Teorija astralne kompatibilnosti i astralnog nasledjivanja nastala je, početkom 17. veka, u kontekstu pokušaja da se astrologija utemelji i uskladi sa naukom, već tada u velikoj meri zasnovanoj na ideji imanentnosti i samo-regulacije prirodnih procesa. Johanes Kepler se zainteresovao za ovu temu kada je utvrdio da se astrološke konstelacije nalaze u analognim položajima kod dece i roditelja, ne samo u natalnim kartama članova njegove porodice, već gotovo u svim porodicama koje je imao prilike da astrološki analizira.
Kepler je bio strastveni Pitagorejac i Platoničar, potpuno uveren u univerzalnost razuma, tako da nije mogao sebi da dozvoli da ovu temu ostavi na nivou empirijskog zapažanja, već je pokušao da utemelji astralno nasledjivanje jednom opštijom teorijom odnosa duše i Kosmosa. Po ovoj teoriji: svaka duša instinktivno reaguje na matematičke proporcije zasnovane na pravilnoj podeli kruga. Prilikom rodjenja, inicijalni geometrijski odnosi izmedju planeta, odredjeni “uglovima njihovog zračenja”, utiskuju se u dušu, praveći geometrijsku matricu koja joj daje kosmički identitet. Tokom života, duša instinktivno reaguje na druge osobe, kao i dogadjaje, na osnovu planetarnih konfiguracija koje ih odredjuju: pozitivno na one čije su konfiguracije u matematičkoj harmoniji sa njenom kosmičkom matricom, negativno na disharmonične, a neutralno na sve ostale. Ovaj “harmonski astralni instinkt” trebalo je da objasni astrološku kompatibilnosti, pre svega supružnika, a onda i ostalih članova porodice.
Kepler je proveo decenije baveći se ovom temom na isti način na koji se bavio i astronomijom: pokušavajući da svede raznovrsnost astroloških konstelacija na nekoliko osnovnih principa koji bi omogućili precizne prognoze i ujedno dokazali ono u šta je duboko verovao: da Kosmos teži jednostavnosti, univerzalnosti i eleganciji, koja je moguća samo pod pretpostavkom najviše racionalnosti i matematičke perfekcije. Na žalost, to mu nije uspelo sa astrologijom, za razliku od astronomije, gde je na taj način razrešio problem kretanja planeta. Pa je, nezadovoljan stepenom sinteze koju je ostvario, spalio astrološki rukopis koji je trebalo da predstavlja njegovo životno delo.
Kepler se ovde suočio sa problemom koji nauka ni do danas nije uspela da reši, a to je problem razloga postojanja baš odredjene morfologije. Nauka je sposobna da definiše principe i prati dinamiku neke promene, ali ne objašnjava zašto odredjeni cvet, linija obale ili crte lica neke osobe prate baš odredjenu linearnu ili strukturalnu logiku. Savremena teorija fraktala je to pomerila od nule, ali je i dalje naučno razumevanje morfoloških specifičnosti veoma limitirano.
Slično važi i za porodične astrološke konstelacije. Pokušaću da to ilustrujem na jednom od primera trans-generacijskih sličnosti koje se mogu pronaći u horoskopima članova moje porodice. Radi se o grupisanju astroloških konstelacija u nekom znaku. U porodici u kojoj sam rodjen, LAV je znak u kome su grupišu važne konstelacije svih nas: mojoj majci je tu podznak (ascendent), mojoj sestri znak, mom ocu mesec, a meni descendent, vrh sedme kuće (kuće koja ukazuje na druge ljude u našim životima). To se može predstaviti sledećom tabelom:
U porodici koju sam stvorio, zajedno sa svojom suprugom, znak grupisanja nije LAV, već su to BLIZANCI. Ali je struktura identična. Tu je moje sunce, ascendent moje ćerke, mesec moga sina i 7. kuća moje zene.
