KAKVE LUDAKE VI OVDE SKUPLJATE
Gorana Marjanovića sam upoznao sasvim slučajno, u vreme kada je radio u Mega Trendu kao tehnički direktor. Tog dana je bio u ludnici pošto je imao neku protivpožarnu inspekciju, ali je ipak svratio da popijemo kafu i da me poveže sa prijateljem koji se u to vreme, kao i ja, bavio internet telefonijom. Bio je sa nama svega nekoliko minuta pošto su ga zvali da se hitno vrati jer je, kao i uvek, baš na dan inspekcije nešto krenulo po zlu. Kada je izašao iz kafića, njegov prijatelj me je upitao:
“Znaš li ti ko je Goran”?
“Pa, da… tehnički direktor kod Miće Jovanovića…”
“Dakle, ne znaš… Goran je jedan od najinovativnijih teorijskih fizičara na svetu i uz to veliki Tesla-fanatik… Ima svoju teoriju koja pobija savremenu fiziku, kao što pobija i materijalizam koji se obično poziva na modernu nauku”.
Naravno, odmah sam nazvao Gorana telefonom i dogovorio da se te večeri još jednom vidimo, ali na duže. Ispostavilo se da je u pitanju strašno zanimljiv i, pre svega, veoma drag čovek sa kojim sam razmenio mnoge zanimljive priče. Između ostalog, pričao mi je kako je do u detalje proučavao Tesline dnevnike i ponavljao neke od Teslinih eksperimenata koji su tamo opisivani. Tako se bavio i naizgled banalnom temom, ‘navijanja’ nekog transformatora, ali geometrijski precizno onako kako je to Tesla opisivao. To nije smelo da napravi nikakvu neočekivanu pojavu. O transformatorima bi barem trebalo da se sve već poodavno zna jako dobro. Kada ga uključiš u struju radi, kada ga isključiš ne radi. Ipak, Teslin transformator, koga je Goran napravio, ponašao se drugačije, pošto je generisao neke stojeće talase, koji su opstajali u prostoru čak i kada bi sokoćalo isključio iz struje.
“Kako znaš da se to desilo?” odmah sam ga pitao pošto me je zanimalo kako je merio dobijene efekte.
“Ma, bilo mi je odmah jasno, pošto mi je pas skočio u krilo čim sam transformator uključio u struju… Tek posle sam se organizovao da merim jačinu i izgled tog polja”.
“Koji si merni instrumet koristio?”, baš me je zanimalo.
“Pa, Duleta…”
Dušan Ninić, 1956. – 2021.
Dule Ninić je, u to vreme, bio ekonomista u Mega Trendu, a pre toga je godinama radio kao direktor Zaječarske pivare – sve do momenta kada je prodao Pivaru Turcima. Inače je imao sposobnost da ljudima vidi aure, pa tako i da vidi ove stojeće talase koje je Goran generisao ‘Teslinim’ transformatorom. Zamišljao sam kako je ta saradnja izgledala. Goran malo promeni navoj pa uključi ponovo, a Dule mu daje uputstva:
“Sad ti je malo jači talas, i vuče ka plavom…”
“E, e…sad ti je zelenkasto… ja to više ne bih dirao…”
Duletove sposobnosti se nisu svodile samo na auru. Zajednička prijateljica je imala problem sa ćerkom koja se budila noću jer su je neki duhovi golicali po stomaku. Dule je odmah dao dijagnozu:
Ima ih dvojica. Jedan je mator a drugi mali. Probao sam da pričam sa njima ali je onaj mali nedokazan. Pa sam mu vezao maramu oko očiju da ne vidi šta radi. Mislim da će je sada ostaviti na miru…”
Jedan od Duletovih crteža, sa izložbe “Energija čoveka, Energija mesta” 2015 godine
I, naravno, dete više nije imalo problema sa spavanjem.
