Između ideologije i stvarnosti

Kritički intelektualac nekada i sad

1969. godine, objavljena je knjiga Između ideala i stvarnosti Svetozara (Svete) Stojanovića, jednog od istaknutih filozofa i sociologa beogradske ’praxis’ grupe. Uvek sam mislio da je ovo odličan naslov, koji implicitno u sebi sadrži čitav program kritičkog pristupa jugoslovenskom socijalizmu, koji je ova grupe ’humanističkih marksista’ praktikovala kroz sukobljavanje sa vladajućim dogmatizmom.

Sveta Stojanović, 1931. – 2010.

To nije bilo samo moje mišljenje. Krajem 1982. isprovocirao sam beogradske praksisovce, koji su mi tada bili kolege u Centru za filozofiju i društvenu teoriju, da svako za sebe napiše na papirić štagod da misli da je najbolji naslov neke od knjiga koje su do tada napisali. Samo na jednom papiriću se pojavila Sloboda i praksa Mihaila Markovića, dok su svi ostali papirići sadržali naziv Svetine knjige. Naravno, za Mihailovu knjigu je glasao sam Sveta.  

Između ideala i stvarnosti sugeriše neki ’sukob iznutra’, neku kritiku onih sa kojima su se delili isti ideali. Reč ’ideal’ označava najpoželjnije stanje, savršenstvo kome se teži, najviši cilj. Ono što je Sveta priželjkivao, ono čemu je težio i što je smatrao savršenim nije se mnogo razlikovalo od onoga što su priželjkivali jugoslavenski funkcioneri: to je bio neki budući komunizam, do koga se moralo doći prethodnom izgradnjom socijalističkog društva. Za Svetu, ničega lošeg nije bilo u takvom idealu. Naprotiv. Ono što je bilo loše i što se moralo kritikovati je ’stvarnost’, realna društvena praksa koja se legitimirala ovim idealima, a koja ni u kom slučaju nije bila nužna da bi se ovi ideali zaista i ostvarili. Naprotiv, ta praksa je, po Sveti, predstavljala udaljavanje od proklamovanih ideala. Zadatak kritičkih intelektualaca, filozofa i sociologa je utoliko morao biti sistematsko ukazivanje na diskrepanciju izmedju stvarnosti i ideala, na raskrinkavanje socijalističke prakse koja ideale nelegitimno koristi samo kao ideološku osnovu za sopstveno opravdanje.

Korčulanska letnja škola je šezdesetih godina okupljala humanističke marksiste iz celog sveta

Odmah treba razumeti da je ovo bila veoma neprijatna novost za komunističke funkcionere. Oni su bili navikli da ulaze u sukob pre svega sa onima koji ne dele njihove ideale: sa nacionalistima, buržoazijom, takozvanim ’demokratama’, ’rojalistima’ ili ’nacionalistima’. Takve sukobe je bilo mnogo lakše razrešiti jednostavnim pozivanjem na ’marksističku nauku’ koja je ’egzaktno’ utvrdila da je socijalizam viši i pravedniji oblik društvene organizacije nego kapitalizam, ili feudalizam, što je automatski pozicioniralo demokrate, rojaliste, nacionaliste i ostalu ’buržoaziju’ i ’seljačiju’, kao reakcionarne snage sa kojima se treba obračunati da bi se zaštitio socijalistički put u budućnost.

Naravno, bilo je i ranije ’sukoba iznutra’, kao, recimo, sa Milovanom Đilasom pedesetih godina, koji je partiju kritikovao iz sličnih razloga zbog kojih su je kasnije kritikovali i praksisovci.

