ’imanentnom inteligencijom’, koju nekako ipak otkriva sopstvenim metodama, i taj problem ne završava sa kosmologijom. Primera je mnogo, ali uzmimo samo primer biologije. Teorija evolucije veoma uverljivo pokazuje na koji način adaptacija na spoljašnje uslove utiče na morfološke transformacije svih živih biće na planeti Zemlji. A ipak te transformacije posmatra i dalje kao stohastičke procese. Ukratko: mnogobrojne slučajne modifikacije unutar jedne vrste u najvećem broju ne doprinose uspešnijem opstanku. Ali neke doprinose, omogućujući da se uspostavi nova podvrsta koja će razmnožavanjem uticati na promene unutar celokupnog eko-sistema. Hajde da malo zumiramo u ovaj proces razmišljajući o biljci koja ima problem sa činjenicom da joj životinje toliko jedu lišće da ugrožavaju opstanak celokupne vrste. Ta će vrsta nužno izumreti, ali će slučajna varijacija te iste biljke koja se u novoj generaciji pojavila, recimo, sa trnjem ili, u drugoj varijaciji, sa blagom dozom arsenika u lišću, nesumnjivo preživeti i srećno se umnožavati unutar habitata. Biologija nam tvrdi da su ove alteracije potpuno slučajne i nemaju nikakve veze sa namerom da se strateški reši očigledan problem. Jer, naravno, biologija ne može da prihvati ideju da biljke mogu imati neku imanentnu stratešku inteligenciju pa da se namerno adaptiraju na baš odredjeni način, na osnovu procene šta možda mogu da urade da povećaju svoje šanse za opstanak. Drugim rečima, adaptacija, za biologiju ustvari nije zasnovana na nekoj nameri (da se organizam adaptira), već zapravo na pukoj slučajnosti: „Ups, gle, trnje mi je pomoglo da preživim a beskrajni broj drugih slučajnih varijacija nije“.
Meni ovo zaista nikada nije delovalo uverljivo. Pogotovo što fosilni ostaci koje smo do sad otkrili ne potvrdjuju postojanje tih beskrajnih varijacija unutar bilo koje vrste. A pritom je nivo imanentne inteligencije koju otkrivamo kod kompleksnijih organizama zapanjujući. Recimo, jako malo ljudi vlada matematičkom metodom koji se naziva ’Furijeovim transformacijama’. Ali svaka žaba, da ne pričamo o sisarima, ili o nama, automatski mora da primeni Furijeove transformacije da bi 2D mrlje koje spoljašnji svet proizvodi na rožnjači oka transformisala u 3D objekte vizuelnog doživljaja sveta…
Ovo je prekratak tekst da bi u njemu ulazio u dalje argumente i ponudio još više primera za ono u šta zapravo verujem; a to je organocentrički pa čak, usudio bih se reći, i kognicentrički univerzum, Kosmos koji je na neki način - koji još uvek ne razumemo - ’intencionalan’ i ’precizno kalibrisan’ da podrži razvoj života i inteligencije.
Pritom, uopšte ne verujem da je Kosmos antropocentrički pa tako ne smatram da smo mi, na nivou naših svesnih kognitivnih procesa, ta inteligencija koja uopšte može pravilno da razume njegovo ustrojstvo. Zamislite da se neki vanzemaljci, koji su mnogo napredniji od nas spuste na Zemlju i da ih na konferenciji za štampu neki novinar upita da li je tačno da ima Boga ili su ateisti u pravu kada Kosmos vide kao rezultat kauzalnih i stohastičkih procesa. Ne bi me uopšte iznenadilo kada bi odgovor bio „ni jedno ni drugo“. I kada bi dodali „vi ćete to teško razumeti, kao što teško možete da vizualizujete Kosmos sa 7 umesto sa 3 dimenzije“. Naše inherentne kognitivne limitacije nam možda onemogućuju da shvatimo ono što bi nam vanzemaljci mogli reći, možda čak u podjednakoj meri u kojoj ni mi ne uspevamo da mnoga naša saznanja prenesemo žabi.
Ali, naravno, to ne znači da ne treba da pokušavamo. Možda ih na kraju ipak i shvatimo…a možda se ispostavi i da su se oni samo našalili sa nama…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|