Sa Duletom se moglo pričati o geografskim tačkama sa posebnom energijom, kao što je na primer vrh planine Rtanj, ali i uvala na Tasosu, gde se neiskusnima u komunikaciji sa onostranim silama ne preporučuje da tu provedu noć. Takođe je pravio automatske crteže koji su na ljude uticali ‘dubinski’. Jednom je, tako, crtajući na Petrovaradinu, crtežom zarobio nekog demona. Pisao je neobične naučno-fantastične knjige; uz pomoć sina održavao veoma interesantan Web site; pomagao ljudima kojima više nisu pomagale tradicionalne metode lečenja i pasionirano proučavao sve ono što je moglo da mu pomogne da razume ne samo svet nego i sebe samog
Sa Duletom sam voleo da se vidim kad god bih došao u Beograd, pre svega, jer je bio topao i empatičan čovek. Jednom sam ga pitao:
“Kaži mi, majke ti, kako su ljudi reagovali na te tvoje sposobnosti u vreme dok si bio direktor Zaječarske pivare”?
“Jesi li ti lud! Ne misliš valjda da sam se tamo time hvalio. Za zaposlene u firmi i poslovne partnere bio sam samo dosadni direktor koji voli poslovne ručkove …”
Što ne znači da u Zaječaru nije bilo onih koji su znali.
“Tamo ti je to normalno. Znaš ti kakvih vidovitih baba ima po okolnim selima. Ja sam malo dete za Vlajne…kakve informacije one dobijaju! Nego su većinom nepismene, pa ne razumeju o čemu se radi. A i vole da piju. Pa sve zaborave…”
Dule je, na žalost, umro pre nego što sam stigao da ga upoznam sa Magijem, što mi je bila ozbiljna namera. Magi je Mostarac, koga smo upoznali na letovanju u Rabcu, na Istri. Moja žena, Dejana, je par meseci pre toga imala operaciju kolena pa je hodala na štakama. Jedno jutro, nakon doručka, pila je kafu na terasi, sa rodjakom iz Zagreba, kada se neki ćora, sa velikom dioptrijom, koji je ličio na Italijana i vukao jednu nogu, popeo na terasu i seo za sto preko puta.
“U ovom hotelu sve sami kriplovi”, konstatovala je Dejana, misleći pre svega na sebe samu, ali i na spodobu koja je zapalila cigaretu za stolom preko puta.
“Da niste vi neki beooooogradjani” progovorio je lik, “Ja mnogo volim beoooooogradski naglasak... nego kakve to šrafove ti imaš u tom kolenu?”
Ispostavilo se da je čovek jack of all psycic trades, a uz to i bio-energetičar kao i kiro-praktičar. Rekao je Dejani da će odmah da joj sredi tu nogu što je i učinio tako što je rukom prelazio desetak santimetara iznad kože a ona je osećala kao da je iznutra zapljuskuju talasi. U jednom trenutku joj je podigao nogu, uz komentar: “Uh što ti je teška” i ostavio je da tako lebdi u vazduhu dok je palio cigaretu.
“Spuštaj mi ovu nogu!” viknula je Dejana šokirana činjenicom da nije mogla sama da je spusti.
“Prpa, aaa…” smejao se lik, zatim joj spustio nogu i rekao:
“Hajde, sad, hodaj jedan krug oko bazena, ali bez štaka. Više ti ne trebaju…”. Dejana je ustala, počela da hoda i briznula u plač. Čovek je za pet minuta oslobodio višemesečne frustracije.
Dejana, nakon što je odbacila štake
Njegov nadimak Magi, ne dolazi od magije nego od njegovog imena Magbad. Još kad je bio mali, nakon što je preležao dečju paralizu, shvatio je da poseduje neobične sposobnosti jer su, u Mostaru, gde je živeo, komšinice, koje su imale migrenu, dolazile na kafu, da malo sede pored njega i vrate se kući bez bolova. A takođe se ispostavilo da neke ljude sa kojima je pričao na ulici, niko drugi osim njega nije ni video ni čuo. Želja da bolje razume ko je i šta mu se događa, odvela ga je čak u Indiju, gde je prošao različite tretmane po budističkim manastirima, koji su talente kao što je on lako prepoznavali i usavršavali.
“Ma, ludi ljudi”, pričao mi je Magi, “terali su me da danima stojim u vodi na jednoj nozi…”.