To znaci da obe generacije moje familije obeležava ista OBJEKTIVNA struktura:
ASC (jednog člana) = SU (drugog člana) = ME (trećeg člana) = u 7. Kući (četvrtog člana)
Ako se sada sve ovo posmatra iz moje SUBJEKTIVNE perspektive, pošto je i sunce moje supruge u Blizancima, važi i to da sam u obe porodice živeo sa osobama kojima su SUNCE, MESEC I ASCENDENT u znaku grupisanja.
Dakle, u znak grupisanja u obe familije padaju: sunce ženske osobe iz moje generacije, ascendent ženske osobe iz druge generacije i mesec muške osobe iz druge generacije!
Da bi se ovakvo potpuno ponavljanje kako objektivne, tako i subjektivne (u odnosu na mene) strukture grupisanja dogodilo u novoj generaciji moje porodice, ja sam morao da se oženim sa osobom kojoj se Sunce nalazi u Blizancima u 7. kuci! Apsolutno ni jedna druga konstelacija partnera ne bi omogućila ovakvo ponavljanje kako objektivne tako i subjektivne strukture grupisanja osnovnih konstelacija.
Ovako precizno ponavljanje kako objektivne tako i subjektivne strukture je bilo moguće samo uz pojavu nekih novih konstelacija koje nisu bile karakteristične za moju prvu porodicu. Na primer: i ja i moja supruga smo morali da imamo sunce u istom znaku (Blizancima), dok to nije važilo za moje roditelje. To, naravno, menja tip odnosa medju supružnicima, kao i naš odnos prema deci. Prelaz sa Lava, kao znaka grupisanja, na Blizance, takodje donosi bitne promene (na prvi pogled očigledne svakome ko je imao prilike da boravi u našoj kući) – a da se pritom strukturalna korespondencija u potpunosti održala, bez ijednog izuzetka. To jasno razotkriva trans-generacijski princip astralne geneze, koji zahteva: MAKSIMALNU MOGUĆU SLIČNOST UZ NAJVEĆU MOGUĆU RAZNOVRSNOST. Dakle, idealno spojeni: PRINCIP PROMENE I PRINCIP PONAVLJANJA.
Naravno, mnogi će reći da je ovo samo jedna slučajnost. U ovako kratkom tekstu nemam prostora da pokažem da takvih 100% ponovljenih struktura u mojoj porodici ima toliko da je to skoro komično. Napisao sam čitavu knjigu navodeći ovakve korespondencije i morfološke pravilnosti koje su izvedene iz horoskopa pripadnika četiri generacije moje familije. Ove se pravilnosti, medjutim, ne mogu svesti na Keplerov ‘harmonski instinkt’, pa tako na uglove (aspekte) koje nebeska tela formiraju medju sobom. Astrološka kompatibilnost se ne sastoji u identičnim konstelacijama (iako se one zaista često sreću u horoskopima srodnika), već u diferencijalnoj adekvatnosti – koja čini da konstelacije jednog člana grupe budu pravilno postavljene unutar matrice koja vazi za grupu kao celinu. Tu kao da je u pitanju neka ’kristalizacija porodice’, koje uvek počinje od zatečenog stanja i postavlja nove elemente u odnosu na stare – čineći morfološka pravila specifičnim za grupu. To bi značilo da ’kod’ astralnog nasledjivanja, koji uprošćeno možemo nazvati „kodom vremena“, nije unapred odredjen, već se uspostavlja tokom same geneze, što zaista neodoljivo podseća na dinamički princip evolucije.
Sve u svemu, koji god da je razlog za to, izgleda da život, u trans-generacijskom kontinuitetu, generiše smislene, pravilne, često simetrične, “non-random” strukture, koje povezuju momente rodjenja bliskih i daljih srodnika. Nauka je još uvek veoma daleko od toga da prihvati postojanje takve astrološke morfologije, a kamoli da je objasni. To ni malo ne treba da čudi. Nema baš ničega na horizontu nauke za šta bi čovek mogao da se uhvati da pokuša da astrologiju ponovo vidi kao smislenu disciplinu. Dakle, u najmanju ruku, trebaće vremena.
Pod uslovom da je to uopšte predvidjeno unutar ’vremenskog koda’ nauke…
 | A guest post by
|