Milovan Đilas (1924. – 1995.) sa Titom, pre raskola

Ali, ovo je bilo zaista ’sasvim iznutra’, i moglo se interpretirati kao neka vrsta borbe za prevlast i uticaj unutar dominantnog komunističkog bloka. Nije bilo u pitanju sukobljavanje ’teoretičara’, koji nisu imali direktne političke ambicije, i ’funkcionera’, koji su imali zadatak da socijalističke ideale zaista pretvore u stvarnost. U neku ruku, po prvi put, umesto da se mogu pozvati na marksističku ’nauku’ u sukobu sa neistomišljenicima, jugoslavenski funkcioneri su morali da se sukobe sa samom ’marksističkom naukom’. To im je smanjivalo legitimitet i otežavalo primenu represivnih mera, s obzirom na to da se – ako se izuzmu studentske demonstracije 1968. godine - sukob odvijao unutar teorijskog a ne unutar praktičko-političkog diskursa, kojim su oni suvereno vladali.

Studenti su 1968. godine demonstrirali upravo u ime socijalističkih ideala

Problem je bio tim veći što su, unutar teorijskog diskursa, pa tako unutar naučne zajednice, oni na koje su partijski funkcioneri mogli da se oslone, ubrzano gubili svoj ugled i prestiž. Teoretičari ’dijamata’, dijalektičkog materijalizma, kanonizovane verzije ’ispravne’ marksističke filozofije, zasnovane na amalgamu Marksa, Engelsa i Lenjina, polako su postajali manjina na katedrama za filozofiju i sociologiju beogradskog i zagrebačkog univerziteta, a pritom su ubrzano gubili ugled kod studenata i ostalih intelektualaca, pa su tako sve češće predstavljani u javnosti kao neki ostatak ’staljinističke’ prošlosti. To je ’naučnu osnovu’ na koju su partijski funkcioneri mogli da se pozivaju, suprotstavljajući se praksis grupi, učinilo veoma ’tankom’, krajnje kompromitovanom i suviše bliskom ’sovjetskom’ modelu od koga su se i sami jugoslavenski komunisti već distancirali još 1948. godine.

Glavni teoretičari ’dijalektičkog materijalizma’, u sovjetskoj interpretaciji…

Rutinsko etiketiranje praxis-kritike jugoslovenskog socijalizma kao „neistinitog i zlonamernog“ prikaza stanja u državi dovodilo je komunističke funkcionere u veoma protivrečnu situaciju. S jedne strane, praksisovci su tvrdili da komunistička elita sistematski sakriva istinu o jugoslovenskoj stvarnosti ideološkim proglašavanjem očiglednih neistina istinitim, bez prava na debatu i kontra argumentaciju. Da bi se pokazalo da to nije istina, moralo bi se ući u diskusiju sa ljudima čija je argumentativna kompetentnost nesumnjivo bila veća od argumentativne kompetentnosti funkcionera. A direktnim proglašavanjem ovakve tvrdnje za neistinitu (i zlonamernu) - pa tako sankcionisanjem onih koji tu tvrdnju iznose – upravo bi se dokazalo da je istinito ono što se želelo predstaviti kao neistinito. Ova klopka je verovatno jedan od osnovnih razloga zbog kojih praksisovci nisu baš onoliko zatvarani i proganjani koliko su zatvarani i proganjani oni koji nisu delili ’komunističke ideale’. Nego se borba protiv njih fokusirala na ograničavanje njihovog uticaja, izbacivanjem sa fakulteta i sprečavanjem pojavljivanja u javnosti, uzimajući kao povod podršku koju su davali vođama studentskih demonstracija 1968. godine.

