O jelci. Onoj kineskoj kupljenoj da nas iznenadi. Kada smo po povratku iz Delhija ošamućeni od boja mirisa zvukova sjaja i očaja bede i bogatstva ušetali u naš.
Velika. Činilo se najveća. Tada.
I.
Ne menjamo je.
Kako sam trapava a oni rasuti po svetu najčešće je Marija postavi.
A ukrasi.
Crveni. Žuti. Ono na radost kako Oka.
Na Brdu je Gagi donosio uveče.
Odjednom.
Stigla. A njen miris i sitne sveže grančice virile su iz njegovog zagrljaja.
Ukrasi. Od tanušnog stakla ili ne znam.
Morali su se čuvati i uvijati u novine.
Polako Mala sa njima.
Na kraju svakog od crvenog konca visio je privezak kojim se kačio i ulepšavao te godine našu jelku.
A vrh.
Onako važno moćno zvezda.
Deda mrazići smeškali su se zadovoljni što su opet tu u Žarka Pucara 7 na dvanaestom levo od lifta.
Sve ocene su se znale. Nas dve tu nismo imale šta da menjamo.
A ni njih dvoje.
Sve je to bilo lako i normalno
Kokteli na koje su išli.
Kratki.
Dugo su trajala izležavanja kod Dinića. Stojanovica. Đuke. Goce. Nas.
Dugo su trajale noći kada bi Bata i Lula svratili i naterali ih kobajagi.
Zovu nas. Na Cigane. Adu.
Idite. Jedva smo čekale.
Jer. Smo mogle. Da gledamo duže taj prvi u zgradi iz Sapora u boji. Da telefoniramo. Satima sa Novim Sadom.
Sa Boletom i Koletom.
Da izvadimo one baba Ružine šoljice za čaj. I šepurimo se pred Marijom Anom Ninom Tanjom.
Onako prozračnog porcelana Rosenthal.
Sedam Sale.
Kao glas.
Da vreme je.
Za jelku.
U Dalmatinskoj.
Kinesku.
Kada je zašarenimo.
Lepa je.
Vremena.
Su se.
Promenila.
Ili nisu.
Autor: Aleksandra Nilitović Radović
 | A guest post by
|