A on svakako nije od onih koji vole da se muče… vozi jaguara, koga mu je poklonio pacijent koga je izlečio od teške bolesti. Drugi je hteo da mu kupi stan, ali mu je Magi rekao da mu stan ne treba, nego da mu kupi garažu. Voli da peva. Voli da puši. Voli žene. Voli da putuje. Jednom rečju: hedonista koji je brzo shvatio da za njega baš i nije budistički asketizam.
“Misli su kao meci” omiljena je Magijeva izreka.“Zato čovek mora uvek samo pozitivno da misli i da širi ljubav oko sebe. Negativnost i mržnja su glavni razlozi mnogih bolesti koje ljudi dobijaju…to može da se leči ali samo ako lečiš i misli koje neko ima. Inače će bolest odmah da se vrati”.
Magi je jedan od malo ljudi koje sam video da mogu da pogode šta se nekome dogodilo u mladosti ili da, do u detalj, opišu šta neko ima u kući, a bez da su tamo ikada bili. To se ne događa stalno, niti on to može da kontroliše. Ali kada se desi onda je toliko precizno da jednostavno za tako nešto nema racionalnog objašnjenja. Na primer, “imaš dve crvene slike na zidu u dnevnoj sobi desno od vrata”, ili “tu afričku figuru (pa sledi opis), koja ti stoji na ormanu, odmah da baciš preko glave nizvodno u reku…tu ima neka crna magija”.
Valjda je Dejana jedna od retkih osoba kojoj Magi nije naplatio tretman, pošto smo se u medjuvremenu sprijateljili, a ja sam mu, zauzvrat, uradio nekoliko horoskopskih analiza, za njegove klijente, od kojih je jedan, recimo, bio tadašnji gradonačelnik Labina.
“Vi ste čista ljubav” govorio nam je Magi, “puni ste pozitivne energije… kad pomislim na vas odmah se osećam dobro”…
A, bogami, i mi kada pomislimo na njega…
Dule i Magi su sve ono što je moj kanadski prijatelj, Džon, želeo da bude. Navodno je jedno vreme radio kao ‘psychic’ za kanadsku policiju na pronalaženju nestalih lica. Obično bi im tačno ukazivao na mesto gde će promaći leš. Sa mnogo manjim uspehom je pronalazio nekog živog. Možda je to zato što u Kanadi, očigledno, ubijaju ‘na prvu’. Džon je tvrdio da ima redovnu komunikaciju sa duhovima, koji su mu pomagali da tačno odredi lokacije preminulih. I govorili mu šta će se desiti sa svetom, od čega baš ništa nije bilo nešto, što bi čovek poželeo za sebe ili svoju decu. Tako da sam brzo prestao da sa njim razgovaram o tome.
Džon se zadesio u našoj kući u Amsterdamu kada je Dejanina tetka Seka, koja živi u Venecueli, prvi put došla u Evropu, posle trideset godina. Upoznao sam je tako što je, nakon ko zna koliko sati leta, izašla, na aerodrumu, sa cigaretom u ruci i rečenicom:
“Jel’ ima neko upaljač? Ovi mi nisu dali da pušim u avionu, Bog te mazo…”
Ni dobar dan. Ni ja sam ta i ta, ko si ti. A onda je pogledala u Dejanu, koju je poslednji put videla pre tri decenije, i rekla:
- “U, ala si se ti promenila…”
Tetka nam je pričala da su je jednom oteli vanzemaljci i odveli u letećem tanjiru da vidi dve planete. Jednu, na kojoj je bilo puno cveća i života i drugu koja je bila potpuno spržena. Hteli su da prenese poruku čovečanstvu da ćemo, ako nastavimo ovako, završiti kao ona druga planeta.
“Ja sam im rekla da me ne zanima da prenosim poruke. Šta, bre, hoće od mene. Pa, nisam ja telefon…”
Džon je bio skroz impresioniran tetkinom pričom. Gledao je u nju sa divljenjem:
“Sad shvatam da ja nisam ovde slučajno. Trebalo je da baš sada dođem upravo da bih Vas upoznao”, rekao joj je sa puno poštovanja.
Tetka se odmah okrenula ka nama i tiho nam rekla na srpskom:
“Ovaj, bre, nije normalan! Razgovara sa duhovima!…Kakve ludake vi ovde skupljate, Bože me sačuvaj…”
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|