Miladin Životić, moj mentor i jedan od profesora, izbačenih sa Filozofskog fakulteta

Danas često pomislim kako su to bila naivna vremena. Kao prvo, verovanje da društvena stvarnost treba da bude u skladu sa nekim idealima je gotovo podjednako ’retro’ kao i imperativ da seks treba izbegavati pre braka. Kao drugo, ideja da je ’nauka’ nešto što bi moglo odlučujuće uticati na odnos političkih snaga u društvu postojala je samo u svetu u kome su naučnici doživljavani kao ’influenseri’. Taj svet je davno prestao da postoji. Danas, da bi neki naučnik postao influenser, mora pre svega da dizajnira svoj medijski nastup i kreira adekvatan socijalni profil, jer svakako neće postati uticajan samo zbog svojih naučnih stavova (već ponekad čak i uprkos njima..). A potpuno je nesumnjivo da u javnom diskursu krcatom influenserima, naučnika u toj grupi ima mnogo manje nego popularnih pevača, zgodnih (hiruški obrađenih) devojaka, teoretičara zavere, instant životnih savetnika, samoproklamovanih gurua i sličnih medijski privlačnijih individua.

Ipak, možda je najveća razlika u samom javnom diskursu koji je, u medjuvremenu, do te mere ideologizovan i epistemološki relativizovan da je istinitost neke tvrdnje mnogo manje relevantna od njene ’ideološke korektnosti’ unutar nekog diskurzivnog sklopa. Bilo koja savremena javna debata može da se uzme kao primer. Globalno zagrevanje: nebitno da li je stvarno prouzrokovano ljudskim aktivnostima ili nije. Bitne su ideološke konotacije koje su već ugrađene u sam diskurs, kako god da se opredelimo.

Da li podržavamo ’kolonijalno’ sprečavanje industrijalizacije trećeg sveta, „kupujući žvaku“ koja je dizajnirana da bogate učini još bogatijim? Ili nasedamo na propagandu ’naftne mafije’, koja lažnim argumentima protiv globalnog otopljavanja pokušava da nas spreči da prestanemo sa upotrebom fosilnih goriva? Pošto oba ova suprotstavljena interesa zaista postoje, štagod da odlučimo i kako god da to obrazložimo, doprinećemo ostvarenju jednog od ovih interesa.

Ovo je samo primer koliko je danas teško izbeći zamku ideologizovanog i polarizovanog diskursa, koji generiše emocije, sukobe, medjusobna isključivanja ali, na kraju krajeva, donosi i jednu kompletnu relativizaciju problema. Slično je sa svim drugim temama. Rat u Ukrajini. Pesma Evrovizije. Rudarenje litijuma. Postojanje vanzemaljaca…- tu je svuda već davno žrtvovana bilo kakva objektivnost jer je došlo do ’totalitarizacije’ oprečnih ideoloških narativa, koji ne podnose niti dozvoljavaju ni minimalno odstupanje od ideološke agende, pošto je ’politička korektnost’ unutar jednog ideološkog sklopa važnija od bilo kakvog ’nijansiranja’. Zabranjivanje Dostojevskog u školama na Zapadu je samo jedan u moru primera za ovakvu globalnu totalitarizaciju ’ideološke korektnosti’.

Fjodor Dostojevski, 1821. – 1881. da ne zaboravimo kako je izgledao…

U vreme kada je Sveta Stojanović napisao Izmedju ideala i stvarnosti, reklame su puštane na televiziji pre i posle TV dnevnika u pola osam. Danas je sve marketing. Sve je propaganda. Svaki aspekt života je ideologizovan a pritom kompletno očišćen od ideala. Stvarnost nije stvarna, ili je to sasvim slučajno. Svaka kritika jedne ideologije je uhvaćena u klopku afirmaciju neke druge. Pa ispada da promovišemo nešto, čak i kada samo kritikujemo nešto drugo. Sve u svemu, danas je mnogo teško biti kritički intelektualac, pre svega jer je skoro nemoguće izbeći ideološku diskurzivnu manipulaciju, čak i kada je čovek u potpunosti svestan šta se dešava i kako će se sve to završiti. Ali, upravo zbog toga, tim je važnije pokušavati!

Gotovo da bih rekao da je možda vreme za knjigu Izmedju ideologije i stvarnosti da ne pomišljam da je skoro nemoguća misija zaista precizno razdvojiti jedno od drugog…

Autor: Slobodan Simović